Izvor: Blic, 15.Maj.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odeljenje za poroke
Potičem iz partizanske, logoraške i nepušačke porodice, deda mi se od duga vremena u Stalagu XVII podvrgao i tetovaži, prvi i zasad poslednji u našoj lozi, ali nije posegao za cigaretama (kojih je i u logoru dakako bilo, zavisnici su, iako dobrano pothranjeni, davali dnevno sledovanje hrane za polovinu cigarete), otac se isto nije latio nikotina ni kao partizan ni kao posleratni pitomac kazneno-popravnih ustanova u koje je dospevao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zbog neizmirene obaveze prema novoj državi. Kao dete čekao sam da gosti popuše poslednju cigaretu i kutija „hercegovine“ u obliku knjige, sa mrvicama duvana u uglovima, bila je moja.
Udisao sam žudno taj miris i mislio: „Kad će to punoletstvo, da prekinem već jednom porodičnu tradiciju, da se štaviše slikam sa cigaretom kao Kami ili Malro!", ali nisam uspeo da propušim. Što mi se osvetilo u JNA, jer u pet minuta voljno nisam imao šta da radim; u „Ekonomskoj politici" bejah pripadnik trovane manjine, bilo nas je dvadesetak u istoj prostoriji, nije svak imao svoj sto ni pisaću mašinu, a pušilo se od jutra do povečerja. Pa opet, nisam prihvatao titulu nepušača koji su se u to vreme počeli klasno osvešćivati te dizati glas protiv zagađivanja čovekove okoline i nutrine, pisao sam štaviše da je pušenje tekovina civilizacije, ljudsko pravo, i kad bi me neko pre nego što će zapaliti cigaretu pitao da li mi smeta, odgovarao bih odrečno: „Ja živim od duvana, udišem ga u kafani pomešanog doduše sa zaprškom i mirisima friteze, moji klijenti i dobročinitelji većinom su pušači..."
Prošle su godine, prošao je štaviše i XX vek koji mi se u detinjstvu činio nepotrošivim, za pušače nastupiše teška vremena, progonjeni su kao nekoć bogumili. Ipak, pre neko veče vidim na televiziji profesorku, doktorku nauka, kako ponosito govori o duvanu, za nju ova biljka jeste izvor života, doktorirala je na duvanu, predaje o njemu, radi kao degustator ili neki duvanski veštak... Suprotstavila se odvažno dvojici pripadnika ružnijeg pola koji pušenje naružiše na pasja kola: ja pušim, uživam i ne škodi mi, neću nikad prestati, moje dve ćerke isto, ništa im ne fali, imam unuka...
Kome još ne date da puši ne zato što bi mu nikotin i duvanski dim škodili nego zato što bi tako malen mogao u dečijem odmaralištu neugašeni pikavac baciti na suvu borovinu i upaliti šumu... Nikotinski magnati mora da su presrećni gledajući kako branite njihove boje - upadoh joj u reč, a da je emisija bila o kafi, iako nisam na njoj doktorirao i ne zarađujem ništa kao kafeni veštak, zar ne bih bio isti kao profesorka: „Pijem kafu, pomaže mi da pišem (bez kofeina bi ovo što čitate bilo još gore), svestan sam svoje zavisnosti, ja sam kafofil, kafopil, pijem katopil, pa šta?!"
