Izvor: Kurir, 04.Jul.2010, 10:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FIFINA TEHNOLOGIJA I AGOVNIJA SRPSKOG FUDBALA
Dobro, priznajem. Nisam baš neki poznavalac fudbalske igre. Manje-više sam prestao da pratim radio prenose kad se golman Pantelić povukao sa gola, a Đurovski prešao iz Zvezde u Partizan. A i nervira me ono kad se valjaju po terenu simulirajući faul, penal, pokušaj ubistva, etničko čišćenje...
Ali još uvek znam osnovne stvari. Fudbal je sport koji igraju po jedanaest igrača sa svake strane, teren je pravougaonog oblika i cilj igre je da se lopta veličine osrednje >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << lubenice progura kroz protivnički gol. Jedan sudija na onolikoj ledini i dvojica sa lepezama koji kao nešto zagleđuju. I tako već više od 100 godina. Uz časni izuzetak uvođenja ofsajda pre 90 godina - ništa se ne menja. Kao da tehnologija miruje na nivou parobroda i lojane sveće.
S druge strane, masa drugih sportova sa dosta sluha prati duh vremena menjajući pravila uz obilatu pomoć tehnologije. Gledam, bre, na televiziji ona finala NBA. Izgledaju kao špica za film „Matriks“. Košarkaški teren nije veći od školske učionice, ali u svakom trenutku trojica ravnopravnih sudija sa sve duvačkim rekvizitima budno prate igru. Pa kad je nešto sporno, da ne kažem sumnjivo, skupe se sva trojica, pa se konsultuju.
Pa ako im ne ide, bace pogled na video-snimak. Eno onomad Partizan pobedi Barselonu kad su forenzičari tumačili video-snimak. Situacija je još komfornija za suđenje u tenisu. Oni čelendži su toliko pismena stvar da je faktor sudijske greške sveden na minimum. Fenomenalna stvar, bre, ta tehnologija, da me izvini naš „delfin“ Čavić.
A Fifa, koja u finansijskom izveštaju prikazuje obrt od milijardu i nešto, sa zaradom od skoro milion dolara dnevno, ne nalazi za shodno da uvede tehnologiju koja bi zapečatila sudbinu mnogih emisija tipa „kutak za sporni trenutak“. Nekako im se više sviđa da kažu „sudije su samo ljudi“ i „ko radi, taj i greši“ nego da svedu mogućnost ljudske greške na minimum.
I stvarno, šta je falilo da se uvede trenutna video-arbitraža spornih trenutaka, kao ono kad je lopta „hoće piški - neće piški“ na gol-liniji. Pa i buregdžijske radnje na železničkoj stanici danas imaju video-nadzor. Šta je to za jednu Fifu? Dakle, nije pitanje da l’ se može, nego da l’ se hoće. Mnogo, bre, sumnjivo da se toliko ostavlja prostora sudijskim „greškama“ baš u sportu oko kojeg se vrte milijarde na kladionicama.
I da ne bude da se ne osvrćem na produženo i uvek aktuelno stanje našeg fudbala, koje se definiše kao takozvana agovnija. Naš fudbal i reprezentacija, moram da kažem, podsećaju me na neko dete sa posebnim potrebama koje je preko veze upisano u redovnu školu. Da ne bruka roditelje, šta li. Dete ponavlja isti razred više puta, ali roditelji ignorišu besmisao svoje preterane ambicije i pokušavaju da srede da komisija bude sasvim blaga i da još jednom pokušaju da ga nagovore da položi prvi razred.
- Dobro, sine, šta ti znaš? Šta si nam lepo spremio?, pita naš čovek u komisijskim redovima.
- Znam da crtam.
- Pa nacrtaj nam auto.
Mališan nacrta samo jednu kosu liniju. Članovi komisije se gledaju, vrte glavom, pa postavljaju drugo pitanje:
- Ajde, sinko, nacrtaj nam sada, recimo, kuću.
Mališan, kao iz topa, nervoznim pokretom krede nacrta identičnu kosu liniju. Članove komisije ugovorena obaveza optimistički gura u treće pitanje:
- A, sine, znaš li da nacrtaš zeku?
I kao i prva dva puta, dete ometeno u razvoju jednim potezom nacrta pravu kosu liniju. Tri pogrešna odgovora - negativan ishod, ali komisija izlazi izvan okvira i daje četvrtu šansu:
- Sine, nacrtaj nam foku.
Mališan otresito, skoro veselo, odgovori:
- E, foku ne znam.
Ili to beše kengur, u slučaju naše fudbalske reprezentacije.
Pogledaj vesti o: Fudbal
