Izvor: Politika, 08.Jan.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reč koja važi 65 godina
Na Ravnoj gori, maja 1946, četnik je partizanu prodao 18 hektara zemlje, moleći ga da mu nekad vrati deo, i kupac sada ispunjava obećanje
Ravna gora – Srbi u svojim glavama od pamtiveka vode paralelne zemljišne knjige, i taj zamišljeni katastar nikad ne zastareva. Zato Gvozden Damljanović (92) iz Koštunića i danas pamti šta je u maju 1946. godine, kao mlad i poletan komunista, obećao susedu i ravnogorcu Momčilu Veskoviću (1911–1988):
– >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Od njega sam kupio 18 hektara zemlje na Ravnoj gori, običnom grafitnom olovkom napisali smo ugovor i Momčilo je tada postavio jedan uslov, usmeno između nas dvojice. Rekao je: „Ako moji nekad kasnije budu zaiskali, molim te da im pokloniš plac na toj zemlji”.Dao sam mu reč i ispuniću je – priča za „Politiku” Gvozden Damljanović na Ravnoj gori.
Ruku mu je, pre nekoliko dana ispred obećane zemlje, pružio unuk Momčilov, mr Milan Vesković (42), asistent na Tehničkom fakultetu u Čačku.
Milan živi u Konjevićima pored Čačka, gde se njegov deda doselio posle prodaje imovine, napuštajući Suvobor. Obožava zemlju praotaca i ive na njoj („Čaj od ive vraća u žive”), a rastao je uz dedu koji mu je pričao za obećanje Gvozdenovo. I često odlazi na Ravnu goru, pa je pre četiri godine, zajedno s bratom od strica Miloradom Veskovićem, koji živi u Novom Sadu, prvi put stao pred starog Damljanovića u Koštunićima.
– Rekao sam čika Gvozdenu da sam unuk Momčila Veskovića i upitao ga da li zna zašto sam došao. Odmah je odgovorio: „Znam, dete, ja sam obećao tvome dedi da vam vratim malo zemlje, gde budete poželeli”.
Vesković dodaje da se priča nije završila na tome:
– Prošlog oktobra, čika Gvozden je sa svojom ćerkom, lekarkom iz Gornjeg Milanovca, došao kod mene u Konjeviće i opet nas pozvao da izaberemo parče zemlje koje nam se sviđa, ali još nismo odredili ni veličinu ni mesto. Uskoro ćemo i to završiti. S pravne strane sva zemlja je Gvozdenova, a s ljudske – alal mu vera. On dokazuje da u nama još živi tradicionalna dobra Srbija u kojoj je reč svetija od papira.
Unuk pripoveda da je Momčilo 1932. i 1933. služio vojsku u Kraljevoj gardi, te da je 6. aprila 1941. učestvovao u odbrani Beograda i pešice se iz Malog Mokrog Luga vratio u Koštuniće. Ubrzo se pridružio Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, odnosno četnicima; postoji i priča da je pekao hleb u Brajićima za ručak Draži i Titu. Posle oslobođenja nije mu bilo sigurne budućnosti na Ravnoj gori niti bi kao četnik zbog agrarne reforme mogao da sačuva toliku zemlju, pa je, kaže Milan, odlučio da proda imetak i odseli se u Konjeviće, na obalu Zapadne Morave.
Tog proleća 1946. godine, Gvozden Damljanović je kao partizanski borac i pripadnik milicije neuporedivo lakše mogao da sklapa svoje životne planove.
– Momčilo Vesković bio je dobar čovek i sused i, iako smo politički bili na raznim stranama, pozvao sam ga da bih od njega kupio ne zemlju, već samo pašu za tu godinu. Došao je, rekao mi da ne prodaje pašu, već svu zemlju pošto se seli, i odredio neku cenu koje se više ne sećam. Tada smo se dogovorili da poklonim plac ako mi njegovi kad zatraže – seća se Damljanović.
Ovaj koščati brđanin u posleratnom periodu radio je kao sudija za prekršaje u Pranjanima pod Suvoborom i danas daje zbirni pregled tih ljutih godina:
– Ovde su nesporazumi među ljudima veoma česti, i uvek je neko za nešto bio kriv. Valjda je takvo podneblje.
U kolopletu ravnogorskih vremena, zbivanja i sudbina čovek je za sitnicu mogao da izgubili glavu ili obraz, veština je ostati živ i čestit. Stari seljak i sudija, evo, održao je reč, datu pre šest i po decenija.
Gvozden Otašević
objavljeno: 09.01.2012.
