Izvor: Sportski Žurnal, 26.Jan.2012, 12:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

VETRENJAČA: Evropa sa tata Ćirom

Moj cimer Miloš Ćirić, zovemo ga naravno Ćira, je imao četiri godine kada sam prvi put izveštavao sa Evropskog prvenstva. Sećam se kao danas, septembar 1991, ratno vreme, takmičenje u Atini.
Ćira je trener u Partizanu, a u reprezentaciji zadužen za snimanje utakmica i pripremanje materijala za sastanke. Zato ga nekad zovem i Đenka uz konstataciju da bioskop uvek radi.

Cimeri >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << smo tri godine. Uvek smo se u Beograd vraćali medaljom. Malo smo se viđali. On snima utakmice, ja ih pratim na drugi način. I sada se ne viđamo puno. A i to malo vremena ne stižemo da pričamo. Razumljivo, od nedavno je oženjen Tijanom, u martu će da postane tata. Brat blizanac Stefan tada dobija ulogu strica za ceo život a dragi prijatelj Ljuba Đavo će postati deda a o ponosnoj majci Mirjani budućoj baki da ne govorimo. E, Ćira, pa još tata.
Elem, Đenka samo guguče preko skajpa, toliko tema za razgovor. Gledajući Ćiru vidim ponekad i sebe dve decenije ranije.
Moja kćerka Aleksandra je rođena takođe u martu, baš u godini Atine. Kako vreme prolazi. Kada Ćira postane roditelj, Sale će da napuni 21 godinu.
Toliko i traje moje praćenje vaterpola. Osmo evropsko prvenstvo. Do sada bez kiksa sedam medalja.
Atina 1991. Stamenić je osvojio prvo zlato sa timom skrpljenim pred put .Kako je igrao tada Igor Milanović. Sećam se finala sa Španijom pet golova. Upijao sam svaki potez brojne novinarske sile predvođene legendarnim Aleksandrom Alimpijevićem. Nije bilo mobilnog, kompjutera. Pisaća mašina, kucanje i slanje faksom.
Sevilja 1997. nove Stamenićeve bebe. Svi su nas otpisali, ali generacija koja će vladati svetom stiže do srebra. Nikola dan posle finala kaže
- Idemo malo na bazen. Da smrduckamo jer ovo nisu očekivali.
Nisam bio u Firenci, ratno vreme. Ostali smo bez medalje.
Budimpešta 2001. šou Manojlovićevog tima. Gazimo redom, osam pobeda. Zlato, a Mađari moraju da na pobedničkom mestu gledaju najvećeg rivala.
U autobusu u povratku igrači pevaju „ Marširala kralja Petra garda „
Kranj 2003, kakvo finale sa Hrvatima. U pitanju je glava, a ne zlato. Vujas, Šapić i društvo spasavaju glavu, osvajaju zlato koje im se dodeljuje tek u hotelu jer razulareni navijači Hrvatske to nisu dozvolili na bazenu.
- Ma kakva regionalna liga – zaključuje Dubravko Šimenc
Beograd 2006, prvi put Srbija sa Dejanom Udovičićem na klupi. Pun Tašmajdan na finalu sa Mađarima.Vujasev gol života za pobedu. Emocije, „Bože pravde „, naravno zlato.
- I sad se naježim na ono pevanje himne – seća se Aleksandar Šapić.
Malaga 2008. Srebro, uz utisak da smo oštećeni u finalu. Crna Gora se raduje svom prvencu, a naše misli više uz povređenog Ikodinovića nego uz bazen.
- Dajte da i mi držimo pano sa porukom podrške Ikodinoviću – traže vaterpolisti Crne Gore na postolju.
Zagreb 2010. Bronza i podatak da su na pobednikom postolju navijači neki sekund zviždali a onda dugo aplaudirali Srbiji na igrama ,ponašanju.
- Eh, kako je igrao Vanja – govorili su zagrebački novinari ne sluteći da će neki dan kasnije Udovičić potpisati za Mladost
Ajndhoven 2012...Sve ćemo znati za neki dan. Dve utakmice, jedna pobeda je medalja.
Pogledaj vesti o: Partizan

Nastavak na Sportski Žurnal...