Izvor: S media, 21.Okt.2010, 14:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u građanskom ratu niskog inteziteta
Naša istorija je puna različitih događaja koje su obeležile veoma snažne unutrašnje podele pune zavisti i mržnje. I to se nastavlja...
U istoriji Srbije uvek su postojale podele i mržnja između „nas" i „njih", od Karađorđevića i Obrenovića, preko četnika i partizana, navijača, snaja i svekrva, sudija, komšija. Mrze se „dve Srbije", narodnjaci i zabavnjaci, Guča i Egzit, muž i žena... >> Pročitaj celu vest na sajtu S media <<
Doktor Zoran Milivojević, psihoterapeut čija teorije emocija se uči na nekim evropskim fakultetima i srednjoškolskim udžbenicima kaže u intervjuu za Prešmagazin da su za naše poraze kroz istoriju uglavnom krivi naši unutrašnji raskoli.
Da li je Srbija društvo mržnje?
- Suprotno stvorenom stereotipu, ja ne vidim dovoljno razvijenu i iskazanu ljubav jednih Srba prema drugim Srbima. Umesto toga vidim nas kao društvo u kojem unutar nacije postoji previše neprijateljskih odnosa i osećanja: zavisti, inata, prezira i mržnje. Naša istorija je puna različitih događaja koje su obeležile veoma snažne unutrašnje podele pune zavisti i mržnje. Imamo takav mentalitet koji čini da smo stalno u jednom građanskom ratu niskog intenziteta, što nas čini slabom zajednicom, slabom da bi zaštitila zajednički interes u brojnim momentima tokom istorije. Srpsko društvo je optuženo za ultranacionalizam. Ako je nacionalizam ljubav prema svojoj naciji, a ultranacionalizam hipertrofirana ljubav prema svojoj naciji uz potcenjivanje drugih nacija, ja kod Srba ne vidim ni nacionalizam ni ultranacionalizam.
Kako objašnjavate toliku količinu mržnje i raznih podela na „nas" i „njih"?
- Kada su emocije u pitanju, treba priznati da smo mi sa jedne strane primitivno (jednostavno) društvo koje ima mentalitet agrokulturne zajednice. Mnogi od nas nisu dovoljno obrazovani, previše jednostavno gledamo na svet, pa i na same sebe. A jednostavno je ono što ne uočava bitne razlike. I zato je pogled na svet crno-beli, ili je neko dobar ili je zao, ili me voli ili me mrzi, ili je prijatelj ili je neprijatelj.
Videli smo da oni koji su divljali po Beogradu za vreme gej parade u proseku imaju oko 20 godina. Kad pre su oni stigli toliko da zamrze nekoga i kako objašnjavate poreklo njihove mržnje i nasilja, jer to nisu oni koji su „živeli" devedesete pošto su tada bili tek rođeni, pa ne mogu da se izvlače da je to posledica krize iz tog vremena?
- Devedesete su na mnoge načine dotakle tu generaciju. Ako ništa drugo, onda zbog toga što njihovi roditelji, zauzeti preživljavanjem, nisu stigli da im se dovoljno posvete i da ih vaspitaju. To je generacija koja je odrasla uz urbane mitove devedesetih. Sada imamo hiljade i hiljade mladih koji imitiraju žestoke momke, a poligon za tako nešto je upravo u navijačkim grupama. Ove grupe su organizovane kao plemena, sa najjačim, ili bolje reći „najluđim" od njih kao predvodnikom, i to je osoba koja se usuđuje da radi ono čega se drugi pripadnici grupe klone. To je grupa organizovana po principu vladavine jačega, po nivoima gde se svaki niži nivo potčinjava višem, a dokazanom hrabrošću i snagom, „srcem", prelazi se u viši nivo. Ovim grupama je potreban neprijatelj, a pronalaze ga u istoj takvoj grupi koja navija za protivnički tim. To je konstantno ratno stanje između navijačkih plemena i između njih vlada međusobni prezir i mržnja. Tokom protekle decenije bilo je i ubistava koja su se dešavala između ovih grupa, pa i nesrećne sudbine francuskih navijača i Brisa Tatona. Koliko je jaka ova mreža vidi se po tome koliko su se solidarisali međusobno, tako da po celoj Srbiji možete videti grafit: „Pravda za Uroša".
Netrpeljiva manjina
U kojoj meri su Srbi tolerantan, trpeljiv narod?
- Tolerantnost je trpeljivost ili podnošenje. Tolerantost ne znači prihvatanje i odobravanje. Onaj ko je trpeljiv trpi, što isključuje da mu se nešto sviđa. Ali, trpeljiv je onaj koji podnosi i nije agresivan. Dakle, ne sviđa mi se, ali ćutim i gledam svoja posla. Ako komuniciram sa osobom koja mi se ne sviđa, ja treba da budem korektan, da joj ne pokažem da mi se ne sviđa. I tu mi često padamo na ispitu tolerantnosti. Odbijamo da nosimo socijalne maske i mislimo da smo u tom slučaju dvolični i licemerni. To je opet greška, jer ne razlikujemo privatni i intimni od javnog socijalnog prostora. Bez nošenja maske i „merenja lica" odnosno licemerja nema kulture u javnoj komunikaciji. Licemerje je neprihvatljivo u bliskim, intimnim odnosima jer je njihova negacija, ali u javnoj komunikaciji je nužno jer se podrazumeva distanca. Ali osoba sa agrokulturnim mentalitetom će misliti ružno o samoj sebi ako drugome jasno i direktno ne pokaže šta misli o njemu, ako drugome ne pokaže svoj prezir ili mržnju. Kada gledam celinu i razmišljam statistički, verujem da smo uglavnom trpeljivi. To je opet sasvim suprotno imidžu koji drugi imaju o nama. Ali mnogima uopšte nije važno kako nas drugi vide, ne shvatajući da od toga direktno zavisi kvalitet života običnog građanina. I opet jedna manjina stvara imidž većine.
