Izvor: Sportski Žurnal, 21.Sep.2012, 10:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Iz pera doajena: Srpske brigade iz Fuenlabrade

Piše: Zoran Petrović
Ceo život sam proveo u sportu. Kao odbojkaš 20 godina sam igrao na mnogim šampionatima. Kasnije kao novinar odradio sam ceo radni vek, doživeo bezbroj tužnih, sjajih, nezaboravnih trenutaka, pobeda i medalja.
Ipak, ako bi me neko pitao šta je za mene najupečatljiviji događaj, odgovor bi bio veoma kratak – Fuenalbrada.
Kad je postalo jasno da Partizanu zaključavaju vrata „Pionira“, crno–beli >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << su počeli da traže zemlju, grad, dvoranu gde bi bili domaćini.
Najveće iznenađenje je bilo kada se saznalo da je to Fuenlabrada, predgrađe Madrida koje je dva meseca kasnije postalo čuveno, da ne kažemo slavno.
Taj deo Madrida je bio zaljubljen u sport. I košarku. Svi su navijali za Real. A, onda su prihvatili crno–bele kao svoju decu.
Svaka utakmica, prava ludnica, 90 odsto gledalaca urlalo je i bodrilo Partizan. Poput zemljotresa Španijom su odjekivale diskusije, natpisi, priče, kako je moguće i da li je moguće da  više od pola dvorane navija za Partizan u duelu protiv Huventuda.
Za neke skandal, a za Fuenlabradu normalna stvar. Jer, Partizan je ovo mesto praktično zarazio košarkom, toliko da je Fuenlabrada kasnije uložila velika sredstva da bi ostvarila svoj cilj i dobila prvoligaša. Sada ga imaju i priznaju da velika „krivica“ za to pripada prijateljima iz Beograda.
Uostalom, prateći Partizan skoro kao njegov član, od prve do poslednje utakmice, najbolji naslov u novinarskoj karijeri poslao sam baš iz Fuenlabrade.
To je bila parola sa transparenta od 20 metara koji je bio okačen ispod krova dvorane, a na kome je pisalo „Srpske brigade iz Fuenlabrade“. To sam jednostavno prepisao, nije bilo potrebno da prevodim, osim sa latinice u ćirilicu.
U Madridu, gde su boravci trajali po dve nedelje, Partizan je bio gost jednog malog hotela, sa prijatnim i bez greške gostoljubivim osobljem. Za nezaborav su bili odlasci na trening u Fuenlabradu, dva puta dnevno.
Isti autobus, isti šofer, ista hostesa… U trenutku kada su igrači ulazili u autobus, šofer je puštao muziku. Sve žive naše pesme. Znao je ko koju više voli, naučio i reči.
Perjanice koje su stvarale atmosferu, bili su isti oni koji su gazdovali i na terenu, Đorđević i Danilović.
Uprava kluba najviše se bavila kartama. Uglavnom remijem, a najviše crnim macama. To su bili posle večere veliki obračuni. Igralo se u sitne pare, ali rivalstvo je vredelo milione.
Stalni gost koji nijedno veče nije propustio partiju, bio je fudbalski trener Radomir Antić. Često je crno–bele posećivao i Robert Prosinečki. Stručni štab kada je bio raspoložen, obično je odlazio na čuvene španske igre iza zatvorenih vrata – tombolu…
Dugo je trajala ta veza Beograd – Fuelabrada. Crno–beli su mnogima kasnije uzvratili gostoprimstvo, a među prvima gost u Beogradu je bio i domaćin dvorane u kojoj su crno–beli igrali, a koji je u Obradoviću stekao najvećeg prijatelja.
Bilo bi dobro da u ove dane jubileja Partizan osveži sećanja i pozove goste iz Fuenlabrade, jer bez njih možda ne bi ni bilo najvećeg čuda Evrope, većeg nego što su bile sankcije koje Grobarima nisu bile prepreka…

Nastavak na Sportski Žurnal...