Izvor: Politika, 11.Jul.2010, 00:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samit džabulanija
Ma kakvi samiti G-8 ili G-20. Ovaj G-32 je ipak najvažniji. Današnje finale Svetskog kupa je klimaks jednomesečnog turnira, jedinog koji je u stanju da opčini milijarde ljudi širom planete, da potpuno blokira čitave zemlje.
Uz dužno poštovanje, kakvi su to sportovi koji se igraju rukom, rekao bi moj drug Zoran Cvetanović – Cvek, bivši igrač „Partizana“. U fudbalu se za igranje rukom svira „hends“. I još: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << može li nešto da se naziva sportom a da nema golmana i gol?
Dakle samo fudbal. Fascinantnih mesec dana. Televizor je, pretpostavljate, sve vreme bio u mom vlasništvu. Daljinski u trezoru mog džepa.
Pošto sam istovremeno bio svestan Scila i Haribdi kroz koje prolaze milioni bračnih života i sentimentalnih veza tokom Mundijala, prihvatio sam se pigmalionskog poduhvata.
Da se ne bi osetila ignorisana, da bismo „provodili vreme zajedno“, da bih izbegao razvod, moju Lizu Dulitl podvrgao sam elementarnim lekcijama fudbala.
Potom je bila dobrodošla da gledamo neke utakmice. Naravno, u skladu sa opštepoznatom navijačkom tolerancijom, lepo sam saopštio da prenos može da komentariše samo u poluvremenu. Podrazumeva se, naravno, ne i u poluvremenu ukoliko tim za koji navijam gubi.
Ozbiljno me je shvatila, pa je u jednom trenutku nadahnuća čak pitala ko brani za Honduras. Kao, to joj je bilo izuzetno važno. Onda me je, kada je počela nokaut faza, dotukla pitanjem: da li će da „bacaju“ penale?
Da „bacaju“ penale! Pa ni Šarenac sa RTS-a ne bi to rekao.
Džaba truda. Ali, ne lezi vraže. Kada sam utakmice gledao sa dr. Boletom i Matom morao sam da sprečavam njene pokušaje da i njih fascinira poznavanjem igre.
Zapretio sam da ću joj ukinuti omiljenu seriju i da ću baš tada gledati reprizu popodnevnog meča. Ponovljeni snimci golova su uostalom veoma važni. Nebitno što sam ih video. Želim da ih vidim još jednom. I još jednom.
Isto je važilo i za večernje TV preglede. Svaki pokušaj provokativnog obnaživanja u novom rublju bio je ignorisan. S jakim razlogom: ne bih imao vremena da je, ako se prehladi, vodim do lekara.
Kada smo izgubili od Australijanaca, još više od bolnog poraza nerviralo me je njeno tešenje u stilu „Ne nerviraj se, ipak je to samo igra“.
Šta da kažem? Nisam za represiju poput vlasti u Lagosu koje su zbog neuspeha na dve godine suspendovale fudbalere Nigerije. Spreman sam i da progledam kroz prste Radomiru Antiću koji je ležerno otresao perut srpskog fudbalskog promašaja i odmah nas ukrcao u vremensku mašinu kvalifikacija za evropsko prvenstvo.
Sve bi mi bilo prihvatljivije da ona nije dodavala so na ranu: „Ne brini, pobediće sledeći put.“ Kao da sam Metuzalem, pa imam vremena da još deset puta po četiri godine čekam na svetska prvenstva.
Kako to ona/one ne shvataju da nikada neće poznavati fudbal bolje od muškaraca? Kako im nije jasno da nije vreme za utehe sa ženske strane?
Tokom utakmica bio sam za sve sem za fudbal slep, gluv i nem. Sem kada sam tražio da mi se osveži piće ili doturi hrana. Podrazumeva se, ne prolaskom ispred televizora. Preduzeo sam na vreme sve logističke mere da u frižideru uvek bude dovoljno hladnog piva.
Na telefone nisam odgovarao. Slavlja, prijemi i sastanci zakazani u vreme utakmica nisu postojali. Zamerio sam se ćerci jer nisam viđao unuka. Kumove koje ne interesuje fudbal, priznajem, ignorisao sam sa zadovoljstvom.
Nemci su me samo ohrabrivali da treba da istrajem u isterivanju tevtonske discipline. I istrajavam.
