Izvor: Politika, 21.Avg.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbalska neman iz Obedske bare
FK „Donji Srem”, vodeći tim fudbalskog prvenstva Srbije, u selu sa 2.500 duša, čak i kao domaćin – mora da gostuje
Pećinci - Proglašeni unapred za autsajdere, fudbaleri Donjeg Srema se zapravo pretvaraju u neman iz Obedske bare, koja je najpre progutala OFK „Beograd” na Karaburmi, a potom su, u dva zalogaja, sažvakala Partizan u Novom Sadu.
Ova bajka o ravničarskim Galima koji ratuju protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnogo nadmoćnijeg i nadobudnog beogradskog fudbalskog carstva, traje svega dva kola. Možda onemoćaju već u sledećem kolu…Ali vredi da misterija bude istražena: kako je jedno selo od 2.500 duša, poznato do sada po Muzeju hleba, proizvelo lidera fudbalskog prvenstva Srbije? Zašto fudbal ne sme da se igra u Pećincima, pa igrači Donjeg Srema do daljeg, gostuju i kao domaćini, na stadionu Vojvodine?
– Igramo srcem i zato ćemo biti šampioni. Ginućemo do kraja – kaže ofanzivni vezni Žarko Jeličić, koji, sve do dolaska u Pećince, nije našao fudbalsku sreću, već je pečalbario po Belgiji i Sloveniji. To je, mahom, sudbina i ostalih igrača u timu bez zvezda, koji su, plaćeni kao lokalni činovnici u opštini, pokazali da drama nije jedini srpski žanr.
Prepodnevni trening je završen i momci se rashlađuju na bazenima lokalnog biznismena i vlasnika lanaca sremskih mini-marketa Živorada Pantića Lukija, čija je Grupa građana „Luki” deo opštinske vladajuće koalicije.
– Imali smo malu krizu rezultata prošle godine. Odlučili smo da zajedno tugujemo. Otišli smo u kafanu na Fruškoj gori, bez trenera i rukovodstva i lumpovali do zore. Ali, svi smo bili na okupu, niko nije nedostajao. Zato smo uspeli. Zato što se zajedno radujemo i zajedno tugujemo – priča kapiten Miloš Josimov, jedini rođen u opštini Pećinci, zadnja pošta Obrež.
Kada je to izgovorio, ostali igrači su podigli ruke i počeli da galame, lupaju po vodi, smeju se… U njima je aktivirana smesa ponosa i besa, koja će tek da eksplodira, jer niko od njih nije ni na širem spisku selektora Siniše Mihajlovića, nisu ih nikada zvali ni Zvezda ni Partizan…
U njih je verovao samo trener Bogić Bogićević. U Bogića su verovali samo predsednik kluba Milenko Đurđević, vlasnik istoimene klanice i još jedan lokalni privrednik – Milan Aleksić, potpredsednik kluba. Tako je uspostavljena hijerarhija koja upravlja čudom: za četiri godine, iz četvrte lige ušli su u Superligu, postavši evropski fenomen, poput italijanskog Kijeva, nemačkog Hofenhajma, bugarskog Ludogoreca.
Stari beogradski fudbalski vuk, trener Bogić Bogićević, imenjak bivšeg člana predsedništva SFRJ iz BiH, mirno gleda svoje momke kao sinove dok uživaju u vorholovskih 15 minuta slave, jer je njegova sudbina slična toj deci. Trenirao je Hajduk sa Liona, Bežaniju, Inđiju, Zemun, stekavši slavu u malim klubovima, kao trener tegljač koji šlepuje kada se upadne u blato. Nije bio ničiji pion, nije imao leđa u zamršenim lavirintima srpskog fudbala i pazite sada ovo: u Srbiji nije mogao da upiše školu koja bi mu izdala licencu za vođenje prvoligaške ekipe. Fudbalski trust mozgova procenio je da Bogić nije talentovan, pa je otišao na Vogošću, u Sarajevo.
