Izvor: Politika, 23.Maj.2015, 09:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponižavanje istorije
Odlukom da posle devetogodišnjeg procesa i mnogobrojnih polemika u srpskoj javnosti rehabilituje četničkog komandanta Dragoljuba – Dražu Mihailovića, Viši sud u Beogradu je preuzeo na sebe odgovornost ne samo za reviziju Drugog svetskog rata već i za ponižavanje istorije.
Očekivano, odluka je odjeknula kao bomba u zemlji u kojoj rat između četnika i partizana, pa i njihovih naslednika, nikada nije završen. Jedni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u đeneralu vide prvog gerilca antifašističkog pokreta u Evropi, drugi saradnika nacističkih okupatora. Jaz se ovom sramnom presudom produbljuje, ukidajući mogućnost da završnu reč održe istoričari i pravnici, ali ne istoričari propagandisti i pravnici ideolozi.
Mogu da prihvatim motiv predlagača koji su tvrdili da đeneralu nije bilo omogućeno pravo na odbranu, da nije video svog advokata do početka suđenja, da nije imao pravo na nepristrasan sud i da mu je optužnica uručena sedam dana pred suđenje.
Nisam pravnik, ali to su valjda pitanja procedure. Nagledao sam se filmova u kojima upravo zbog proceduralnih grešaka, zarad poštovanja pravne države, nesporan krivac bude oslobođen.
To sasvim pojednostavljeno znači sledeće: Draži su, sa stanovišta savremenog demokratskog društva, poništena ljudska prava, ali ne verujem da bi na nekom hipotetičkom suđenju – uz uvažavanje istih tih prava – izbegao da bude osuđen kao saradnik okupatora ili barem kao neko ko nije uspevao da uspostavi kontrolu nad svojim snagama, koje su dokazano vršile zločine nad civilima, posebno drugih veroispovesti.
Nisam ni istoričar, ali oglušivanje Čičinih branitelja o faktografiju prosto je iritantno. Ne bih da ponavljam ono što se ovih dana čulo. Da skratim: pošto je rat trajao 1941–1945. mogu široke ruke četnicima da dodelim status jednopetinskih antifašista, koji se odnosi na prva dva-tri meseca rata. Posle toga, posebno od 1943, dileme nema. Ne bi valjda đeneral Mihailović od Ante Pavelića tražio da se otvori put za bezbedno propuštanje četničkih snaga prilikom bega prema Zapadu da je mogao da kao istinski antifašista dočeka partizane ili Ruse.
Ali, kopernikanskim obrtom, istinski antifašisti, zaslužni za sve pobede u Drugom svetskom ratu, proglašavaju se zločincima, dok se oni koji su bili na suprotnoj strani definišu kao antifašisti.
Samo su naivni mogli da pomisle da će veliko pomirenje biti pečatirano kada je Slobodan Milošević, okupljajući Srbe za ratne projekte koje je smišljao, četnike proglasio za drugi antifašistički pokret.
Posle promena 2000, stidljivo podsećanje na antifašističko nasleđe pravdalo se traumatičnim iskustvom s totalitarnim komunističkim režimom. Srpske vlasti izjednačile su prava učesnika NOB-a i boraca ravnogorskog pokreta, ali pokazalo se da je to suviše malo za zemlju koja nije spremna da istoriju prepusti istoričarima.
U to vreme je u Beogradu 900 ulica promenilo ime, spomenici su srušeni, praznici promenjeni. Od usvajanja Zakona o udžbenicima 2010, nekoliko đačkih generacija je školovano na tekstovima koji su potpuno zamenili uloge: partizani su bili ti koji su vršili ratne zločine i sarađivali s okupatorom, dok su četnici zauzeli mesto nekadašnjih partizana.
Rehabilitacija Draže pokazuje da deo Srbije želi da pobegne od istine o saradnji s nacistima jer je tokom okupacije imala kolaboracionističku vladu Milana Nedića, koncentracioni logor Banjicu, policijsko odeljenje za Jevreje i Cigane, masovnu denuncijaciju svih Jevreja, antifašista i komunista.
Da li je išta ostalo od antifašističkog nasleđa kojim se saveznici i danas ponose, a Srbija se dugo od toga sklanjala vođena opsesivnim pojednostavljivanjem da je antifašizam jednako komunizam?
Zašto je na paradi povodom Dana oslobođenja Beograda prošlog oktobra Vladimir Putin jedini govorio o Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, pravilno upotrebljavajući zvanično ime te vojne formacije?
U tom kontekstu, odluka suda je očekivana jer je očito da su savetnici predsednika Srbije, četničkog vojvode, izgurali ovakvu presudu.
Iako se tvrdi da nije reč o rehabilitaciji đenerala, već o sudskom procesu, nije slučajno da je skandalozna presuda snažno odjeknula u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, jer su se i ratovi devedesetih vodili pod četničkim kokardama i to će komplikovati odnose u regionu.
Ovo jeste bio pokušaj revizije Drugog svetskog rata, ali ako su rodonačelnici tog procesa nekada uzvikivali „Ćeraćemo se”, mislim da će isti odgovor dobiti od nas koje nisu i neće „proćerati”. Na ovaj način nema pomirenja.
Rehabilitacija đenerala Draže učinila je da zavidim Slovencima, koji su 2011. na kovanicu od dva evra postavili lik Franca Rozmana Staneta, proslavljenog partizanskog komandanta. A mogli su i nekog belogardejca.
