Izvor: Sportski Žurnal, 25.Jun.2013, 10:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Lučić: Hvala vam za snove, moram dalje
Partizan je ostao bez kapitena, najboljeg igrača, motora ekipe, reprezentativca Srbije…
(FOTO: Žurnal)
Sjajan momak i rođeni lider naredne tri godine (2+1) na Pirinejskom poluostrvu će izluđivati protivničke navijače nestvarnom energijom koju će ulagati zarad radosti saigrača, dok će na obali Mediterana uzvikivati njegovo prezime i kupovati žute dresove sa njegovim brojem.
Vladimir Lučić >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << je od juče član Valensije.
Navijači crno-belih su maštali o tome da bi njihov veliki ljubimac ipak mogao da ostane u klubu, javno su priželjkivali to i čelnici šampiona Srbije… Ali, realnost je, ipak, pobedila.
- Prelazim u Valensiju – potvrdio nam je Vladimir Lučić u trenutku dok je odmarao na moru. – Posle pet godina u Partizanu došlo je vreme da nastavim dalje. Mislim da je Valensija pravi klub za to, s obzirom da ću imati priliku da igram najjaču ligu Evrope. Čuo sam sve najlepše o klubu i gradu, početkom jula bi trebalo da obavim lekarske preglede i, ako sve prođe u najboljem redu, da se posle reprezentativne akcije priključim ekipi.
O klubu koji ga je afirmisao, veliki borac govorio je izuzetno emotivno, upravo u trenucima kada se „tamo negde“ stavljao pečat koji ga je činio bivšim kapitenom crno-belih.
- Dugujem veliku zahvalnost Partizanu koji mi je omogućio da kroz pet godina ostvarim mnoge snove, da učestvujem u osvajanju trofeja, zaigram za seniorsku reprezentaciju i, ove najlepše sezone, poslednje, postanem kapiten i podignem dva trofeja. Hvala Dušku Vujoševiću koji me je doveo u klub, naučio me šta znači biti maksimalno posvećen košarci i koji je velikim delom uticao na moje košarkaško sazrevanje. Hvala i Vladi Jovanoviću kod kojeg sam prvi put postao deo tima, kao i svim ostalim trenerima sa kojima sam sarađivao u klubu. Veliko hvala navijačima koji su omogućili da osetim, da se radujem i igram u najboljoj košarkaškoj atmosferi, bili su stalna podrška…
Tu je Lučić stao. Previše emocija za 24-godišnjeg momka koji je zaslužio da se bar na kratko odmara, uživa i ne opterećuje se onim što se dešava oko njega. Za to vreme na društvenim mrežama su mu se navijači Partizana zahvaljivali, želeli sreću, javno tugovali…
Zbog čega? Odlazilo je iz Partizana mnogo igrača koji su imali bolju statistiku, koji su bili duže godina u prvom timu… Ali, ono što je Vladimir Lučić, svake sekunde na terenu i van njega, davao klubu, saigračima, treneru, navijačima, najmlađima, onima u problemima – činilo ga je omiljenom ličnošću. Bio je čak i zvanično najdraži rival (Majkl Skot).
Nastavak na Sportski Žurnal...
