Izvor: Press, 29.Sep.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umro Vojislav Voki Kostić
Istaknuti srpski kompozitor i pisac Vojislav Voki Kostić preminuo je juče u Beogradu, u 79. godini, posle duge i teške bolesti.
Rođen je 21. septembra 1931. godine u Beogradu, u braku lekara Aleksandra i Smilje, nosilaca francuske Legije časti. Aleksandar je kao histolog, embriolog i seksolog 1921. bio pokretač osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, a Smilja, pedijatar, osnivač dečje klinike. Voki je u ratu izgubio brata Vanju, koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << 1942. poginuo u borbi protiv partizana. Nikad nije saznao gde mu je grob. Posle rata Kostić je u šesnaestoj godini sa drugovima, krijući to od roditelja, štampao i rasturao letke protiv komunista. Nakon hapšenja u zatvoru je proveo dve godine, a bio je osuđen na tri.
Ponosan na dva dela
Bio je jedan od najdarovitijih srpskih kompozitora. Komponovao je 93 dela ozbiljne muzike, kao i muziku za 67 filmova, 310 pozorišnih predstava, 20 TV serija, 40 TV filmova, 20 radio-drama i mnogo balada. Objavio je 33 LP ploče, tri knjige, i više od 35 naučnih radova, eseja i studija. Kostićeva muzika iz pozorišnih predstava „Sveti Georgije ubija aždahu", „Oj, Srbijo, nigde lada nema", „Zabavi Ameliju", kao i muzika iz filma i baleta „Ko to tamo peva" predstavljaju antologijske vrednosti.
Iz brojnog muzičkog opusa ponosio se samo muzikom za seriju „Vuk Karadžić" i balet „Ko to tamo peva".
- „Vuk Karadžić" je, sa Mikijem Manojlovićem, najbolje snimljena serija u istoriji televizije, a ja sam je obojio sa 15 sati izvanredne muzike. A komponovao sam muziku i za serije „Vruć vetar", „Balkanski špijun", „Bolji život"... Bilo je tu oko 600 kompozicija za sva pozorišta, pa za šezdesetak filmova, stotinak klasičnih dela, a i za oko 3.000 pesama kao što su, na primer, hitovi „Idu dani", „Za Beograd", „Ja sam ja, Jeremija"... - rekao je Voki prošle godine u intervjuu za „Politiku".
Zbog viška kilograma rešio je da oslabi, a budući da mu je kuvanje jedan od hobija, njegovo uspešno mršavljenje rezultiralo je i kultnom knjigom „Kako sam pojeo sam sebe". Visoki profesionalac u umetnosti, Kostić je osobenim stilom života plenio, a jedna od njegovih hedonističkih posveta životu su i kuvari, prožeti iskustvom, ličnim ukusom i domišljatošću.
Kulinarstvo je umetnost
- Prvi ručak sam napravio kad sam imao osam godina. Moje knjige su udžbenici ishrane, a ne obični kuvari. Gastronomi su bili poznati umetnici: Balzak, Rosini, Bojan Stupica, Arsa Jovanović, Muci Draškić, a Mocart se odmarao u kuhinji, uz šerpu i varjaču... Jer, kulinarstvo je umetnost - rekao je Voki.
Iako mu je pre šest godina amputirana desna noga, vredno je radio - u tišini.
- Poslednjih godina, posle amputacije noge, najčešće se prepuštam tišini. Ali, i sad radim, komponujem. Ima još mnogo muzike u meni, iako me je gubitak noge odvojio od osnovnih tokova života. Ipak, dogodi mi se, ponekad, kad sam sam, da slušam balet „Ko to tamo peva". To mi diže moral. Čak se nekad zapitam da li je moguće da sam ja to napisao - izjavio je Kostić.
Kao veliki ljubitelj boksa bio je i potpredsednik Bokserskog kluba „Crvena zvezda". Kostić je dobitnik statuete „Joakim Vujić" 2006. godine, Knjaževsko-srpskog teatra i „Johana Štrausa", najvećeg nemačkog priznanja u oblasti muzike.
Bio je u braku sa Verom, balerinom, novinarkom i reli-vozačem. Dece nije imao.
Ispraćaj Vokija Kostića obaviće se u subotu, 2. oktobra, na Novom groblju u Beogradu.
