Izvor: Dzungla.org, 24.Nov.2013, 12:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo nas je za podele
JESI li četnik ili partizan? Ovo je bilo najčešće pitanje koje su poznanici postavljali Stojanu Đorđeviću (25) i Nikoli Ranđeloviću (24) pre početka emitovanja „Ravne gore“. Umorni od objašnjavanja da to nije suština serije, Stojan i Nikola koji igraju braću – Žarka i Vukadina Taralića – čekali su početak emitovanja. A onda, posle prve epizode, susreli su se sa drugom vrstom primedbe – kako Vukadin, >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << kao budući ravnogorac, nema bradu, a Žarko pokazuje plemenitost rizikujući život da spase štiglica. – Kod nas i dalje postoje stereotipi da su svi komunisti slali protivnike na Goli otok i pljačkali narod, a četnici imali masne brade, jeli gibanice i klali ljude. A i jedni i drugi su zapravo ljudi koje je zadesio rat. Kao i naše junake, dva brata koji su dobri ljudi, samo su izabrali različite strane – kaže Stojan, kome je, kao i Nikoli, ovo prva ozbiljna uloga. * Kako ste doživeli vaše junake, Žarka i Vukadina? STOJAN: Žarko je konfliktniji od brata, jer protiv očeve volje, odlazi u Beograd na zanat. Tamo upoznaje majstora, komunistu, i prihvata nove ideje koje su tada bile slobodarske i drugačije. Kad počne rat, vraća se u selo jer je dobio nalog od partije da agituje za nju. NIKOLA: Mog Vukadina, koji je dve godine mlađi od Žarka, rat zatiče na odsluženju vojnog roka. On beži kući iz vojske i kako vreme prolazi, odlučuje da se prikloni ravnogorskoj strani. Razumem ga, jer i meni bi lično smetala napadna politika komunista u to vreme koji su te vukli za rukav i govorili: „Ti ćeš sa nama“. * Pogađaju li vas negativni komentari? NIKOLA: Nisam čuo nijedan loš komentar koji se tiče našeg zadatka, glume. A što se tiče ovih drugih, mnogo je ljudi čekalo prvu epizodu sa predubeđenjem i željom da se odmah podelimo, svađamo, pljujemo, koljemo. Ne razumem insistiranje na podeli četnici – partizani. Jedni su mi govorili „Dobro je, naš si“, drugi kažu „Ne znaš ti“ i imaju potrebu da me poduče i objasne. Svi su sad istoričari. Pogotovo su nove generacije, čini mi se, vaspitane da stvari gledaju samo crno-belo. STOJAN: Starije i mogu da razumem jer možda imaju lično iskustvo, ali mlađe generacije ne shvatam. Sve su ostrašćenije i netolerantnije. Desilo mi se pred početak emitovanja, upoznajem neko novo društvo, i kad su čuli da igram u „Ravnoj gori“, pita me dečko, mlađi od mene: „Šta igraš, četnika?“ Ja mu kažem – skojevca. Ustade čovek, pređe za drugi sto i kaže: „Marš, neću da te gledam“. A on veze nema ni sa četnicima ni sa partizanima, u to sam siguran. Ali, to je valjda ta srpska potreba da se delimo oko svega, a ne shvatamo da nas ima suviše malo da bismo se delili. * Kako ste dobili uloge? NIKOLA: Nije to bio klasičan kasting, što je dobro. Radoš je tokom našeg razgovora gledao svaki moj pokret, kako hodam, gde gledam, nije mi bilo baš prijatno. Na kraju, kad smo se pozdravljali, fiksirao me i dugo mi držao ruku. A ja zbunjen, ne znam jesam li nešto loše uradio. Posle sam shvatio da je on mene u tih sat i po skenirao od glave do pete. Probali smo neke scene bez teksta, radili poluimprovizacije i pričali dosta o porodici. Zanimljivo je i da kad smo potpisivali ugovor, i Stojan i ja, tražio je da dođemo sa očevima. STOJAN: Ja sam u njegovoj kancelariji probao onu scenu trčanja kroz eksploziju. Radoš me je prvi put video na kastingu za „Led“, a onda, kad sam došao za „Ravnu goru“, pogledao me i pitao: „Je li, sine, koliko imaš kila?“ A ja se bio malo podgojio, prošla zima. „Nećemo pričati dok ne smršaš osam kila“, rekao mi je. Drugo pitanje bilo je: „Je li, sine, umeš li ti da glumiš?“ NIKOLA: Meni je rekao da nećemo razgovarati dok se ne raščešljam. Imao sam tad dužu kosu i neki gel na glavi i kaže Radoš pomoćniku Buletu: „Pa, šta je bre s ovom decom danas?“ Tako sam ušao u njegovu kancelariju sa gelom i bez brkova, a izašao bez gela i sa brkovima.POPULARNOST MENJA LJUDE ZAJEDNIČKO Nikoli i Stojanu je da su od detinjstva želeli da budu glumci, pa je FDU bio prirodan izbor za obojicu. Od popularnosti kao posledice svog poziva takođe ne beže. – Dok nisam upoznao starije kolege, dešavalo mi se da prođem pored Dragana Nikolića i imam neopisivu potrebu da mu se javim. Ljudi se identifikuju sa nama i to je prelepo – kaže Stojan, a Nikola dodaje: -Još je rano za popularnost, ali verujem da ona može da promeni čoveka samo nabolje. Jer, zašto bi, ako si uspeo u nečem, bio nervozan, frustriran i nezadovoljan? * Da li je Bajić bio strog na snimanju? STOJAN: Atmosfera na snimanju je bila fantastična. Radoš ume da pokudi, ali te odvuče sa strane, da ne slušaju svi. A kad si dobar, onda okupi celu ekipu u rediteljski šator da svi odgledaju kadar i da ti aplaudiraju. I spreman je na sve. Snimali smo scenu u Vršcu, na pruzi gde jedan dečak treba da pogine i kad padne, da malo puzi po zemlji, pre nego što izdahne. I dečka malo uhvatila trema, prvi put snima, a Radoš se baci na zemlju, puzi, ustade, sa šest boja na onoj beloj košulji i kaže: „Vidiš, nije teško“. I kad vidiš šta on sve radi, bude te sramota da ti ne ispoštuješ neki zadatak. NIKOLA: Isto je bilo kad smo snimali scenu u kojoj uskačemo u šiblje. Kažu mu pomoćnici: „Pa, gde će deca, Radoše, ima trnja.“ On uze sekiru, raskrči ono i ti pomisliš ma ima sad da skočim na glavu u to trnje, ako treba. Posebno mi je bila zanimljiva scena u kojoj naš otac sanja da nas streljaju. I sad stojimo mi, svesni da su u puškama ćorci, ali napravila se takva atmosfera da mi uopšte nije bilo svejedno kad su uperili pušku u mene. STOJAN: Ni meni u sceni eksplozije. Bilo je strašno, kroz kadar sam gasio OpširnijeVečernje Novosti
