Izvor: Politika, 24.Feb.2014, 16:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija plaća zlato više od Azerbejdžana

Naš olimpijski šampion dobija odmah 35.000 evra, a ako ga zdravlje posluži, mogao bi tokom života da dobije više od pola miliona dolara, koliko sleduje azerbejdžanskim šampionima

Lista novčanih nagrada koje su zemlje učesnice Zimskih olimpijskih igara u Sočiju propisale za svoje osvajače medalja („Politika”, 19. februar) izazvala je dosta zanimanja i reagovanja naših čitalaca, a mnogi su bili skloni da tumače tradicionalne neuspehe naših sportista u zimskim sportovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << činjenicom da Srbije nema na toj listi.

To je, moglo bi se reći, sasvim pogrešno.

Tačno je da niko od nadležnih u Srbiji, Vlada ili ministarstva omladine i sporta i finansija, nisu uoči polaska naših osmoro olimpijaca u Soči odredili novčane nagrade za osvajače medalja. Oni to nisu učinili, ne zato što naši najbolji takmičari u zimskim sportovima ne mogu da se umešaju u borbu za medalje, već zato što je nagrađivanje olimpijskih i svih drugih velikih sportskih uspeha u Srbiji rešeno još pre sedam godina, u globalu gledano čak mnogo bolje nego u većini zemalja koje su se uoči početka Igara u Sočiju „nadmetale” u licitiranju vrednosti sportskih uspeha.

Čak ni prebogati Azerbejdžan, ujedno gladan afirmacije kroz sport, koji je spreman da osvajača zlatne olimpijske medalje u Sočiju nagradi sa 510.000 dolara, ne može da se meri u izdašnosti s neuporedivo siromašnijom Srbijom. Ona je spremna da plati mnogo više.

Pored toga, nagrada obećana azerbejdžanskim sportistima je „jednokratna”, određena samo za ove igre (na narednim može da bude veća, ali i manja), a nagrada na koju mogu da računaju srpski sportisti nije podložna hirovima vlasti, već je ugrađena u sistem kroz Zakon o sportu i mogla bi da se promeni samo kroz zamornu i neizvesnu skupštinsku proceduru promene zakona. Teško je, međutim, poverovati da bi se u zemlji koja voli sportske uspehe za to našla skupštinska većina.

Vratimo se naizgled apsurdnoj tvrdnji da olimpijsko zlato osvojeno u Sočiju za Srbiju vredi više od pola miliona dolara, koliko vredi za Azerbejdžan.Da je neko od naših sportista na Igrama u Sočiju osvojio zlatnu medalju, dobio bi nagradu od 35.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Premija za srebro je 30.000 evra, a za bronzu 25.000 evra. To je utvrđeno Uredbom o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama, koje su dobile i mesto u Zakonu o sportu. Uredba je doneta (prvi put) u leto 2007. godine, a u međuvremenu je doživela nekoliko promena. Ali, ostavimo ovog puta kvalitet promena po strani, jer će se mnogi pitati kako 35.000 evra može biti veće od 510.000 dolara.

Tih 35.000 evra mnogo su bliži nagradi koju svojim olimpijskim šampionima daje Kina, koja se sa 50.000 dolara nalazi negde na sredini liste (35.000 evra je nešto više od 48.000 dolara), međutim Uredba određuje da i trener našeg osvajača olimpijskog zlata dobija 35.000 evra. Ali ni to nije sve.

Svaki osvajač olimpijskog zlata, letnjeg ili zimskog, u pojedinačnom ili ekipnom sportu, prema Zakonu o sportu i Uredbi o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama, stiče pravo na „doživotno mesečno novčano primanje” pošto navrši 40 godina. Sportisti su zdravi ljudi i 80. rođendan za većinu nije nedostižan cilj (naš najstariji osvajač olimpijske medalje Franjo Mihalić proslaviće 9. marta 94. rođendan), pa se može računati da će 40 godina primati „sportsku penziju”, kako se popularno zove novac koji država izdvaja za najzaslužnije za „doprinos razvoju sporta i afirmaciji zemlje”.

Visina (doživotnog) mesečnog novčanog primanja utvrđuje se svake godine, na osnovu prosečne neto zarade u Srbiji u decembru prethodne godine. Za ovu olimpijsku godinu osnovica je 50.820 dinara, a osvajač olimpijskog zlata, prema Uredbi, dobija „tri prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine”. I tu počinje da važi „zakon velikih brojeva”.

