Izvor: Politika, 28.Jun.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarazno desnilo
O zločinima antifašista na Dan antifašizma, kako je reklama jednih novina zasenila državni praznik i otkrila da je subota zapravo petak, kao i kako glasi najsažetiji opis rata na svetu
Gde god sam zastao zbog goriva i predaha, po benzinskim pumpama i odmorištima auto-puta Beograd–Zagreb, minule subote, sa radija su grmele reklame povodom izlaženja prvog broja nedeljnika „’Telegram’, najvećih novina u Hrvatskoj (bar što se formata tiče)”, kako zvanično glasi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naziv i slogan ovog tiska. Treštalo je: „Knjiga TITO. Donosimo ulomak o zločinima partizana nakon rata!”
Kao rojevi osica zujale su i sa svih strana saletale me brzometne reči čitača reklame, tako da se na prvoj sledećoj crpki dokopah jednog primerka za deset kuna (oko 160 dinara). Kupih uzgred i riječki „Novi list”, jedini preostali na polici (sedam kuna). Dok sam izlazio, reklama je i dalje štektala, pa sam mahnuo novinama prema zvučniku radija, dovikujući: „Evo, kupio sam! Kupio sam, bre!”
Na prvoj strani najavljen je tekst o zločinima partizana ali ne i na kojoj je strani. „Telegram”ima osnovni deo a onda su u njega umetnuti delovi, kao dodaci: Priče, TV Stars, Kultura, Život, Sport. Začudo, tekst o zločinima partizana nakon rata nađoh u odeljku Priče. Učio sam u školi šta su priče, pripovetke, romani itd, ali ovde nije bilo reči o literaturi već o (h)istoriografiji, ili biografskom štivu. Izgleda da sam zastareo. Šta li se tek krije iza reči: Kultura, Život, Sport...?
Nemam vremena da sve to proveravam, nego se bacim na čitanje o zločinima partizana. To je „Ulomak iz knjige TITO Ive i Slavka Goldštajna po izboru redakcije ’Telegrama’. Odobrili autori”. I plus, na pet stubaca od mogućih šest je, veoma odmeren, osvrt na ovu knjigu Ivana Lovrenovića. Sveukupno, oko četiri stranice „najvećih novina u Hrvatskoj”.
Sudeći po „ulomku” to je zaista jedan, reklo bi se, pošten, publicistički rad. A Redakcija je, iz te obimne knjige, izvukla ono što im se činilo da je najsenzacionalnije.
A šta je to? Sve u svemu, navode se Titovi stavovi (reči, pisma, telegrami), gde on strogo protestuje na vesti da su negde partizani ubili nekog zarobljenika bez suđenja, ili grupu, i naređuje da se to ne sme ponoviti. Takođe se navode i zahtevi saveznika da se tome stane na put. Ali, kao suprotstavljeno takvim stavovima, navode i njegove reči da se protiv neprijatelja mora boriti svim sredstvima. I da nema milosti.
Navode se poznate činjenice o bekstvu, krajem 1944, ustaša, četnika, domobrana, nedićevaca, belogardejaca, o stradanjima na Križnom putu, Blajburgu... Deo izbegličke kolone prešao je u Austriju i prijavio se britanskoj vojsci da se preda. Ali britanski general naredio je ustaškoj delegaciji da „prema potpisanim međusavezničkim sporazumima, vojska NDH položi oružje savezničkim snagama s kojima je izravno ratovala, tj. Jugoslovenskoj armiji, s ultimativnim rokom za kapitulaciju od jedan sat i 20 minuta.”
Ovaj „ulomak u ’Telegramu’” okončava se ovako: „Sam se Tito na poznatoj sjednici u Karađorđevu potkraj 1971. očito osvrnuo na te događaje: tvrdio da ono što je učinjeno ’nije bio grijeh, to je bila borba na život i smrt. U ratu se ne gleda šta će netko sutra kazati, nego u ratu se ratuje i uništava tko koga može’.”
Ništa nepoznato, ni senzacionalno. A deset kuna odoše.
Pročitah ja ovo 21. juna, natenane, bila je to nedelja, a u riječkom „Novom listu”, onom subotnjem, nabasah na vest da je sutra, 22. juna, Dan antifašističke borbe u Hrvatskoj. I tamo piše gde će sve biti postavljeni venci.
