Izvor: Politika, 16.Apr.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečje bolesti Zvezdinog tima
Ekipa sastavljena od dojučerašnjih fudbalera malih klubova i onih koji su dugo bili u senci Partizana nije kadra da se brzo otrezni od istorijskog uspeha
Koje je pravo lice Crvene zvezde: ono protiv Partizana ili ovo iz Novog Pazara? I jedno i drugo je fudbalska slika i prilika „crveno-belih”.
Dvostrukom pobedom (oba puta sa po 2:0) u polufinalu Kupa Srbije Zvezda je posle četiri godine prekinula >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s neuspesima u okršajima s Partizanom. U borbi za ulazak u finale bila je na mukama, ali ih je sve izdržala, jer su svi njeni fudbaleri izgarali.
Tako je bilo u sredu protiv tima koji ubedljivo vodi u prvenstvu. U subotu, protiv ekipe koja se bori za opstanak, Crvena zvezda je bila bezvoljna (0:0).
Umesto da bude osokoljen što je zbacio sa sebe breme pretrpano neuspesima u dvobojima s „večitim rivalom” Zvezdin tim je u prvoj narednoj utakmici igrao kao da je sapet. Kako je to moguće?
To su dečje bolesti mladog tima sastavljenog od dojučerašnjih fudbalera malih klubova i onih koji su, istina, nosili Zvezdin dres, ali s obzirom na klupske rezultate u poslednje vreme, i u njihovim glavama je slično kao kod onih prvih.
Kad mali klub pobedi Partizan ili Crvenu zvezdu njegovim igračima treba vreme da se otrezne od tog istorijskog uspeha. Ta navika je toliko duboko ukorenjena da se nje Zvezdina pojačanja od zimus još nisu oslobodila.
Oni, pak, koji su od ranije u Zvezdi toliko su dugo u senci Partizana da su mentalno i psihofizički bliži mentalitetu igrača iz malih klubova, nego onome što je nekada krasilo „crveno-bele”. Za starija pokolenja njihovog kluba takav problem nije postojao. Njih nisu mogli da iznure ni megdani s najjačim evropskim klubovima, a kamoli s komšijom.
Ali, sadašnja Zvezda mora mnogo da radi na tome da bi vratila te svoje nekadašnje vrline. Izbacivanjem Partizana u Kupu Srbije ova generacija je udarila temelj za vraćanje vere u svoje mogućnosti, ali to ne znači da je i preko noći postala otporna na navedene dečje bolesti.
Stanje njenog duha između revanša s Partizanom i gostovanja u Novom Pazaru može da se razume, ali ne i da se opravda. Ona je bila neodlučna i u Kragujevcu (0:0), čime je popustila omču, koja je počela da steže „crno-bele” posle dva remija na početku prolećnog dela šampionata. Prednost protivnika je tada s 10 bodova pala na šest, a sada je opet vraćena.
Zvezda, nesumnjivo, što se igračkog kadra tiče, ima bolju perspektivu nego prethodnih godina. Ali samo po sebi to nije dovoljno da i učinak bude bolji.
Najpre, njeni igrači u svaku utakmicu treba da ulaze s najvećom mogućom motivacijom. Uostalom, pobeda protiv najjačeg donosi isti broj bodova kao i protiv najslabijeg.
Isto tako i u Kupu. Pobeda u finalu donosi trofej i potpuno je svejedno kako se zove protivnik.
Nedopustivo je da se malokrvnost u Novom Pazaru opravdava fizičkom iscrpljenošću. To naši timovi odvajkada navode kao olakšavajuću okolnost, a ne bi trebalo.
Čak i da se prihvati da su bili isceđeni u utakmici s Partizanom pitanje je zašto su ono što su imali u plućima rasporedili za izviđanje 90 minuta umesto da to potroše na juriše u prvih 20 minuta?
U ovakvim prilikama protivnik se obično drži dok ne primi gol. Što se to ranije desi on se pre i pomiri sa sudbinom. U protivnom, što duže odoleva vreme sve više radi za njega.
Zvezda je čak psihološki trebalo da bude rasterećena, kako u Kragujevcu, tako i u Novom Pazaru, jer je ionako u zaostatku što se bodova tiče, pa suštinski nije imala šta da izgubi. Ovako je čekala, čekala i ne samo što nije dočekala, nego je omogućila uzdrmanom Partizanu da praktično više ne brine o tome da li će peti put uzastopno da bude prvak.
I. Cvetković
objavljeno: 17.04.2012.
Pogledaj vesti o: Večiti derbi, Zvezda - Partizan, Crvena Zvezda
