Izvor: RTS, 07.Mar.2014, 08:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nestali Japanac i najduži maraton
Šizo Kanakuri maratonsku trku na Olimpijskim igrama u Stokholmu započeo je 1912. godine, a završio je više od pola veka kasnije. U međuvremenu u Švedskoj se nalazio na listi nestalih lica iako je nakon Stokholma učestvovao na još dve olimpijade.
Za Šiza Kanakurija se kaže da je otac japanskog maratona. Ovaj atletičar bio je jedan od dvojice japanskih sportista koji su učestvovali na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, što je bilo prvo učešće Japana na jednoj >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << takvoj manifestaciji.
Ono po čemu će svet pamtiti Kanakurija je činjenica da je njegova maratonska trka na Igrama u Stokholmu trajala tačno 54 godine, osam meseci, šest dana, pet sata, 32 minuta i 20,3 sekunde.
Iako zvuči neverovatno, Kanakuri je postavio rekord koji verovatno niko nikada više neće oboriti. Čitava priča oko njegovog učešća na Igrama u Stokholmu imala je komični zaplet, čiji je rasplet usledio više od pola veka kasnije.
Sve je počelo kada je otac modernih olimpijskih igara, Francuz Pjer de Kuberten, nakon četiri održane olimpijade, smatrao je da je došlo vreme da se u takmičenje uključe i azijske zemlje. Poziv su dobili Japanci kod kojih u to vreme nije bio razvijen zapadnjački sport ili kako su oni rekli „francuska ideja sporta" na osnovu koje su i formirane moderne olimpijske igre.
U Japanu su se negovali tradicionalne borilačke veštine i neki drugi vidovi sporta i fizičkog vaspitanja koji su bili svojstveni toj dalekoistočnoj zemlji. Japan je u to vreme imao malo sportista koji su se bavili „zapadnjačkim" sportom. Jedan od njih je bio tada 20-godišnji maratonac Šizo Kanakuri koji je bio kandidat za odlazak na Olimpijske igre u Stokholmu.
Kako se navodi u biografiji ovog atletičara, Kanakuri nije imao trenera koji bi ga usmeravao da pravilno trenira i da se spremi za jednu trku kakva je maraton. Kao primer navodi se verovanje pionira japanske atletike da se brže zamaraju ukoliko piju tečnost. Tada nisu shvatali važnost hidratacije organizma. Sam Kanakuri je uskraćivao sebi vodu i dovodio telo na ivicu kolapsa više puta.
I pored lošijih metoda treninga Kanakuri je bio sjajan atleta. Olimpijsku normu ispunio je u novembru 1911. godine kada je na trci u domovini postavio nezvaničan svetski rekord pretrčavši stazu za dva sata, 32 minuta i 45 sekundi. Ipak taj rekord je bio diskutabilan jer je maratonska staza na takmičenju u Japanu iznosila 40 kilometara, a ne standardnih 42,195 kilometara.
Kanakuri je tako postao drugi japanski sportista koji se kvalifikovao na Igre u Stokholmu. Pored Kanakurija u olimpijskom timu se našao atletičar Jahiko Mišima sa tadašnjeg Carskog univerziteta u Tokiju koji se specijalizovao za trke na kraćim deonicama (100, 200 i 400 metara).
Skromna japanska olimpijska delegacija put daleke Švedske krenula 16. maja 1912. godine. Samo vožnja transibirskom železnicom trajala je punih deset dana. Imajući u vidu da nije mogao u tom periodu da trenira, Kanakuri je koristio svako stajanje voza da trči krugove oko stanice, da makar malo razmrda noge.
Ni po dolasku u Švedsku Kanakuri nije imao mira, jer je morao da brine o jednom od članova delegacije, Hizu Omoriju (ocu japanske košarke) koji se razboleo.
Dodatni problem za obojicu japanskih atletičara bio je nedostatak kvalitetne opreme. Kanakuri je navikao da trči u tradicionalnoj japanskoj tabi obući (obuća gde je palac razdvojen od ostatka prstiju), dok je na Igrama morao da nosi kopačke sa metalnim kramponima.
Maratonska trka održana je 14. jula 1912. godine, po strašnoj vrućini, kada je u Stokholmu temperatura išla i do 40 stepeni celzijusa. Po paklenom danu 68 takmičara iz 19 zemalja bilo je na startnoj liniji na trkalištu u predgrađu švedske prestonice. Iskusni maratonci iz zapadnih zemalja nosili su kape i peškire na glavama da ih štite od paklene vrućine, Kanakuri nije bio toliko iskusan.
Pored svih problema japanski maratonac se dobro držao više od pola trke, ali je negde na 27. kilometru kolabirao i izgubio svest. Njega su navodno primetili lokalni meštani koji su ga onesvešćenog uveli na imanje na kojem su pravili zabavu. Kanakuri je došao svesti, popio je nekoliko sokova da se osveži, malo se družio sa domaćinima i onda krenuo je put hotela.
Kanakuri je, zbog sramote koju je osećao jer nije završio trku, odlučio da sam napusti Stokholm i vrati se u Japan. Imajući u vidu da nije stigao do cilja organizatori nisu ni znali šta se dogodilo sa njim. O svojoj odluci da napusti zemlju nikoga nije obavestio. Švedske vlasti su neuspešno tragale za japanskim maratoncem i na kraju su ga proglasili nestalim.
U Japanu Kanakuri se oporavio od neuspeha i spremao se za naredne olimpijske igre, nesvesan da je u Švedskoj i dalje na listi nestalih lica. Olimpijske igre 1916. godine u Berlinu nikada nisu ni održane zbog izbijanja Prvog svetskog rata, tako da je Kanakuri učestvovao na Igrama 1920. godine u belgijskom Antverpenu osvojio 16. mesto. Kanakuri je učestvovao i četiri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Parizu, ali ni tada nije uspeo da završi trku.
Kanakuri je u domovini učestvovao u velikom broju maratonskih i polumaratonskih trka, kao i u tradicionalnoj novogodišnjoj „Hakon-Ekiden" trci dugoj 218 kilometara koja traje dva dana.
Više od pet decenija kasnije 1966. godine, švedski novinari ustanovili da je nestali Kanakuri živ i zdrav i da živi u Japanu. Tek tada su ga švedske vlasti skinule sa liste nestalih osoba, iako je Kanakuri nakon Stokholma učestvovao na još dve olimpijade i nizu drugih međunarodnih takmičenja. Tek tada je sam Kanakuri saznao da se za njim tragalo i da je bio na spisku nestalih osoba.
Olimpijski komitet Švedske, koji je pokušavao da sakupi sredstva za Olimpijske igre u Meksiku 1970. godine, kontaktirao je Kanakurija i zamolio ga da završi trku. Japanski maratonac, koji je tada imao 75 godina, odazvao se pozivu. Trku je nastavio na mestu gde je 1912. godine kolabirao i u laganom tempu prošao kroz cilj.
Kada je započeo maraton Kanakuri je bio 20-godišnji atletičar, kada je okončao maraton, Japanac je bio 75-godišnji veteran, otac šestoro dece i deda desetoro unučadi. Šizo Kanakuri doživeo je duboku starost, preminuo je 1983. godine u 92. godini života. Na mestu gde su ga lokalni meštani našli u blizini Stokholma postavljena je komemorativna ploča u njegovu čast.
