Izvor: Politika, 20.Mar.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I devojke žele u Vojnu gimnaziju
Za jedno mesto prijavilo se 10 kandidata. – Đacima je bukvalno sve obezbeđeno – od garderobe i udžbenika, do smeštaja, ishrane i džeparca od oko 5.000 dinara
U klupe Vojne gimnazije prvi put posle 40 godina trebalo bi da sednu i učenice. Načelnik škole, pukovnik mr Milan Stević kaže da je interesovanje roditelja ogromno, da mu telefon neprekidno zvoni, ali da će poslednju reč ipak dati Ministarstvo odbrane. Dok obilazimo Vojnu gimnaziju smeštenu tik uz stadion >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Partizana” major Desimir Milićević, rukovodilac grupe za odnose sa javnošću, objašnjava nam da je trenutno u internatu oko 350 učenika i da je u toku selekcija kandidata za 39. klasu, koja će u školske klupe sesti u septembru. Svake godine bude primljeno oko 120 učenika, a više od 1.000 ih konkuriše.
Škola radi po ugledu na francusku vojnu gimnaziju, profesori su civili, nastavni plan i program je identičan gimnaziji opšteg tipa, a vojska se učenicima približava kroz vannastavne aktivnosti i fakultativne predmete. Engleski govore svi, a kao drugi jezik se uče francuski, ruski ili nemački.
Čas počinje na vreme, nema galame. Pušenje i alkohol su zabranjeni, đaci slušaju nastavu u dve smene, imaju redare i dežurne, a na spavanje odlaze oko 10 sati uveče. Sobe su trokrevetne, čiste, sređene pod konac, bez suvišnih detalja. Učenici mogu da izlaze svaki dan, za vikend mogu da idu kući ukoliko nemaju obaveze, „posete devojaka su dozvoljene, kao i ljubljenje ako ne gledam”, kroz šalu dodaje načelnik. Đaci mogu da biraju između 26 sekcija, od ronjenja i veronauke do ragbija i plesa.
Pukovnik Stević je i sam nekadašnji đak ove škole, nabraja nam svoje drugove koji su sada u vojnom vrhu Srbije, ali i Crne Gore, Hrvatske i Makedonije i kaže das ovde svake godine prijavi po 10 kandidata na jedno mesto.
Svaki kandidat prolazi kroz nekoliko krugova selekcije, uz polaganje prijemnog ispita iz srpskog jezika i matematike. Zdravlje je na prvom mestu, a potom psiholog škole i klinički psiholog s VMA daju procenu uspešnosti đaka.
– I tu se dogodi da otpadne kvalitetan kandidat, jer se kroz razgovor otkrije da ovo nije njegova želja, već da su ga roditelji naterali. Imamo dosta đaka iz Vojvodine, tradicionalno iz Niša i okoline, a poslednjih godina je sve više dece iz Beograda – kaže pukovnik Stević.
Na naše pitanje da li se gledaju roditelji kandidata, načelnik odgovara da nije bitno ko su roditelji, da većina učenika pripada srednjem sloju, a poslednjih godina u klupama sede i deca pravnika, oficira, bivših ministara…
– Mi smo praktično jedini koledž u Srbiji. Ovo su talentovana, odlična, dobra deca i zaslužili su da budu ovde i da se u njih i više ulaže – kaže načelnik i dodaje da država u svakog đaka uloži za četiri godine oko 15.000 evra.
Učenicima je bukvalno sve obezbeđeno – od garderobe i udžbenika, do smeštaja i ishrane u internatu, a tu je i džeparac od oko 5.000 dinara.
– Otprilike svaki peti napusti školovanje, to je uobičajeni procenat i za druge srednje škole u Srbiji. Često se događa da posle u drugoj školi budu veoma uspešni – kažu psiholog Valerije Ljubičić i major Milićević i dodaju da to ne znači da su nastavnici strogi, već da se samo drže kriterijuma.
Najbolji đaci mogu da biraju smer na akademiji i imaju prednost za školovanje u inostranstvu. Na Vest Pointu su trenutno dvojica đaka ove gimnazije, a u svetu ih ima ukupno 16.
Sadašnjeg direktora je u gimnaziju primio psiholog Ljubičić, legenda škole koji posle 38 godina rada odlazi u penziju. Dok seda preko puta svog bivšeg đaka kaže kroz osmeh da se nije pokajao, da se kontakt sa učenicima ne gubi ni tokom njihove dalje karijere i da se oni javljaju kada se žene, razvode, kada imaju problema s decom…
– Kada sam počinjao da radim, najveći problem je bio što čitaju romane a ne klasike, a danas što ništa ne čitaju. Tada su bila dva programa na televiziji, a danas je tu satelitska, kompjuteri. Devojke se upoznaju i veze prekidaju preko Fejsbuka – pravi Ljubičić paralelu između „nekad” i „sad”.
Na naše pitanje koji to problemi muče buduće oficire, on odgovara da su problemi univerzalni – ljubavni, porodični, loše ocene... Ima i onih koji pokucaju na vrata školskog psihologa jer nisu sigurni da li su odabrali pravu školu, a on im onda pomaže da shvate „da se oficir ne postaje na silu, već samo ako se voli”.
Nikola Filipović iz Sremčice i Aleksa Ivković iz Smederevske Palanke navode nam primer svojih drugara koji nisu dobro spremili prijemni, jer su mislili da je od znanja važnije to što mogu da urade 100 sklekova.
– Obuku svako može da prođe, ali oficir mora da bude veoma obrazovan. Naporno je, potrebno je dosta truda, ali se isplati – kažu uglas ovi učenici druge godine i nadaju se, budući piloti.
Učenike 37. klase pitamo da li bi u školi ipak nešto promenili, osim profesora. Kroz osmeh odgovaraju da nemaju zamerke na nastavnike, ali da bi bilo dobro kada bi imali i devojčice u školi i kada bi država izdvajala više para za ovu jedinu vojnu gimnaziju ne samo u Srbiji, nego i na prostoru bivše Jugoslavije.
Sandra Gucijan
objavljeno: 21.03.2011
