Izvor: Politika, 25.Maj.2013, 01:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad su naši fudbaleri bili evropski Brazilci
Na današnji dan pre 50 godina Partizan je, na poziv iz Strazbura, igrao protiv Santosa (1:1), tada najboljeg tima na svetu
Pre tačno 50 godina Partizan je u Strazburu igrao protiv Santosa, tada najboljeg fudbalskog kluba na svetu. Rezultat (1:1) služi na čast „crno-belima”, ali je sa tog meča nešto drugo važno.
Brazilci su došli u Francusku, a sastali su se s timom iz Jugoslavije?! U Strazburu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije bio turnir, pa je, eto, žreb tako odlučio, nego je priređena ta jedna jedina utakmica.
Evo objašnjenja koje je tada dao izveštač našeg lista Ljubomir Vukadinović najavljujući meč:
„Na prvoj utakmici na turneji po Evropi brazilski Santos se bori u Strazburu protiv dvostrukog jugoslovenskog prvaka Partizana. Na međunarodnoj fudbalskoj areni priređuju se na neutralnom terenu mečevi između dva čuvena tima. Zašto se to čini? U nekom gradu žele, naime, da vide predstavnike onakvog fudbala kakav se u njemu ne gaji. Ako je reč o Santosu, onda se za njega traži protivnik koji je dovoljno jak da mu se ravnopravno suprotstavi, a ujedno da prikaže sve lepote svog načina igranja. To su u stvari fudbalske egzibicije, koje su u svemu zadržale takmičarski karakter, jer se rezultat uzima u obzir pri ocenjivanju vrednosti obeju ekipa.”
Ali zašto je takva čast ukazana baš timu iz naše zemlje? Ako u Strazburu nisu našli zatočnika u svojoj zemlji, zar nije bilo prirodnije da pozovu nekog iz Engleske, Španije, Italije, Portugalije ili Nemačke?
I na to je Vukadinović dao odgovor:
„Ovakve utakmice su odraz stagniranja fudbalskog sporta u mnogim evropskim zemljama. Defanzivna taktika i sve veće unošenje snage u igru osiromašili su fudbal. Svet se zaželeo da vidi lepu igru, da se divi majstorstvu – da se malo odmori od „bunkera“ različitih tipova. Tako je ponikla zamisao o organizovanju utakmica između stranih timova, protagonista dopadljivog fudbala, na neutralnom terenu. Pošto se u našoj zemlji gaji fudbal prefinjene škole, Partizan je kao dvostruki uzastopni prvak, dobio poziv da podeli megdan sa Santosom u Strazburu.”
Dakle, za Francuze se u ono vreme u Jugoslaviji igrao brazilski fudbal. A pošto je tog proleća Partizan hitao ka trećoj uzastopnoj pobedi u prvenstvu države, onda je na njega pao izbor da protiv Brazilaca predstavlja „evropski Brazil”.
Urednik „Politikine” Sportske rubrike Ljubiša Vukadinović je napisao i kako je ugovoren dolazak nezvaničnog svetsko prvaka u Strazbur:
„Sekretar ovdašnje lige provincije je Švinte, inače poznati fudbalski sudija. On je prošle godine bio određen da vodi revanš-utakmicu između Santosa i Benfike, to jest između južnoameričkog i evropskog šampiona. Ova utakmica je odlučivala ko će biti krajnji pobednik. Pre utakmica sudija Švinte je otišao u hotel u kome su Brazilci odseli i obratio se predsedniku s molbom da Santos iduće godine, kad dođe na turneju u Evropu, odigra prvu utakmicu u Strazburu. Rekao je, takođe, da Strazbur nije veliki grad i da ne može da suprotstavi Santosu jednu ekipu doraslu da se s njim uhvati ukoštac, ali će zato pozvati jedan renomirani tim. Osim toga, istakao je da Strazbur ne može da plati 30.000 dolara, koliko Santos dobija od svake utakmice na ovoj turneji, već samo 20.000. Na kraju svog kratkog razgovora sudija Švinte je rekao da se sigurno nada da će poziv biti prihvaćen. Brazilci su se malo zgledali, prilično zbunjeni ovom neočekivanom ponudom, a onda je predsednik kluba obećao sudiji Švinteu da će Santos doći ove godine u Strazbur, i igrati pod navedenim uslovima.”
Francuzi nisu slučajno procenili da smo „evropski Brazilci”. Na Svetskom prvenstvu 1958, gde su zauzeli treće mesto, naša reprezentacija ih je pobedila (3:2), dve godine kasnije i u Parizu, u polufinalu prvog Kupa evropskih nacija (5:4), a na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. Jugoslavija je zauzela četvrto mesto, pošto je u polufinalu izgubila od Čehoslovačke. Uprkos tome, smatralo se da je samo naša reprezentacija mogla ravnopravno da se suprotstavi Brazilu u finalu.
Danas naš fudbal ne uživa takav ugled. Ali, nama više, čak i u mlađim selekcijama, više nije važna dobra igra, nego samo rezultat, pa makar to bila i slučajna pobeda.
-------------------------------------------------------
Santos bez Pelea, a Partizan sa Skoblarom
„Utakmica je odigrana u neobičnoj atmosferi: Pele nije izišao na teren i gledaoci su smatrali da su prevareni – tražili su novac natrag (ulaznice su bile vrlo skupe, od jedan do šest dolara)”, pisalo je u „Politikinom” izveštaju. Najbolji fudbaler sveta je imao lakši saobraćajni udes, pa u Santosu nisu hteli da rizikuju.
Partizan je pojačao Skoblar, a trebalo je da igra i Samardžić, drugo krilo Beograda. Međutim, razboleo uoči puta u Strazbur.
Utakmicu u Strazburu je posmatralo oko 30.000 gledalaca. Sudio je Švinte, Santos je poveo golom Kotinja u 44. minutu, a izjednačio je Hasanagić u 58.
Za „crno-bele” su igrali: Šoškić, Jusufi, Sombolac, Vukelić (Jovanović), Vasović, Slišković, Rudinski, Kovačević, Hasanagić (Bajić), Galić i Skoblar (trener Simonovski). Nezvanični klupski svetski prvak je počeo u sastavu: Gilmar, Mauro, Lima, Zito, Žeraldino, Kalvet, Dorval, Mengalvio, Kotinjo, Pagao i Pepe. Kasnije je zbog povrede zamenjen Gilmar, a priliku su dobili i svi ostali rezervni igrači.
I. Cvetković
objavljeno: 25.05.2013.