Mesečno primanje olimpijskog šampiona je 152.440 dinara ili oko 1.300 evra. To je godišnje 15.600 evra, za deset godina 156.000 evra, a za 40 godina 624.000 evra, ili oko 857.000 dolara. Treba samo da se poživi toliko...

Da li je to malo ili mnogo, nije bitno za ovu priču. Uredba je doneta zbog činjenice da su mnogi osvajači medalja na najvećim takmičenjima, pogotovo u vreme amaterizma, živeli u veoma teškim uslovima, a nedavno je Željko Jovanović, ministar zadužen i za sport u Hrvatskoj, izjavio za „Politiku” da, i prema najnovijim anketama, samo pet odsto profesionalnih sportista tokom karijere zaradi dovoljno za udoban život. Uredba, čiji je inicijator bio Đorđe Perišić, član zlatne olimpijske vaterpolo reprezentacije iz 1968. godine, ne služi samo da se bivšim asovima koji su proslavljali ime zemlje omogući dostojanstven život, već i da se budućim generacijama da primamljiv motiv za dosezanje sportskog majstorstva.

Nažalost, to ide mnogo teže, ne samo kad je reč o zimskim sportovima već i o letnjim.

Da bi stigli do olimpijske medalje, šargarepa na kraju štapa nije dovoljna. Potrebni su i mnogi uslovi za bavljenje sportom, od savremenih sportskih objekata i borilišta, obrazovanih trenera, saradnje sa naukom, odnosno stručnjacima koji se bave svim naučnim disciplinama koje imaju dodirnih tačaka sa sportom.

Srbija onima koji žele da postanu vrhunski takmičari u zimskim sportovima i koji su prošli period selektovanja i učenja (naravno, uz aktivnu finansijsku podršku porodice), ne može ništa da ponudi. Ni adekvatne uslove za treninge i takmičenja, ni vrhunske stručnjake, najčešće ni stipendije. Sportski savezi u zimskim sportovima su ne samo finansijski nemoćni, već i nezainteresovani za napredak najboljih (primeri Milanka Petrovića i Nevene Ignjatović), a jedino se Olimpijski komitet Srbije, uz dragocenu podršku Ministarstva omladine i sporta, brine o tome. Nažalost, to nije dovoljno.

----------------------------------------------------------------

Do uspeha uz pomoć sa strane

Novac nije dovoljan da se stvori vrhunski sportista i zbog toga mnoge zemlje u mnogim sportovima, pa i zimskim, uvoze gotove sportske asove iz inostranstva. Međutim, to mnogo košta, jer su oni na ceni u celom svetu, pa je mnogo veći promet osrednjim sportistima ili potencijalnim asovima, koji zbog jake konkurencije u svojim zemljama ne mogu da isplivaju na vrh.

To je slučaj i sa olimpijskom misijom Azerbejdžana u Sočiju, u kojoj je četvoro sportista ali ni jedan Azerbejdžanac. Skijašica Gaja Basani Antivari je Italijanka (takmičila se čak i za Grenadu). Skijaš Patrik Brakner je Austrijanac, a plesački par čine Rusi Julija Zlobina i Aleksej Sitnikov.

Niko od njih nije uspeo da se u Sočiju umeša u borbu za medalje, ali Zlobina i Sitnikov su osvajanjem 12. mesta nadmašili dosad najbolji plasman, koji su 16. mestom, takođe u umetničkom klizanju, ali u muškoj i ženskoj konkurenciji, držali Igor Paškevič i Julija Varabjova. Bilo je to 1998. na zimskom olimpijskom debiju Azerbejdžana, ali i oni su Rusi, Moskovljani. Varabjova je na Igrama u Albervilu 1992. nastupala za Zajednicu Nezavisnih Država, a Paškevič 1994. u Lilehameru za Rusiju.

Kad je reč o našim reprezentativcima, situacija je ipak nešto drugačija. Pojačanja su iz dijaspore, naši ljudi. Sarajke su skijašica Jelena Lolović, trostruka učesnica zimskih igara, i Mirjana Granzov, koja sa 27. mestom iz 1998. i dalje ima najbolji plasman u skijanju. Takmičar u umetničkom klizanju Trifun Živanović (26. u Torinu 2006) rođen je i živi u SAD (Santa Monika), dok je skijaš Želimir Vuković (42. u Torinu) rođen i živi u Francuskoj (Adinkur).

U Sočiju, pod zastavom Srbije su skijaš Marko Vukićević, koji je rođen i živi u Ljubljani, i pilot boba Vuk Rađenović, rođen u Sarajevu, a stalno nastanjen u Brizbejnu u Australiji.

Živko Baljkas

objavljeno: 24.02.2014.

Nastavak na Politika...