Izvor: Politika, 25.Maj.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog Zvezdinog domara postao partizanovac
Branio je u timu sveta, igrao u finalu Kupa šampiona, učestvovao na pet svetskih prvenstava kao fudbaler i trener. – Danas, okružen uspomenama i unucima, legendarni golman još daje autograme i odgovara na pisma fudbalskih zanesenjaka
Kraj maja vatrenim fudbalskim navijačima donosi neopisivu radost – finalne utakmice u evropskim kupovima. I Beograd, sa svoja dva velika kluba, imao je slavne trenutke u prošlosti. Zvezda je postala šampion u Bariju, a Partizanu je titula >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izmakla u briselskom finalu 1966. godine. Bio je to istovremeno i kraj slavne generacije „Partizanovih beba”.
– Bili smo suviše jaki za trenere i upravu. Pod izgovorom da im je potrebna sveža krv, rasprodali su nas i godinama posle toga Partizan nije mogao da se oporavi i ostvari nešto značajnije ni u domaćem prvenstvu – kaže legendarni prvotimac te generacije, slavni golman Milutin Šoškić, koji je pre fudbalskog penzionisanja proveo trinaest uspešnih godina u Americi, kao trener golmana reprezentacije SAD. Učestvovao je na pet svetskih prvenstava, na četiri kao član stručnog štaba Amerikanaca, a na jednom kao golman, 1962. u Čileu, kada smo bili četvrti. Njegova golmanska karijera prekinuta je već u 31. godini, ali je zato dugo radio kao trener, prvo u OFK Beogradu, pa Partizanu, Kikindi, kratko vreme u Požarevcu...
Na klupi američke reprezentacije sedeo je 235 puta, kao član stručnog štaba. Tu se upoznao i sa mnogim ličnostima iz američke administracije – Kisindžerom, Gorom, Klintonom... Svojim znanjem i iskustvom stvorio je sjajne golmane koji su poznati i našoj sportskoj javnosti, kao što su Bred Fidel, Tim Hauard, Bred Guzan, Kejsi Keler i mnogi drugi koji su završili u engleskoj Premijer ligi. Dobio je i američko državljanstvo i ponudu da do kraja života bude trener golmana SAD. Ponudu nije prihvatio. Hteo je da se vrati kući. U Americi se zadržao duže nego što je nameravao jer je želeo da pomogne supruzi koja se lečila od raka, ali, na njegovu veliku žalost, pomoći nije bilo.
Odrastao je u Pećkoj patrijaršiji, u vreme rata, s majkom, braćom i sestrama. Svako jutro i veče odlazio je u crkvu na bogosluženje. Vera je od tada ispunila njegov život, odredila ga za sva vremena. I kad mu je bilo najteže u životu, nalazio je snage da se ne preda, da bude jači od svake nevolje. Danas provodi mirne penzionerske dane, čita, prati sportske događaje i odgovara na pisma simpatizera. Još ih ima, nisu ga zaboravili. Za mnoge će uvek ostati njihov omiljeni Šole. Šalju mu slike sa davnih utakmica i traže autograme. Dobio je i jednu svoju fotografiju u dresu koji je izgubio, sa znakom Fife, kada je 1963. godine u Engleskoj igrao za Tim sveta.
Prošlost puna događaja... Zvezda je mogla da ima velikog golmana, ali slučaj je hteo da završi u Partizanu. Već je trenirao za „crveno-bele”, u pionirima. Međutim, jedne subote, domaru čika Duletu Žapcu, Zvezdinoj legendi, išlo se kući ranije, trener Mitke nije došao na posao, razboleo se, i domar pošalje klince kući. Oni usput čuju kako udara lopta iza Šarene ćuprije, pa pravo tamo, na Partizanove terene. Više se nije ni vraćao u Zvezdu, partizanovci su ga odmah vrbovali, počeo je da igra, prvo u napadu, a nešto kasnije i da brani.
– Sve mi je to lako išlo, brzo sam napredovao, iz godine u godinu, došao sam i do mlade reprezentacije Jugoslavije, pa do A tima. Odigrao sam tačno pedeset utakmica – govori Šoškić, koji je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio i olimpijsko zlato, a u karijeri ima ubeležen i nastup za Tim sveta.
