Izvor: Danas, 04.Nov.2014, 00:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak anonimnih
U svom napisu drug Arnautović („Povratak partizana“, 30.10.2014) ukazuje na nepravdu u vezi sa odsustvom imena istaknutih partizanskih komandanta u dosadašnjim toponimima Srbije. Problem (ako se to tako može shvatiti) je mnogo širi i ozbiljniji, i ne tiče se samo vojnih lica prethodnog Brozovog režima.
Kako se sećamo, po preuzimanju vlasti Brozov režim je preplavio Jugoslaviju svojim zaslužnim čelnicima, vojnim i civilnim. Grdovi, ulice, trgovi dobijali su nova >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << imena umesto starih, tradicionalnih. Uzmimo za primer slučaj Koče Popovića. Komandant Prve proleterske brigade, elitne partizanske jedinice, osnovane 21.12.1941. u Rudom, bio je jedan od najboljih Titovih generala. Zato je u tzv. Martovskim pregovorima (1943) bio u delegaciji, zajedno sa Milovanom Đilasom i Vladimirom Velebitom, koja je pregovarala i postigla sporazum sa Vermahtom o prekidu neprijateljstva, obustavljanju sabotaža na Slavonskoj pruzi, kao i podeli materijalnih resursa (drvo, konji, itd) zapadne Hercegovine. Dok su druga dvojica bila pod lažnim imenima, Koča Popović je već bio poznat Vermahtu i predstavio se pravim imenom.
Prilikom oslobađanja Kragujevca, oktobra 1944, Rusi nisu bili spremni za ulične borbe i hteli su da grad zaspu teškom artiljerijom. Koča je intervenisao, predočavajući crvenoarmejcima zlu sudbinu grada iz 1941, tako da je grad osvojen kuća po kuća. Po završetku rata zahvalni Kragujevčani dali su jednoj od najdužih ulica ime Koče Popovića. Teško je zamisliti da je Koča imao udela u masakru Kragujevčana oktobra 1944, kada je likvidirano oko 4.000 građana („u ime naroda“), pa ovaj broj pridodat onom od 3.000 iz oktobra 1941. i sve prijavljeno u Nirnbergu kao „delo fašista“.
A onda se „desio Milovan Đilas“, 1955. godine. Broz je shvatio da je veoma riskantno skidati imena rukovodilaca sa uličnih tabli kako koji od njih „padne u nemilost“. Zato je naredio da se sva imena „povuku“. U Kragujevcu nestaju ulice Koče Popovića, Blagoja Neškovića i dr. Rankovićevo postaje ponovo Kraljevo... Jedino što ostaje su, naravno, ulice sa imenom maršala Tita, kao i gradovi (Titovo Užice, Titograd...). Jer, pravilno su rezonovali drugovi, da je Tito „neoboriv“, tj. bezgrešan...
Ali to nije sve. Ako čitate monografiju generala Velimira Terzića „Završne operacije za oslobođenje Jugoslavije 1944-1945“, Vojni istorijski institut jugoslovenske narodne armije, Beograd, 1957, debelu knjigu sa minucioznim detaljima i najmanjih operacija, nećete naći nijedno ime, nijednog komandanta, komandira. Samo nazivi jedinica, sa operacijama. Josip Broz se, naravno, pominje, ali samo pod „vrhovni komandant“. Svi su anulirani, iz istog razloga kao i toponimi, kako smo naveli.
Tako se došlo do toga da se u Beogradu ne pojave ni imena Peka Dapčevića i drugih komandanata. Nisu za to krivi „antikomunisti“, „pročetnici“, „neofašisti“, „nacionalisti“, itd. Kao što nisu bili ni za Goli otok. Ima u tome neke logike - čovek greši dok je živ. A neki, bogami, i kasnije.
Josip Broz nije bio čovek, u tome se slažu i njegovi obožavaoci i oni drugi. Jedino u čemu se ne slažu jeste šta je on zapravo bio. Bio je veliki, nema sumnje, ali takav je bio i Polifem, zar ne? Ako su svi u svetu znali za Tita, makar nemali pojma gde je Jugoslavija, to je bilo zato što drugih Jugoslovena nije ni bilo. I tu se naša priča završava.
Pogledaj vesti o: Partizan