Možda će današnje finale biti dosadno. Poput nerešene igre Italijana i Francuza 2006. u utakmici koja se najviše pamti po crvenom kartonu Zinedinu Zidanu. Ili očekivanog trijumfa Brazila 2002. Pobeda Francuza nad kariokama 1998. bila je izuzetak. Finale 1994. između Brazila i Italijana bilo je najdosadnija uspavanka savremene istorije Svetskog kupa.
Četvrtfinala i polufinala često su uzbudljivija od finala, iako se nekako nadam da će me današnji obračun Španije i Holandije podsetiti na triler između Argentine i Holandije 1978.
Evropski Brazilci, Holanđani, fascinantno su umirili klipove fudbalske mašine karioka. Brazilska „joga bonita”, lepa igra, rastvorila se u taktičkom pragmatizmu. Evropski šampioni, Španci, sprečili su nemački fudbalski Drang nach Welt, pohod na svet.
Navijam za la Roja furiju, za Špance. Ne zato što bi neki ovdašnji cinik mogao da kaže da su holandski fudbaleri hrabriji od njihovih vojnika koji su bili u Srebrenici, već jednostavno zato što mislim da španski fudbalski vez danas nema premca.
Ko god pobedio, čak i ukoliko se nismo složili oko hegemonije fudbala nad ostalim sportovima, nesumnjivo pričamo o fenomenu koji globalizuje svet. Uključujući i fudbalsku igru.
Turnir nije iznenadio nekim novim Peleom, ali globalizacija nije uspela da Svetskom kupu pokrade magiju koju ima. U Peleovo vreme, najbolji fudbaleri sretali su se samo na svetskom prvenstvu. Danas ne moramo da čekamo četiri godine da bismo čuli za nekog talentovanog dečaka iz brazilskog „Santosa“. Danas najbolji jedan protiv drugoga igraju svake nedelje.
Rasuti po bogatim klubovima Evrope, postali su prepoznatljiva lica milionima TV gledalaca. Majice Čelsija, Barse, Intera ili Real Madrida prodaju se od Šangaja do Meksika. Nose ih demonstranti u Teheranu i vatrogasci u Mogadišu.
Fudbal je redak primer globalizacije koja ne promoviše samo interese bogatih i moćnih na račun siromašnih nacija. Poput Gane, Kameruna, Hondurasa.
Fudbal je istovremeno postao ogromna muljača naroda i rasa. Nemački Poljaci i Turci će kad-tad zaigrati protiv nacionalnih timova zemalja iz kojih potiču. Ima rođenih Brazilaca koji igraju za Portugaliju, Španiju, Tunis ili Hrvatsku.
Švajcarski glasači mogu da budu odbojni prema imigrantima, ali njihove boje su u Južnoj Africi branili etnički Turci i igrači poreklom sa Ostrva zelenog rta i Kosova. Da ne pričam o obojenim Francuzima koji su kost u grlu ultradesničara Žan-Marija le Pena.
Fudbal je najbolja potvrda ljudskih migracija koje prate ekonomsku globalizaciju. Moderna igra brže i uspešnije od Šengena ruši nacionalne granice. Pomalo se podsmeva zastavama, himnama i pasošima.
Fudbal je mutirao u globalni biznis kojim dominira imperijalizam nekoliko kapitalističkih preduzeća, pa je moguće da je nacionalni fudbal koji se igrao u Južnoj Africi slabiji od evropskog klupskog. Reprezentacije osećaju da njihova snaga kopni pred transnacionalnim interesima. Ipak.
Ono što pokreće čitav sistem je činjenica da je fudbal za većinu navijača koji se identifikuju sa svojim zemljama nešto neekonomsko. Zamišljena zajednica miliona izgleda mnogo realnije u formi 11 poznatih imena.
Odbiću zato sa indignacijom komentar koji će večeras uslediti posle kraja finala: „Hvala bogu da je svetsko prvenstvo svake četiri godine. Sada možemo mirno da idemo na godišnji odmor.“
Na odmor da, ali ostajem imun na gornji zaključak jer Južna Afrika nije kraj. Slede Premijer liga, pa Primera, pa italijanska Serija A, pa Bundesliga, pa Liga šampiona.
Boško Jakšić
objavljeno: 11/07/2010
.jpg)