– Ništa nisam u životu preskočio, ništa mi nije poklonjeno, sve sam teškom mukom zaradio. Tri puta sam bio sportski mrtav, otpisan, jednom koleno, a dva puta sam lomio nogu. Već sa 18 godina povredio sam ligamente, to je tada bila neizlečiva povreda. Đani Popović, koji je bio šef Titovih lekara, rekao je na konzilijumu da nemam nikakvih šansi da nastavim sa sportom i da ću ostati invalid. Bio sam mnogo živ, voleo sam sunce, vazduh, prirodu, a tri meseca ležao sam nepomično u bolnici „Dragiša Mišović”. Na sreću, u sobi sa mnom bio je veoma mudar čovek, profesor fizike na fakultetu, on je bolovao od raka, ja od noge. Da nije bilo njegovih reči da me uteše i posavetuju, skočio bih onako mlad sa trećeg sprata, nisam mogao više da izdržim. Preda mnom je bio ceo svet, karijera, uspeh, mladost, a već me otpisali kao doživotnog invalida. Šta da radim, kako to da podnesem? Kažem sebi – lekari ne znaju ništa. Ja ću da se vratim. I u sebi se preporodim, toliko sam verovao da ću uspeti. Kada sam stao na noge, odmah sam se srušio. Mišići su mi atrofirali. Morao sam mnogo da se mučim, da budem uporan, da istrajem. Ali najvažnije je da sam u sebi pobedio. Šta ću, u Partizanu me otpisali, ukinuli mi i hranarinu, otac je školovao ostalu decu, nije se imalo, a lekari mi preporučili da idem na more, na oporavak. Ja od najboljeg druga pozajmim novac i odem u Kupare. Smestim se u vojnom objektu koji još nije bio dovršen, nije imao ni prozore, pa nisam mogao da plaćam smeštaj. Ubace mi tu vojnički krevet i tako sam počeo da se oporavljam, da plivam. Plivao sam i po deset kilometara dnevno. Preplivam tri, pa zastanem i plačem. Na plaži ne pričam ni sa kim, ćutim i gledam u vodu, bacam kamenčiće, čujem, iza mene pričaju – ovaj je lud. Vidim, ide to, šutnem jednu staru nenapumpanu loptu, noga dobro, odigram i jedno poluvreme utakmice, šutnem, dam gol, zajecam i počnem da vičem: „Ja sam zdrav, ja sam zdrav!” – seća se Šole.
Kad se vratio u Beograd, obuče sve belo, ode na Partizanov trening i stane na gol. Branio je samo one lopte koje su išle prema njemu, stajao je kao saobraćajac, dok nije čuo jednog igrača kako kaže: „Jadnik, još se nada.” Te reči pogodile su ga kao malj. Besan, iz inata, izvio se za loptom koja je išla pod prečku i odbranio. Ponovo je bio onaj stari Šole, pred kojim se ponovo otvorila velika karijera.
Za svoju najbolju partiju u dresu „Partizana” smatra prijateljsku utakmicu u Štutgartu koja je odigrana 1963. godine, povodom uvođenja osvetljenja na stadion, a prisustvovao joj je i Stenli Raus, potpredsednik Fife. Šole je branio tako veličanstveno da ga je lično Raus uvrstio u Tim sveta, zajedno sa legendarnim Rusom Lavom Jašinom, protiv Engleske. To je bila jedina zvanična utakmica reprezentacije sveta, ostale su bile revijalne, a nastupala je fudbalska elita. Đalma Santos, Rejmond Kopa, Alfredo di Stefano, Euzebio, Puškaš, Masopust, a na drugoj strani Bobi Mur, Bobi Čarlton, Džimi Grivs... Dobio je, u znak sećanja na taj meč, i zlatan sat, koji je izgubio u selidbama, a dres u kojem je branio neko mu je ukrao. Ali, u Londonu je proveo pet dana koje će pamtiti dok je živ.
Sećanja stalno naviru, detalji sa mnogih utakmica – protiv Mančestera, Sparte, utakmice prvo u plavoljubičastom dresu Partizana, a zatim i u crno-belim bojama koje su postale klupske posle susreta sa italijanskim crno-belim timom Juventusom. O crno-belim dresovima odavno kruži priča da ih je uveo Tuđman, koji je tada bio u Partizanu, ali Šoškić to demantuje:
– Nije nam Tuđman promenio dresove. Na meču Partizan–Juventus promenili smo boje. Tada smo igrali nerešeno, a u znak pohvale i pažnje, predsednik Juventusa Anjeli poklonio nam je dresove i zato smo promenili boje, na inicijativu Bobeka, Takača i Bobe Mihajlovića – kaže Šoškić.
Seća se još jednog važnog životnog detalja. Direktori Kelna želeli su da produže saradnju i ponudili su mu blanko ugovor overen u sudu, da upiše cifru koju želi i koliko još godina da igra za njih. Ali Šoškić je hteo pošto-poto da ode iz Nemačke. Verovao je u njihovo fudbalsko poštenje, ali je bio razočaran brojnim aferama i skandalima koji su baš u to vreme obelodanjeni, kada su neki igrači hapšeni, a nekima doživotno zabranjeno da igraju fudbal. Neki su bili njegovi saigrači, tako da, kad padne gol, nije više znao da li je stvaran ili nameštaljka – a on treba da brani.
