Izvor: Politika, 02.Jun.2013, 13:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odšteta za streljanog oca kao za ugriz psaoca

Ministarstvo pravde dr Dobrivoju Tomiću ponudilo 500.000 dinara, što on, imajući u vidu stradanje oca i svoju sudbinu, smatra uvredom

Dr Dobrivoje Tomić i danas se jasno seća tog decembarskog dana ratne 1944. godine kada su dvojica naoružanih partizana odvela njegovog oca Dušana Tomića (1899–1945). Dvojica naoružanih partizana ušli su u stan porodice Tomić u Paraćinu.

Dušana su uhapsili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u prisustvu njegove supruge Radmile, ćerke Dobrile i tada četrnaestogodišnjeg Dobrivoja. Ugledni privrednik, koji se u Drugom svetskom ratu nije svrstavao ni među četnike ni među partizane, sproveden je u Boljevac a zatim u zatvor Ozne u Zaječar, gde je u februaru 1945. godine ubijen, a njegovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni.

– Moj otac sudski je rehabilitovan 2008. godine. U skladu sa zakonom tražio sam odštetu od Ministarstva pravde i državne uprave. Nije mi odgovoreno u predviđenom roku, pa sam odštetu zatražio tužbom pred Višim sudom u Beogradu. Nedavno mi je iz ministarstva stigla ponuda Komisije za rehabilitaciono obeštećenje, nude mi 500.000 dinara za ubijenog oca, sav naneti duševni bol i posledice po moju porodicu. Toliku odštetu, a to je proverljiv podatak, lokalne samouprave sudskim odlukama isplaćuju građanima za ujed pasa lutalica. Takvu ponudu smatram uvredljivom – kaže dr Dobrivoje Tomić.

Hapšenje oca bilo je tek početak patnji kroz koje će proći ovaj danas osamdesetdvogodišnjak i njegova porodica. Samo nekoliko dana kasnije izbačeni su iz stana u Paraćinu, nije im bilo dozvoljeno da ponesu ni najnužnije stvari.

Zbrinuli su ih rodbina i prijatelji. Radmila je suprugu nosila osnovne potrepštine u zatvor u Zaječaru, predavala ih je kroz otvor na ulaznoj kapiji. Rodbina uhapšenih prilikom takvih dolazaka strahovala je da će čuti reči stražara: „Ne dolazite, nije više tu!” Bilo je izvesno da je to znači da svoje najbliže više nikad neće videti.

– Upravo te zloslutne reči čula je moja majka kada je donela stvari za mog oca oko 10. februara 1945. godine. Kasnije ću pretragom po arhivima pronaći knjigu Ozne u kojoj je zapisano da je streljan 16. februara 1945. godine – objašnjava Tomić.

I posle pogubljenja Dušana Tomića, njegova porodica je pod pritiskom novih vlasti. Upozoreni su da smrtna opasnost preti i supruzi streljanog, a da će deca biti data u dom za siročad.

Primorani su da se sklone u Beograd gde su im pomogli prijatelji i poslovni saradnici streljanog Dušana, pa čak i jedna predratna komunistkinja koja je cenila ovu porodicu. Dobrivoje nastavlja školovanje, polaže veliku maturu. Ali, sa stigmom sina navodnog „narodnog neprijatelja”, ne može da upiše studije.

Pokušava to u Ljubljani, skrivajući sudbinu oca, ali i tamo ga stiže dopis Ozne. Bilo je to sredinom pedesetih godina, u Srbiji se i dalje osećala „gvozdena ruka”, a Slovenci su bez problema putovali u susedne države.

– To dovoljno govori o odnosu Brozove Jugoslavije prema Srbima. Ubacio sam se među slovenačke studente koji su putovali u Klagenfurt i tako sam prešao granicu. Iz Austrije sam ilegalno ušao u Nemačku i tamo zatražio azil – seća se Tomić.

Smešten je u izbeglički logor kod Nirnberga. Počeo je da radi u magacinu, a za razliku od njegove zemlje, nemačke vlasti su mu ponudile da studira. Završio je medicinsko-stomatološki fakultet u Minhenu i počeo da radi u privatnoj praksi. Kasnije se bavio naučnim radom i to na Harvardu i u Ahenu.

– U Srbiju sam se vratio 2002. godine sa željom da utvrdim istinu o smrti oca. Rehabilitovan je, a posle svega mi nude ponižavajući odštetu – revoltiran je Tomić koji sudskim putem traži da mu država isplati 480 miliona dinara za stradanje oca i sve posledice koje su zbog toga proizašle po njega, uključujući i duševnu bol.         

Ministarstvo: potomcima streljanih isplaćuje se do 600.000 dinara

Ministarstvo pravde i državne uprave potomcima lica koja su iz ideoloških razloga streljana 1944/1945. godine do sada je isplaćivalo od 250.000 do 600.000 dinara, navode u ovom ministarstvu.

„Ukoliko je zahtev za rehabilitaciono obeštećenje podnet u skladu sa odredbama Zakona o rehabilitaciji i ukoliko su ispunjeni svi uslovi propisani zakonom, komisija takav zahtev usvaja i određuje visinu naknade na ime rehabilitacionog obeštećenja. Pažljivo se razmatra svaki zahtev i prilikom odlučivanja odluka koja se donosi je u skladu sa pozitivnim pravnim propisima i postojećom sudskom praksom koja je ustanovljena, i to na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica. Imenovanom podnosiocu zahteva komisija je, rukovodeći se navedenim razlozima, predložila iznos od 500.000 dinara, uvažavajući sve navode iz njegovog zahteva”, navodi se u dopisu ministarstva.

Pitanje „Politike” o poređenju visine ovih odšteta sa, na primer, odštetama za ugriz pasa lutalica koje po sudskim presudama danas isplaćuju lokalne samouprave, ostalo je bez odgovora. Zakon o rehabilitaciji, objašnjavaju u ministarstvu, propisuje da ako podnosilac zahteva nije saglasan sa predloženom sporazumom, može podneti tužbu za naknadu štete.

M. Galović

objavljeno: 02/06/2013

Nastavak na Politika...