Izvor: Politika, 22.Apr.2013, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra se za pobedu, ali gde je igra?
Treneri primete da im je tim u krizi tek kad gubi bodove, mada ne znaju zašto se pojavila, kao što ne znaju ni zašto je otišla, ali važno je da opet stižu pobede
Partizan je na predah u prvenstvu otišao s 11 bodova prednosti u odnosu na drugog na tabeli. U prva tri kola po nastavku šampionata izgubio je sedam bodova i prežaljena Crvena zvezda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu se primakla na samo četiri boda razlike.
„Crno-beli” su u pretprošlom kolu pobedili u Ivanjici s 1:0, a u prošlom kod kuće i Rad s 2:0. I nekima je to dovoljno da u tome već vide da je kriza prošlost.
Treneri, i to ne samo naši, primete da im je tim u krizi tek kad počne da gubi bodove, jer ne umeju da polemišu s rezultatom. Upisano je koliko je ekipa dala golova, a koliko primila i retki su koji te brojke mogu da tolkuju drugačije od onoga što svi iz toga vide.
Partizan i u krizi (takozvanoj rezultatskoj), i pre nje, a i sada, igra isto. Trener je nastavio da radi kako je radio, igrači da treniraju i igraju kako su to i ranije radili, ali, eto, posle dve pobede svima im je jasno da kriza prolazi, koju ranije nisu ni naslućivali, niti znaju otkuda se pojavila, niti zbog čega je više nema. Kao da je đavo došao po svoje, pokupio koliko je hteo i – otišao.
Partizanovi fudbaleri igraju pod strahom da ne pogreše: da ne dodaju loše loptu, da im protivnik ne istrči iza leđa... I zato igraju „na sigurno” – vraćaju loptu.
I pošto to ne može beskonačno (Partizan mora da juri pobedu) kad-tad ona mora da se doda napred. Ali, od tolikog oklevanja, odustajanja, neodlučnosti izgubi se koncentracija i baš se dogodi ono čega su se bojali.
Umesto da izbace u vatru svoje napadače, koji su vrlo brzi, pogotovo u odnosu na one koji ih čuvaju, oni ih okivaju neizvesnošću. Kad već igrač ne zna šta će s loptom najbezbolnije je da je šutne napred. Neka protivnik dobije priliku da – pogreši!
Korner posle kojeg je pao prvi gol je napravljen baš tako. Od lopte koja je izlazila iz igrališta i to daleko od gola golman Rada Kljajić je napravio korner.
U 33. minutu Stojković je iz Partizanovog šesnaesterca ispucao loptu. Beku gostiju Boškoviću od straha nije palo na um da u trku baci pogled oko sebe, pa umalo da glavom lobuje svog golmana i postigne autogol.
U 42. minutu, kad su Partizanovi napadači kao vuci jurnuli na centarhalfove Rada, preplašio se i golman, pa je izbio loptu pravo u noge Kojiću. On je napravio odličan solo-prodor, zaobišao i Kljajića, ali je promašio prazan gol.
I to su bile najozbiljnije prilike „crno-belih”.
Kad se već u prvom poluvremenu povede s 2:0, pa se tako i završi utakmica, onda se olako zaključi da je tim koji je vodio rutinski priveo utakmicu kraju i da je, čak dobro igrao. Međutim, krajnji rezultat često zavarava. Rad nije bio bezopasan.
Da je Perović u 24. minutu izjednačio kada je sa pet metara, potpuno neometan, petom poslao loptu pravo u naručje Stojkovića istopila bi se prednost „crno-belih”.
Zaboravilo se i da je Đurđević pogodio stativu u 52. minutu. Da tada sreća nije bila na strani Partizana ko zna šta bi bilo do kraja.
Omiljeno objašnjenje je da se gleda samo konačan rezultat, a da se sve ostalo zaboravlja. Da se i igra zbog pobede.
A šta kad nema igre? S takvom igrom u kojoj se ne vidi smisao ni najjednostavnijim, „dvopoteznim kombinacijama” (da su uigrane ponavljale bi se, ako ne na istoj utakmici, ono na nekoj narednoj) znamo kako prolaze naši klubovi u letnjim predtakmičenjima za evropske kupove.
Neki Partizanovi igrači su na momente izazivali i podsmeh kod gledalaca. Drugi čuđenje, jer su okretali leđa lopti, nameštali kostobrane, štucne, valjda i ivicu na dresu i tako omogućavali protivničkim igračima da zauzmu svoja mesta. Ili žonglirali loptu glavom su uz aut-liniju dok su išli da izvedu korner.
Ali, bilo je i onih za primer. Luka je u punom trku bio svuda: i u napadu, i u odbrani, a kad je trebalo i u sredini.
Redak podvig je izveo Mitrović. Posle Radovog kornera izbacio je iz svog šesnaesterca loptu do polovine igralište, čak tamo do aut-linije i pojurio za – njom. Izgledalo je da je to uzaludan posao, ali stigao je pre protivničkog beka i izvukao aut za Partizan.
Bio je vešt i u protivničkom kaznenom prostoru. Jednom je lopta bežala od njega ka suparničkom igraču i pošto je bio u mrtvom uglu hladnokrvno je našao najbolje rešenje – šutirao je u svog čuvara tako da se lopta odbije u korner.
Onim što je Partizan prikazao protiv Rada mogu da budu zadovoljni samo oni kojima je najvažnije da pobedi. Međutim, takvom igrom se ne privlači publika na stadion, niti njome može ravnopravno da se suprotstavi prosečnim evropskim ekipama.
----------------------------------------------
Vatra na stadionu već zaboravljena
U drugom poluvremenu navijači Rada su zapalili vatru na tribini. Gorela je neko vreme, pa su onda ušle snage reda i – stvar je već zaboravljena. Pošto nije izbio požar, nema ni palikuća. Valjda je to bila logorska vatra.
----------------------------------------------
Muški ve-ce na „istoku” samo za „zabranjene”
U poluvremenu utakmice Partizan – Rad gledaoci sa istočne tribine nisu mogli da idu u muški ve-ce. Ispred njega je bila „bekovska linija” žandarmerije, koja je gledaoce, bez obzira na pol, upućivala u ženski ve-ce. Muški je bio namenjen „zabranjenima”, grupi navijača Partizana koja je na stadionu odvojena od drugih.
I. Cvetković
objavljeno: 23.04.2013.
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Zvezda - Partizan