– Gledam onaj papir, drhtim i bacim ga predsedniku kluba. On skoči, pita šta hoću. Ja kažem – slobodu, a on odgovara: Ili ovde, ili nigde. Ja pružim ruku i kažem – nigde. I završim karijeru u 31. godini. Mogao sam bar još tri–četiri godine da igram, da obezbedim decu, ali nisam mogao drugačije – kaže legenda.
Iz dva braka ima tri sina i ćerku – Marka, Miljana, Uroša i Sandru – odrasle ljudi koji imaju svoju decu. Druži se sa već stasalim unucima i unukama. Neki su partizanovci, neki zvezdaši, a jedan unuk, četrnaestogodišnjak, igra za Čukarički.
– Imam zlatnu decu, bave se sportom, obilaze me, pošteni su, neka su živi i zdravi, neka završe školu, to mi je najbitnije. Imao sam dosta uspeha, medalja, priznanja, imam prijatelje, na promociju moje biografske knjige, pre tri–četiri godine, došli su i neki akademici, pesnici, prijatelji i patrijarh. Pa kud ćeš više? – kaže na kraju razgovora legendarni Šole.
-----------------------------------------------------
Prodali su me kao ždrebe
U njegovo vreme transferi su bili mali, a u inostranstvo nije se moglo do 27. godine. Ekipa je već počela da deluje kao raštimovan orkestar, u Brisel, na evropsko finale, neki igrači Partizana išli su svojim kolima, drugi su putovali vozom, a treći avionom. Kao da se izgubio duh zajedništva pred najvažniji meč.
Pre utakmice Šoškiću su saopštili da su ga prodali u nemački Keln za 50.000 maraka. Njemu je od toga pripalo oko 35.000 i za taj novac je kupio stan.
– Podigli su me iz kreveta, pokušavao sam da se odmorim i koncentrišem, i pokazali novog gazdu. Gledao me je na dve utakmice i kupio kao punokrvno ždrebe. I to pred samo finale. Teško je to prihvatiti – priča Milutin.
– Već je – objašnjava naš sagovornik – bila doneta odluka da se ta ekipa Partizana rasturi jer smo bili mnogo jaki. Bili su tu i Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Rukovodstvo i stručni štab nisu imali autoritet. A hteli su i da nas prodaju, da zarade. Poveli smo sa 1:0, a u poluvremenu pitamo trenera kako da igramo. On kaže: „Igrajte kako hoćete.” Ljudi se menjaju strahovito, ponese ih neka želja, pohlepa za nečim, a ja sam, hvala bogu, ostao nedodirljiv. Novac me nije zanimao. Tek sad vidim da sam grešio u vezi s tim, ali takav sam čovek. Opet bih isto postupio – kaže Milutin Šoškić.
-----------------------------------------------------
Bolno detinjstvo
Jedan je od retkih sportista o kojima je i knjiga objavljena. Šoškićevu biografiju opisao je Vanja Bulić, a naslovljena je, kratko, „Šole”. Njegov život bio je ispunjen velikim obrtima, sa mnogo zvezdanih, ali i surovih epizoda. Već sa četiri godine suočio se sa surovošću koju donosi život, s bolovima koji ljudi zadaju jedni drugima. Početkom rata, u okolini Peći, balisti su im zapalili kuću jer je otac Jeremija bio u partizanima. Naterali su ih da gledaju kuću kako gori, a njemu je bilo najžalije njegovog šarplaninca, koji je vezan cvileo dok je vatra nadolazila.
Rat je proveo u Pećkoj patrijaršiji sa majkom Radunkom, braćom i sestrama. Mlađi brat je umro od upale krajnika, a bolest je napala i njega. Spasila ga je seljanka, priučena babica, narodnim lekom – ugurala mu je u grlo krpu natopljenu gasom iz lampe i razbila gnojne čepove koji su počeli da ga guše.
Posle rata usledile su bezbrižne godine. Jeste bila nemaština, pa i glad, ali šta je to spram onoga preživljenog. Otac, vojno lice, posle rata je sazidao novu kuću na istom mestu, ali su je balisti ponovo zapalili. Opstanka na Kosmetu više nije bilo. Svi su se pokupili i došli u Beograd, na Voždovac.
Šestoro dece, majka i otac, četvorica braće i dve sestre. Nosio je bridž pantalone, kapu šajkaču i opanke. Seljače, vikala su mu deca, gedža. A zbog šajkače, koja je postala nepodobna, zvali su ga četnik, iako mu je otac bio partizan.
