Izvor: Mondo, 18.Nov.2015, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta da radim, Bili?
Priča o neverovatnom mađarskom timu, padu i povratku na veliku scenu. Životna lekcija od "komšija".
Sećam se Petera Distla...
Njegovo lice mi je ostalo urezano u sećanju još dok sam skupljao sličice za Paninijev album Meksiko 1986. Prilično čupavog i izrazito bradatog golmana, "pravog džina među stativama", zapamtio sam još iz sezone Kupa UEFA 1984/1985. Branio je za Videoton protiv Partizana i kasnije u polufinalu protiv Želje.
Izludeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << je nas Jugoslovene.
Foto: Panini
Lajoš Detari mi je nekako imao najzvučnije ime iz tog, za mene, definitivno, najboljeg albuma u seriji "Mundijal". Od Mađara, naravno. Posle Meksika više nisam ni skupljao sličice mađarskih reprezentativaca. Ne zato što me kolekcionarstvo tog tipa nije zanimalo, naprotiv. Prosto, "komšije" se više nikada nisu našle na velikom takmičenju, samim tim ni u Paninijevim brojnim albumima koji su izlazili posle. Tačno 13, do Francuske 2016.
Rekoh zvučno ime?
Istog trenutka mi kroz glavu proleće: "Gročiš, Buzanski, Lorant. Lantos, Božik, Zakariaš. Budai, Hidekuti, Cibor. Kočiš i Puškaš."
Ovo već odjekuje!
U dahu, glasom punog poštovanja i izrazom iskrenog divljenja, otac mi je govorio prezimena 11 "magičnih Mađara". To je za njega, bez trunke dileme, bio najbolji fudbalski tim ikada.
Identičnim glasovnim ritmom, redosledom naučenim kao kada sveštena lica izgovaraju "Oče naš". Bez greške. Zarez, tačka, sve na svom mestu. Nikada nije menjao mišljenje. Čak i kada je ubrzo planetom zavladala legendarna brazilska navala: Garinča, Didi, Vava, Pele i Zagalo. Ni kada su učenici Sepa Herbergera, utemeljivača nemačke fudbalske imperije, "čudom u Bernu", ostavili upravo Mađare bez svetske titule.
Divio se Englezima, Špancima, Italijanima. Maradoni, Krojfu, velikom Kajzer Francu, Rosiju, Platiniju, Zidanu... Sve je njih poštovao i voleo, ali "mađarsku laku konjicu" je jednostavno obožavao.
Zašto baš njih?
Igrali su precizno, napadački, brzo. Najbolje. Prelepo.
Foto: MN Press Slika "lake konjice" danas krasi Ferenc Puškaš stadion, nekadašnji NEP.
Nisam ga razumeo, jer je za mene kao dečaka Dijego bio Bog. Fudbalski čudotvorac koji je nogom i rukom prkosio realnosti, prosečnosti, a nje je, iz moje perspektive, tada bilo daleko manje nego danas. Za mene je ostao jedan jedini - Dijego Armando Maradona.
Divio sam se mnogima posle njega. Možda su Lionel Mesi i Kristijano bolji fudbaleri. Možda su to bili Rolando, Zidan ili Rolandinjo.
Ali Maradona...
Misli pretočene u pisanu reč legendi jugolsovenskog novinarstva, radio prenosi i "žurnali" beogradskih bioskopa, kreirali su početkom pedesetih godina prošlog veka u glavi deteta neizbrisivu sliku savršenog mađarskog tima. Kada ga je deda odveo na stadion JNA, a isti ti Mađari bez mnogo znoja preslišali njegove idole i veličine poput Beare, Belina, Boškova, Milutinovića, Zebeca, Veselinovića i Bobeka, sve mu je bilo kristalno jasno.
"Laka konjica" i niko više!
Englezima su promenili svest o fudbalu.
SAPLITANJE "KONJICE"
Jedino! Mađarska je na Svetskom prvenstvu 1954. pobedila Južnu Koreju 9:0, Nemačku 8:3, Brazil 4:2, Urugvaj 4:2, ali u finalu, uprkos tome što je u osmom minutu vodila 2:0, poražena od Nemačke 2:3.
Pogledaj vesti o: Partizan