Vestica mala, lepa. Ne bije u glavu, kao osice, stršljeni, samo, u dnu strane, diskretno, navodi da će „paljenjem svijeća i polaganjem vijenaca na grobljima i spomenicima Novi Vinodolski, Crikvenica i Vinodolska općina” biti obeležen Dan antifašističke borbe, državni praznik Hrvatske. Novinska vest (reklama) o zločinima partizana, nespornih antifašista, zasenila je državni praznik Dana antifašističke borbe.
Tog dana, u Hrvatskoj nisu radile državne firme. U Brezovici kod Siska, kao što je već znate, govorili su predsednica i premijer Hrvatske. Obeležavanje tog dana kao praznika uveo je Franjo Tuđman 1990. godine (zamenivši dotadašnjiDan ustanka naroda Hrvatske u Srbu 27. jula) – u spomen na osnivanje Prvog sisačkog partizanskog odreda 1941 – prve naoružane antifašističke jedinice u Hrvatskoj i okupiranoj Evropi u Drugom svetskom ratu, kako ovde vole da kažu, mada nije istina. U knjizi Antifašistička Hrvatska: Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Hrvatske 1941–1945, izdanje Multigraf marketing – Savez antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske, Zagreb, 2005, na strani 34, Nikola Anić piše: „(...) Nije to bio prvi partizanski odred u okupiranoj Europi, niti prvi antifašistički partizanski odred u Europi, kako se dugo govorilo. Prve oružane partizanske postrojbe u okupiranoj Europi pojavile su se još 1939, u okupiranoj Poljskoj, onda u Norveškoj, Francuskoj, zemljama Beneluksa, u Grčkoj itd. Sisački NOP odred je prvi antifašistički partizanski odred u okupiranoj Jugoslaviji, u Hrvatskoj.”
Prigodnim govorima političari su odradili svoje, kao da su govorili više Evropi nego ovdašnjem puku, ali nigde nisam osetio neki antifašistički entuzijazam. Naprotiv, slike kukastih krstova i kliktaj ustaških pozdrava na stadionima zvuče mnogo uverljivije. Prosto se oseća da je iz srca i duše. Desnilo je, uostalom, zarazno. Predsednik antifašista Hrvatske Franjo Habulin izneo je u javnost da su hrvatske biblioteke očišćene od knjiga koje govore o partizanskoj borbi za slobodu, da se u školama malo uči o tome, kao i da je porušeno oko tri hiljade spomenika borcima NOB-a... Pročitao sam negde da je Spomen-kosturnica poginulim borcima NOB-a na gradskom groblju u Slavonskom Brodu isprskana crvenom bojom i nije očišćena ni na ovaj svečan dan.
Ali zvonilo je o zločinima partizana s reklame„Telegrama”, upravo oko Dana antifašističke borbe, za koji jedva da se čulo.
Prvi broj novina sprema se poduže, proverava se svaki tekst, važno je kakav će prvi utisak ostaviti.
Na naslovnoj strani „Telegrama”, ispod zaglavlja, piše da je 20. jun petak. Ja iz Srbije krenuo u subotu, a stigao u petak?!
Proveravao sam posle nije li u Hrvatskoj subota petak, u skladu sa promenama koje su se zbile. I koje se zbivaju. Evo, vidim, još jedan diplomatski potez: demokratska i europejska Hrvatska uspostavlja diplomatske odnose sa komunističkom Severnom Korejom koja je, ustalom, Hrvatsku među prvima priznala.
Sedim na terasi apartmana u seocetu Karlobaga, kad ulicom naiđe neki prodavac. Prodaje hladno ceđeno maslinovo ulje i vino. Svratim ga na piće. Jedva prista na kafu. Predstavim mu se.
– Ja sam Mićo – kaže on. – Hrvat iz Benkovaca.
– Ja Srbin, iz Beograda... Da li si bio u ratu?
– Šta da ti kažem... Prvo su Srbi spalili hrvatsko, onda su došli naši, spalili njihovo. I ostala je pustoš.
(Najsažetiji opis rata, takoreći – haiku poezija?)
Pričali smo još.
Nisam imao sitno, a ni on, za ulje (trebalo je još dva evra). Mićo ode do kola i donese dve litre belog, u plastičnoj boci nimalo lošije od izvikanog, reklamiranog, upakovanog i firmiranog vina. Poklon, uz ona dva evra.
I ode.
Pogledaj vesti o: Partizan
