Izvor: Večernje novosti, 13.Apr.2013, 23:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Franjo Mihalić pet puta optrčao planetu

MARATONAC na stazi i u životu. Broji 94. godinu. Franjo Mihalić, istinska atletska legenda. Levo koleno pomalo škljoca, ali štoperica i dalje kuca. I dok "juri" prema stotoj, popularni Jura svaki dan je na atletskoj stazi. U svom Partizanu. I dalje podučava mlađariju i pripoveda im lepote kraljice sportova. Večiti mladić svoja sećanja kazuje i za "Novosti". Otac krojač, a majka domaćica u Ludini, kraj Kutine. Bio im je deseto dete. Prvu koru hleba zaradio je posle grafičke škole. Prvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se zaljubio u biciklizam, a potom u fudbal. Pobeda na vojničkom krosu, daleke 1947. godine, iz Subotice ga je odvela u Partizan. U trci na tri kilometra, ne samo da je bio pobednik, već je ispred drugoplasiranog stigao na cilj od jednog kilometra. U Partizan ga je, inače, doveo čuveni atletski stručnjak Artur Takač. Od tada do današnjih dana vernost je poklonio crno-beloj boji. Seća se posleratne nemaštine, koja ga je kasnije pratila i u Beogradu. Na Slaviji je Kombinat "Belje" imao prodavnicu. A u izlogu kulen, salame, guščiji bataci...BROJNI USPESI Neko je zabeležio da je Mihalić učestvovao 1075 puta na zvaničnim takmičenjima. Najveći uspeh je svakako u Melburnu, kada je istrčao maraton za 2,26 časova i stigao do drugog mesta. Bio je pobednik maratona i rekorder staze u Atini, zatim Tokiju, Bostonu, Moskvi, Londonu, Đenovi (četiri puta), Sao Paulu (dva puta), Milanu (tri puta)... - Tako jednog dana kupim ja kilo hleba i stanem ispred prodavnice da gustiram - priča Mihalić. - Malo gledam kobasicu, malo grickam hleb. Onda pređem na kulen, pa na salamu. Dok na red dođe slanina, smažem ceo hleb. I dan-danas, kada pređem preko Slavije, setim se te "gozbe", možda najslađe u mom životu. Kada je kasnije stao na svoje noge, postizao je, osim u atletici, i rekorde za trpezom. Pre četrdesetak godina izazvao ga je bacač kugle Zlatan Saračević, težak 140 kilograma. Da se ogledaju u tome ko može više da pojede. - Kuglaš je uspeo da pojede osam porcija od tri jajeta sa šunkom, a ja četrnaest plus korpu hleba i bokal čaja. Posle mi nije bilo baš prijatno, ali sam uveče, ipak, normalno večerao. Naravno da se Saračević naljutio, jer nije mogao da veruje da čovek od 58 kilograma može da bude veća izjelica od njega - kolosa. Što bismo rekli, sit gladnome ne veruje. Sećanja naviru. 'Al se nekad dobro jelo i pobeđivalo. Dobar apetit pokazivao je i kad su rekordi bili u pitanju. Pobeđivao je na atletskim stazama širom sveta, a kad se njegova kilometraža u nogama sabere, dođe se do računice da je gotovo pet puta optrčao Zemljinu kuglu. Kada ga pitamo za najlepše uspomene, kaže nam da su to, između ostalih, one iz Sao Paula. Četiri puta je učestvovao na tamošnjim takmičenjima i dva puta pobedio. - Naši ljudi, koji žive tamo, nosili su me na rukama do hotela, polivali šampanjcem, nudili mi svoje postelje da kod njih prespavam. Na tom prvom gostovanju u tom gradu dobio sam 21 pehar i pretešku statuu. Pošto to nisam mogao da nosim, naši iseljenici su sve to lepo spakovali i poslali brodom.RECEPT ZA DUG ŽIVOT Mnogi Mihalića pitaju koji je njegov recept za dug život, a on odgovara: - Pre svega, mora se sačuvati dobar apetit, a kod mene ga je sve manje. Svaki dan bi trebalo nekoliko kilometara umereno trčati. To znači, u takvom ritmu da istovremeno može da se razgovara. Takođe je potrebno da se svaki dan nauči desetak rečenica ili tri strofe neke pesme. Po meni, zaborav je putokaz za smrt.Mnogo godina posle toga njegovo sadašnje stanište u Mirijevu postalo je pretesno za brojne trofeje i medalje. Kada bi neko merio, težile bi ukupno preko stotinu kilograma. Pobeđivao je Mihalić i u Bostonu, Atini... ali srebrna medalja na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine je ipak, ipak, njegov najveći uspeh koji mu je pričinio veliko zadovoljstvo. - I sada se "smrznem" kada se setim ona 42 stepena na proključalom asfaltu - seća se Mihalić. - Francuz Alen Mimun je osvojio zlato, a ja sam dao sve od sebe, znajući šta ta medalja znači za moju zemlju. Seća se naš sagovornik i jednog od putovanja u Pariz. - U tom gradu bio sam prvak sveta, na prvom krosu i vraćao sam se u Beograd spavaćim kolima u kojima je bio i Moša Pijade, tada potpredsednik Vlade Jugoslavije. On mi se, pokazujući list "Imanite" požalio: "Moj politički boravak u Parizu propraćen je kratkom informacijom, a tebi su posvetili celu stranu". Iz stručnog ugla, Mihalić nas podučava šta bi trebalo da poseduje pravi maratonac. - On mora da ima urođenu izdržljivost, ali i da bude spreman na pretežak i to neprestani trening. Inače, bog je prema meni bio jako darežljiv, jer sam trčao lako, bez napora. Nikada nisam mnogo vodio računa ni o kvalitetu staze, ni o vremenskim uslovima. Tako, na primer, u Atini sam postigao rekord staze na plus 30, a u Belgiji sam trčao i na minus 17 stepeni. Posle svih minulih decenija, Mihaliću je žao što naša atletika dugo godina nije mogla da iznedri nekog velikog asa. Sada se raduje što je kuglaš Kolašinac na dobrom putu da to postane. On se svojevremeno "dopingovao" kockom kvasca i bozom, ali sada, kad su nauka i tehnika toliko napredovale, na pomolu je malo novih Gubijana i Mihalića. Dugo je trčao Mihalić, sve dok mu pre petnaestak godina nije ugrađeno veštačko koleno na levoj nozi. Kraj je došao posle Cerskog maratona, na putu punom rupa. A definitivno je rekao zbogom takmičenju na jednoj trci kada su mu slovenački takmičari maltene pocepali majicu, cimajući ga da samo budu ispred njega. Sada je legendarni Mihalić svakodnevno u svom Partizanu. I nikako ne može da prežali što prošle godine nije bio na Olimpijadi u Londonu. Čelnici Olimpijskog komiteta su mu to obećali, ali isprečila se nekakva "papirologija", pa je Olimpijadu gledao preko malih ekrana. Odlazeći od njega, mi smo mu poželeli da se ta "greška" ispravi na predstojećoj Olimpijadi 2016. godine u Rio de Žaneiru. On se samo nasmejao i rekao: - Možda, ko to zna.
Pogledaj vesti o: Fudbal,   Subotica

Nastavak na Večernje novosti...