Izvor: Politika, 03.Nov.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije sve u novcu...
Partizan je debelo zaostao za Crvenom zvezdom i sad ga svi obezvređuju, mada on igra isto kao i kad su ga doskora dizali u nebesa, a „crveno-bele” omalovažavali. – Ne ide ni Čelsiju, koji ima sve što naši mogu da požele
Sad smo svi pametni i znamo da je Partizan slab. Donedavno smo, takođe, bili pametni i dizali ga u nebesa kad je nizao pobede >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na početku našeg prvenstva (čak i sa 6:0), i probijao se ka jeseni u Evropi.
Ali ni onda, kao ni sada, „crno-beli” nisu igrali bogzna kako. Međutim, imali su „rezultate”...
Kao što se sada obezvređuje Partizan tako je letos bilo i sa Crvenom zvezdom. Klub i tim su omalovažavani, trener i igrači su na početku sezone služili za podsmevanje, a sada vode u prvenstvu ubedljivije nego iko ikada.
I sada smo svi pametni – „crveno-beli” su odlično složili „kockice”. Rezultati to kazuju.
Rezultati, međutim, mogu i da zavaraju. Pobede mogu da budu posledice srećnih okolnosti (Partizanu su, na primer, autogolovi pomogli protiv Steaue i Augzburga). Kao što porazi, ma kako bolni bili (kao Zvezdini protiv Kajrata), ne moraju da budu smak sveta.
Kod nas je, iz raznih razloga, zaboravljeno da se nepristrasno tumači ono što se zbivalo na utakmici. Kad pobedimo, ne vidimo koliko su greške protivnika doprinele tome. I njih pripisujemo sebi u zaslugu, čak i kad nisu bile iznuđene.
Obrnuto je kad izgubimo. Uglavnom to opravdavamo greškom nekoga od naših, nesrećnim okolnostima, time što je sudija dosudio ovo, a nije ono, pritiscima odozgo i sa strane...
Minulih godina su takve jadikovke dolazile iz Crvene zvezde. Sada iz Partizana...
Sopstvena igra ne podleže raspravi u javnosti, a u njoj ima i većih znalaca od onih koji su trenutno u klubu. Zašto je naša uža odbrana nepouzdana ili zašto nismo stvorili nijednu stopostotnu šansu to oni koji su nadležni za to vide potpuno drugačije od svih koji su gledali utakmicu.
I unapred može da se kaže na čemu će da se zasniva opravdanje. Ne ide nam zato što nemamo novac, budžet nam je neuporedivo manji od onog koji imaju inostrani klubovi...
Neka bude i tako, ali zašto, na primer, Partizan nije nadigrao u Kupu Srbije nižerazredni Sinđelić?! Jeste ga pobedio, ali s mukom. Tu su, barem, i budžet i sve ostalo u čemu zaostaje za Evropom, bili na njegovoj strani.
Nevolja je u tome što je kod nas sama igra retko tema za raspravu. To je prepušteno trenerima, a oni – sami sebi. Kad ne ide dovede se novi i sve iz početka. Neki put krene nabolje, međutim, pre ili kasnije, opet Jovo nanovo. I briga rukovodstva o stručnom radu se, uglavnom, svodi na to.
Mi uvek imamo izgovor kad ne ispadne onako kako želimo. Te nam fali privatizacija, te nas ubi siromaštvo, te ne može bolje nego što je u društvu...
To se, međutim, ne odnosi na privatne poslove pojedinaca. Ali kad su klub ili reprezentacija u pitanju to je dovoljan dokaz da se bolje ne može.
Ali, nije stvar u tome. Evo, Čelsi nema te probleme. Abramovič ima para kao pleve, trener je čuveni Posebni, kako Morinjo sam sebe predstavlja, vlasnički odnosi su jasni, igrači su vrhunski profesionalci, stadion je savremen, sredina je kakva samo može da se poželi... Uprkos svemu tome, šampion Engleske je na 11 utakmica osvojio samo 11 bodova!?
Dakle, i kod onih koji sve imaju kola mogu da krenu nizbrdo. Razume se, Čelsi će, pre ili kasnije, da se vrati u vrh (kao i Partizan kod nas), ali ovo njegovo posrtanje bi trebalo da posluži kao dokaz da nije sve u parama, treneru, igračima, vlasniku, ligi, državi...
Tako je s engleskim prvakom. Šampion Srbije ne može da se poredi s njim, ali ni njegovi suparnici u domaćoj ligi s onim u engleskoj.
Partizan već dugo nema igru. To se ranije videlo kad igra u evropskim takmičenjima. Sada se vidi i u domaćim. „Crno-beli” igraju sporo, njihovi igrači se plaše da ne pogreše (to znači da im nedostaje samopouzdanje, a taj problem se javlja kad je igrač sam svestan da su mu mogućnosti skromne), ne vidi se uvežbana akcija u kojoj učestvuju dvojica-trojica igrača.
Stiče se utisak da u Partizanu polaze od toga da će inicijativa da bude prepuštena njima (takav pristup je, čini se, i u Crvenoj zvezdi) i, pošto se igra na protivničkoj polovini, neko iz suparničkog tima će za 90 minuta kad-tad da pogreši. Međutim, ni odbrambeni igrači „crno-belih” nisu pouzdani, pa je gotovo svaki protivnapad opasan po Partizan, koji nema sada ni izrazitog šutera (kao što je to bio Drinčić), koji bi uterivao strah u kosti protivniku, ni napadača koji bi bio opasan u skoku ili snalažljiv u šesnaestercu, ni pojedinca koji bi nešto smislio, kao donedavno Ilić. A „crno-beli” ni ritmom ne lome protivnika.
Crvena zvezda sada ima ono što su doskora imali oni. I nekog ko može iz daljine da da gol (na primer Grujić), i da nešto sam uradi (recimo, Katai)...
Ali, ne treba precenjivati njene stvarne domete. Za nju je ova jesen zaista ohrabrenje, međutim, što se tiče same igre ima još mnogo da se radi na njenom poboljšanju.
Ivan Cvetković