– Nisam prošao u Srbiji, pa su me prihvatili ljudi iz BiH. Zato sam večno zahvalan Muniru Taloviću iz Sarajeva – ravnodušan je Bogić. Smiren je i leden, kao da nema trunke emocija, kao da ga se bajka ne dotiče, kao da je stotinama kilometara daleko od Pećinaca.
Da li razmišlja o trećem skalpu, Zvezdinom, koji bi mogao da okači u svoju kancelariju? Samo kratak osmeh, ali jedva primetan. Lukav, iskusan, prevejan i odbačen, pedesetsedmogodišnjak, poreklom Čačanin, planira da Donji Srem doživi sudbinu bugarskog Ludogoreca. Ušli su u ligu i odmah uzeli prvenstvo i kup.
– Ako su oni iz lude šume, mi smo iz ludog kukuruzišta – prvi put je opušten.
Selo Pećinci od 2.500 duša, ima šećeranu koju je, naravno, kupio Kole. Ima i klanicu, muzej hleba…Opština Pećinci ima ogromnu industrijsku zonu u Šimanovcima, u koju se useljava i slavni „Boš”, ima i filmski studio Željka Mitrovića. Ima „Don kafu” i jednog Mikija Rijalitija, iz Kupinova.
Ali, sada su potpuno opijeni klubom čiji ekonom i dalje suši dresove svojih igrača na ogradi stadiona.
– Ceo Donji Srem odlazi da ih gleda u Novi Sad. Fudbal me nikada nije zanimao, nemam pojma kakva su pravila, ali ću ih gledati cele sezone – kaže plavuša Sanja.
I predsednik opštine Sava Čojčić je, u maniru Tome i Ivice, a donedavno i Borisa, poslao čestitku fudbalerima Donjeg Srema posle pobede Partizana. Iako tvrdi da se fudbal ne maže na hleb, pa primat daje industrijalizaciji, razvoju poljoprivrede i turizma, Čojčić je, suočen sa skromnim budžetom opštine, prebacio loptu sa opštinskog, na polovinu terena republičke vlade.
Naime, lokalna samouprava nema novac da finansira postavljanje 3.000 sedišta na tribinama, kako bi Donji Srem konačno igrao utakmice na svom terenu.
– Apliciraćemo za sredstva kod ministarstva za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, u čijem se sastavu nalazi NIP. Svi se nadamo da će stadion biti gotov do proleća – optimista je Čojčić.
Naime, on je član URS-a, ministarka Verica Kalanović je njegova partijska koleginica…I priča se da žena voli fudbal. Krajem jula, vladajuća koalicija oko DS-a je smenjena i uspostavljena je lokalna vlast gotovo identična republičkoj. Čine je URS, SNS, SPS–JS–PUPS, uz već pomenutu GG „Luki”.
Hoće li to pomoći, hoće li vlada pomoći da se stadion proširi? Hoće li se velika mašinerija srpskog fudbala sada okrenuti protiv Donjeg Srema, kako bi ga vratila na prapočetak? Hoće li Bogić Bogićević ikada trenirati Zvezdu ili Partizan, ili će postati još jedan Rajevac, veliki svuda, osim u Beogradu?
Što bi kazala plavuša Sanja, „pojma nemam”, ali je šteta da stadion sa 750 mesta, kao juče, po afričkoj vrućini, zvrji prazan.
----------------------------------------------
Jedini stranac – Australijanac
U timu bez klasičnih zvezda, jedini stranac je – Australijanac. Bek Metju Burn, doveden je preko prijatelja kluba, tvrdi direktor kluba Dragan Despotović. Na pitanje, koliko je plaćen, direktor kaže:
„Glupo je da kažem, smejaćete se. Jako malo”, napominje Despotović i dodaje: „Mi samo igramo fudbal. Mi nismo od onih koji vole da znaju rezultate unapred”, smeje se on.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 22.08.2012.