Ne možemo da generalizujemo stvari i kažemo da su svi Srbi predodređeni da se dele, mrze i kolju. Koji procenat stanovništva je „zaražen" mržnjom?
- Ne možemo govoriti o zarazi, već o primitivnim mehanizmima da se veoma jasno vidi razlika dobra i zla, a kada se vidi zlo tada se pojavljuje mržnja. Povremeno možemo primetiti da i oni koji se zalažu protiv „jezika mržnje" upravo sa mržnjom kvalifikuju one protiv kojih su. To vam je kao paradoks „militantni pacifista". I to često nema veze ni sa obrazovanjem, već sa načinom na koji ljudi tokom konflikata moralno rasuđuju. Ako govorimo o procentima, naravno da nisu svi takvi, ali ih ipak ima dovoljno mnogo da kvare funkcionisanje celine. Previše je podela praćenih mržnjom: pa i kumovi prestaju da se poznaju kada dođe do neke velike političke razlike između njih.
Na koji način bi trebalo menjati duboko ukorenjene stereotipe i stavove koji dovode do mržnje svega što je drugačije i sa čime se ne slažemo?
- Upravo je opasan stereotip da postoje ljudi koji mrze sve što je drukčije i sa čim se ne slažu. Na taj način se neko predstavlja kao iracionalno destruktivan, dakle zao. Upravo je to demonizacija nekih ljudi, uvod u mržnju prema njima. To je svođenje problema na iracionalne karakterne crte pojedinca ili grupe pojedinaca, što zamagljuje problem. To nije objašnjenje nastanka mržnje. Svaka mržnja ima svoju logiku i tu logiku treba otkriti da bismo mogli da je dekonstruišemo. U suprotnom upadamo u paradoks tipa „mrzim sve one koji mrze".
Kako pomiriti te dve Srbije - tradicionalnu i modernu, oličene u Guči i Egzitu?
- Ne treba ih miriti, već ih treba samo učiti da se trpe međusobno. Ni jedni ni drugi neće one druge „preobratiti" da misle kao oni. Mi moramo postati društvo koje o svim razlikama više razgovara, diskutuje kroz javne diskusije. Greška u političkom smislu je to što javna rasprava o Paradi ponosa nije duže trajala, pa da se suočimo sa svakim strahom od ove parade pojedinačno. Sve je bilo ishitreno, na silu, i bila je to parada dva inata. Iz ovih događaja moramo da izvučemo lekciju i postanemo društvo koje uči. A u tome treba da nam pomogne javni servis koji neće samo da pravi emisije tipa gladijatorske arene radi gledanosti, već da nam osvetli različite aspekte različitih pojava.
Da li zapravo političkim ili nekim drugim strukturama odgovaraju ovakve podele i mržnja u narodu zbog lakše manipulacije?
- Upravo u političkom životu postoji veoma veliki stepen neprijateljstva između partija. Nekada je on otvoren, nekada je prikriven. Milošević je bio označen kao neprijatelj, a ne kao protivnik, ubrzo nakon njega je to postao demokrata Koštunica, koji je upravo zbog nesnalaženja u ovoj vrsti komunikacije danas demonizovan i označen kao autsajder. Zbog ovih neprijateljstava i straha od onih drugih uvek imamo problem da sastavimo vladu. Kao što imamo fudbalske navijače koji su nasilni, tako imamo i političke navijače. I dok su političari uglavnom u svojim ulogama, obični ljudi se identifikuju sa ovim partijama i strašno mrze one druge obične ljude za koje su čuli da su u „neprijateljskoj" partiji. Odgovornost je na političarima da jasnije pokažu da su protivnici, a ne neprijatelji. Ne postoji niko u državi ko vuče konce, zavađa i manipuliše jer je za tako nešto potreban daleko veći stepen uređenosti države od postojećeg. Moje iskustvo sa državom je da je to uglavnom glup sistem bez jasne strategije i prioriteta. Ako neko vuče konce po sistemu „zavadi pa vladaj", to su različiti centri moći u inostranstvu kojima odgovara da smo neorganizovani i posvađani kako bi oni ostvarili svoje interese. Kada se gleda iz inostranstva, mi smo veoma jednostavni za analizu i samim tim veoma predvidljivi. Veoma nas je lako nahuškati jedne protiv drugih.
Koliko je mržnja opasno oružje kada se njome manipuliše?
- Svaka dehumanizacija neke grupe ljudi je potencijalno veoma opasna. Već i preziranje neke grupe je veoma opasno. U socijalnoj psihologiji je poznato da je prezir predvorje mržnje. Prvo se pripadnike jedne grupe uverava kako oni drugi ništa ne vrede, kako nisu dostojna ljudska bića, a kada se to postigne, tada se „otkriva" da oni drugi kuju zaveru protiv prvih. I tako se prezir brzo pretvara u mržnju, a to je već ivica osvetničkog nasilja ili rata.
Kakvu sliku u svet su poslali huligani o ostatku Srbije? Da li smo opet ispali „koljači" i lud narod?
- Svet je heterogen. Sigurno su ove slike sasvim različito gledali na zapadu i na istoku ili jugu. Na zapad smo poslali poruku kako proevropska vlast disciplinuje divljake oko poštovanja ljudskih prava i da pri tome podnosi žrtve. Ali da su se ponovile one slike iz 2001. godine kada su navijači tukli pripadnike homoseksualne populacije, to bi bila katastrofa i to bi značilo da smo zaista divljaci bez države, da vlada zakon jačega.
Pogledaj vesti o: Partizan
