Izvor: Politika, 15.Sep.2013, 16:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Half s dozvolom za ubijanje

Najveći kostolomac jugoslovenskog fudbala govori o tome kako je zaustavljao Piksija i Sliškovića, zašto je štedeo Savićevića i Prosinečkog i kako je moguće da nikada nije dobio crveni karton zbog grube igre

Novi Pazar – Legenda kaže ovako: u leto 1984. godine, desetočlana ekipa uprave Partizana krenula je za Novi Pazar. Njihov zadatak je bio da dovedu u Beograd Bajru. Bajru Župića. Došli su po >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << halfa s dozvolom za ubijanje!

Najveći krljator morao je da stigne u prestonicu kako bi Partizan konačno zavladao bivšom slavnom jugoslovenskom ligom. Za to im je bio neophodan Novopazarac zbog kojeg su se tresle vilice, a bogami, i gaće, najvećim napadačima toga doba.

Beograđani nisu uzalud bili misteriozni. Trebalo je iz Pazara izvući velikog, nesalomivog i opakog igrača s Konan frizurom.

I, zakukaše Novopazarci: „Oteše nam našeg Bajra…”

I, oteše ga Beograđani. Mada, posle toliko godina, mnogo romantičnije zvuči priča da je Bajro u Beograd stigao autobusom, a potom seo u tramvaj i došao, posle više sati lutanja, do stadiona Partizana.

Priča se i da je posle potpisivanja ugovora u beogradskoj bašti sedeo u raskopčanoj košulji na cvetove i u prašnjavim, kabriolet cipelama, uparenim s belim čarapama. Priča se i da je od kluba zahtevao samo da mu srede gornju vilicu jer je sve zube izgubio na krvavim utakmicama Druge lige SFRJ.

Navijači su mu pripisivali čarobne moći, obožavali su tu prostodušnu ljudinu, koji je bio socijalističko-samoupravna preteča Čaka Norisa.

Pedesettrogodišnji Bajro Župić sada je direktor Omladinske škole FK Novi Pazar. Čeka me u kafiću. To je njegov svakodnevni ritual. Čim izađe sunce, on izađe u čaršiju da popije prvu kafu.

Nije se promenio taj dobrodušni, skromni i nasmejani grubijan velikog srca. Igrao je u Partizanu zajedno s Milkom Đurovskim, Katanecom, Vokrijem, Ušketom Vučićevićem…

Pet godina bio je heroj „grobara” koji su ga beskrajno voleli. Bio je Obeliks Prve lige SFRJ, na mestu zadnjeg veznog, sa specijalnim zadatkom: da prođe čovek, ali nikako lopta.

– Stvarno su me smatrali za ubicu. Kaže mi trener: „Samo ti, Bajro, čuvaj igrača”. I ja čuvô. Na svakom derbiju sam dobijao žuti karton. Pazio sam Piksija, Savićevića, Mlinarića, Blaža Sliškovića, Skočajića… Bio sam zadužen da budem flaster najvećim desetkama jugoslovenskog fudbala. Tako ti je nekad bilo, kad se znao red. I na stadionu, i u državi. Svaki tim je imao tri glavna igrača: golmana, koji je nosio jedinicu, centarhalfa, koji je nosio peticu, i najvećeg umetnika, koji je nosio desetku na dresu. Ja ne razumem sada ove brojeve i ove igrače: kači svako dres koji ’oće – priča Bajro, u rano, novopazarsko jutro.

Bajrova filozofija igre bila je jednostavna. Krenuo bi on odmah oštro i dobijao žuti karton. Kada bi prišao drugi put, „desetke” su se ljubazno sklanjale, a publika padala u sevdah. Kao da i sada čujem huk s Partizanovih tribina – njegovo ime. Mnogo njegovih startova je bilo za krivičnu prijavu i da je tada važio ovaj kriterijum suđenja Bajro bi se narobijao.

Ali, u toj nezaboravnoj ligi nije bilo maminih maza, nego su fudbal igrale igračine, a sudije nisu bili aktivisti Crvenog krsta. Umešao se Bajro i u farmakologiju. Bajerov aspirin, postao je „bajrov”, koji se delio Zvezdinim napadačima.

– Igrao se viteški fudbal. Nisam davao da me neko dribla. Pazite, ono su bili najveći igrači Evrope u to vreme, ali kada sam slušao „grobare” s juga, dobijao sam krila. Sećam se svoje prve utakmice na stadionu Partizana. Gostovao je splitski Hajduk, a ja sam bio zadužen da čuvam Blaža Sliškovića. Deset minuta do kraja, a Slišković me tresne laktom po licu. Počnem ja da krvarim, lekar kaže treneru da me zameni. „Kakva crna zamena”, kažem ja. „stavljaj mi zavoj na glavu”. Slišković primi loptu, a ja – dvadeset metara daleko od njega. Zaletim se i uklizam. Slišković ostavi loptu i pobeže. Ja proklizam na atletsku stazu i rasturim reklame. Jug je skočio kao da sam dao gol – smeje se leteći Bajro. Bila je to ljubav na prvi pogled između grubijana i navijača.

Prošlo je 30 godina, ali se on seća svakog detalja velikog derbija sa Zvezdom. U poslednjem minutu, Piksi je uzeo loptu i stao na nju, pored korner zastavice. Zvezda je vodila i Piksi je čekao da sudija odsvira kraj. Ali, nije đavo davao mira Piksiju. Pogleda on ljutog Bajra, podigne prst i pozove ga: „’Ajde, priđi, Bajro, uzmi loptu!”

Bolje da je Piksi uzeo crvenu maramu i okačio je na rogove biku u Pamploni. Bajro se zaleteo. I polete u vazduh i lopta, i korner zastavica, i reklama. Polete u nebo i Piksi!

Ali, publika je volela takvu igru. Piksi mu je samo pružio ruku, malo se pridržao za bubrege, vratio unutrašnje organe na svoje mesto i krenuo dalje.

Vodio je Bajro mnogo slavnih bitaka s Dejanom Savićevićem, ali je Dejo za njega ostao veliki gospodin. I, Bajro tek sada otkriva kako ga je bukvalno čuvao, iz humanitarnih razloga. Čuvao je Deju od samoga sebe!

– Nije zaradio mnogo modrica od mene. Nije imao snage, pa sam se plašio da ga, sirotog, ne povredim. Zato bih se samo zalepio za njega i mrko ga pogledao. Odmah su ga menjali u šezdesetom minutu. Tako sam pazio i na Robija Prosinečkog. Tek dva, tri malo jača starta, da utrne od straha – priča nežna dušica od čoveka i fudbalera.

Ali, valjda su takvi svi kostolomci. Dejo i Robi su mu bili laki za čuvanje. Najteži mu je bio, zamislite, Skočajić iz Veleža. Nizak i jak, kao Bajro.

– Mlinarić iz zagrebačkog Dinama je takođe bio gadan. Morao sam da ga ubijem na mrtvo, što se kaže, pa da ga smirim. Imao sam imao sledeću viziju: igrač nije smeo licem da se okrene ka meni. Jer, ako se okrene, nemam šansi, predriblaće me – priseća se Bajro.

Mladi Novopazarci tek sada shvataju kakav je igrač bio, jer SOS kanal sve češće reprizira snimke starih utakmica. I vide dečaci iz Novog Pazara legendu koji nikada u karijeri nije dobio crveni karton zbog oštrog starta! Bajro je samo jednom pocrveneo, ali ne zato što je izlomio nekog tamo Nedića iz Sarajeva, nego zato što su se previše raspričali. Što rečima, što pesnicama.

Ali, kasnije bi svi zajedno otišli na piće. Dželat i njegova žrtva. Slušajući Bajra Župića, shvatam da to nije samo jugonostalgičarska patetika. To je bio fudbal koji su igrali moćni i fer igrači.

Nisi mogao, crni sine, da tek tako odeš u Zenicu, Skoplje, Ljubljanu, Rijeku ili Tuzlu pa da pobediš. Bajro je siguran u jedno: svaki tadašnji dribler s brojem deset danas bi bio svetski as.

Zato bi Bajro dekretom zabranio da igrači nose desetku u srpskom fudbalu. Zato što je beskrajno poštovao one koje je lomio.

Bajro, Šimunić i Sulejmani

Valjda je Bajro Župić najpozvaniji čovek u Srbiji da komentariše strašan start hrvatskog reprezentativca Josipa Šimunića nad Miralemom Sulejmanijem, na nedavnoj utakmici između Srbije i Hrvatske u Beogradu:

– Takvih sam startovao imao kol’ko hoćeš. Šimunić nije imao drugi izbor osim da spasava svoj gol. Jer, Sulejmani mu je već pobegao i gol je bio neizbežan. Nego, zašto niko ne govori kako je posle takvog starta nastavio da igra Sulejmani? Kao nekada veliki igrači, igrao je na jednoj nozi, do kraja meča – priča Župić.

Aleksandar Apostolovski

objavljeno: 15/09/2013

Nastavak na Politika...