Izvor: MozzartSport.com, 18.Sep.2017, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nastaviće se...
Mada su prethodne dve medalje imale svoju težinu ova najsvežija, osvojena u ludilu Sinan Erdem Doma i odličnom finalu viđenom protiv Slovenije, nosi posebnu draž
(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Istanbula)
Noć posle još jednog neuspelog pohoda na zlatnu medalju, utisak je nepromenjiv - ova generacija Srbije napravila je fantastičan rezultat! Iznad očekivanja. I na treba biti zahvalan što Srbija ima ovakve borce da joj brane čast. Biti aktuelni >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << svetski, evropski i olimpijski vicešampion nije lako, a to i ne može svako.
. Ne samo zbog toga što je najnovija medalja u trofejnoj vitrini košarkaške reprezentacije, već zbog svega što se dešavalo na putu dugom bezmalo dva meseca.
Da ne širimo priču koju svi dobro poznaju, ovu ekipu nije krojio selektor, već su je skrojile povrede i otkazi. I tu Aleksandar Đorđević nije mogao ništa. Radio je sa timom kakav je imao na raspolaganju i napravio rezultat vredan divljenja. Uz učinak kakav bi poželeo svako.
Na kraju ovog devetnaestodnevnog putovanja, pokazalo se koliko je značajno prisustvo velikog asa na klupi i koliko igrači to znaju da cene. Zato može da raduje Đorđevićeva potvrda srpskim novinarima da ostaje selektor i narednih godina. Osim u slučaju nekog velikog obrta.
Srbija je u moru negativnih stvari posle ovog šampionata dobila potvrdu da TIM pobeđuje sve, te da zajedništvo i dobra atmosfera nemaju cenu. Osim toga, Đorđević i reprezentacija dobili su neke nove igrače, neki su srasli s novim ulogama, dok su pojedini pokazali više od očekivanog, a drugi manje.
Za poslednje javljanje iz Istanbula, rešili smo da napravimo kratke, pojedinačne analize svih dvanaest srebrnih momaka.
MILAN MAČVAN
Kapiten. Bilo bi dovoljno ostaviti samo na tome, ali pokušaćemo da malo više razložimo njegov učinak. Poverena mu je uloga prvog asistenta Aleksandra Đorđevića među igračima i za obavljeni posao treba da dobije čistu desetku. Na svakom treningu bio je u stalnom razgovoru sa selektorom, bio inicijator mnogih razgovora među igračima tokom prvenstva. Bio je mentor mlađim saigračima, ali i kompletnom timu, pošto je i po godinama i po stažu među iskusnijima.
Znao je da podeli reči hvale za saigrače, kritiku na svoj, ali i račun drugih. Kapiten za uzor. Takođe, igrački je izneo veliki teret. Treći strelac ekipe (97), treći asistent (24), svojom atipičnom građom, kretnjama i izborom šuteva zbunjivao je protivnike. Uprkos nedostatku atletskih karakteristika, znao je da iskoristi svoju građu da se uvali pod koš i iznudi dosta faulova, ali i da raširi protivničku odbranu i izvuče se na šut za tri poena. Sve, po potrebi.
Imaće priliku dodatno da raste i da se nadograđuje uz selektora u Bajernu, što je za njega u ovom trenutku prava stvar. Uz Miloša Teodosića pravi vođa Srbije u narednim godinama.
BOGDAN BOGDANOVIĆ
Pustio je najteže suze pred srpskim novinarima onda kada se sve završilo. Mnogo mu je teško pao neuspeh u finalu, jer se videlo koliko je želeo pobedu i zlato. U finalnom meču ostao je bez daha, stigao ga je umor od kojeg nije mogao da pobegne. U minulih pet utakmica ima prosek od 32 minuta na parketu (kao i na kompletnom turniru), što je samo jedan od pokazatelja koliko je Srbiji nedostajao još jedan skorer. Da sa Bogdanom podeli i minutažu i broj šuteva po utakmici.
Njegovi hici spasili su Srbiju protiv Letonije, Turske i Rusije, ali je za Sloveniju trebalo malo više. Od celog tima, ne samo od njega.
Pozitivna stvar na celom turniru nije samo medalja, već i to da je Srbija dobila novog lidera! Ovaj turnir dobro mu je poslužio da sebe razradi u više različitih uloga, od plejmejkera, preko šutera, pa čak i krila, ali i tačno da oseti gde se najbolje oseća i kako da napravi balans u igri. Mnogo se trošio defanzivno, posebno u polufinalnom meču sa Rusijom, što je takođe uticalo na njegovo izdanje protiv Slovenije. A u finalu je morao da pokrije deo uloge nedovoljno oporavljenog Stefana Jovića, da bude prvi strelac, asistent, organizator, defanzivac, čak i skakač u dobrom delu utakmice. Sve ono što je Slovenija rasporedila na Dragića, Dončića, Prepeliča, Blažiča, Murića...
Treba da budemo srećni što imamo ovakvu klasu od igrača u timu. Biće zanimljivo videti ga u NBA sada.
VLADIMIR LUČIĆ
Nesumnjivo - otkrovenje turnira! Hteo je sve i hteo je odjednom, ali je brzo morao da shvati da stvari ne idu tako na velikom takmičenju. S obzirom na to da je pre ovog turnira imao samo jedan takmičarski nastup u dresu Srbije i to pre više od pet godina, praktično je kao debitant došao u Istanbul. I za ovih 18 dana izrastao u igrača bez koga više ne može da se zamisli reprezentacija Srbije.
Čovek sa beskrajnom energijom, žarom u očima, željom da slomi rivala u odbrani i da ubaci što je više moguće u ofanzivnom delu. Bio je, narodski rečeno, lepak ovog tima, bez koga nije mogla da se zamisli igra Srbije. U poslednje tri utakmice imao je najveću minutažu u timu (33), a činjenica je da nije imao adekvatnu zamenu. Odnosno, sve bi bilo drugačije da su krilnu poziciju mogli da podele bar Kalinić i on, ili Simonović i on. Pritom, morao je često da čuva i niže i brže protivnike od sebe, što mu nije smetalo da grize koliko god je mogao. Kao i Mačvan bio je čovek sa pravim dozama adrenalina za saigrače i pokretačka snaga.
Najveći borac u celoj ekipi, zaradio je nekoliko ozbiljnih ogrebotina i ožiljaka, umalo se ozbiljnije povredio od siline zakucavanja u meču protiv Italije, gde je zapravo hteo da pokaže koliku želju ima da vodi tim do medalje.
Uvereni smo da nije pokazao sve što zna i ume, ali biće vremena da novog miljenika nacije gledamo u novim reprezentativnim akcijama, u punom sjaju. Bilo ga je milina gledati na parketu.
DRAGAN MILOSAVLJEVIĆ
Poznaje srpska košarkaška publika i mnogo ofanzivnijeg Milosavljevića, ali njegova uloga u sistemu Aleksandra Đorđevića bila je mahom defanzivna - da najbolje protivničke igrače izbaci iz ritma. Od povrede Branka Lazića, odnosno praktično od starta turnira imao je veliki pritisak i stalno je morao da bude u pravom raspoloženju kako bi odradio sve odbrambene zadatke kako treba. Lazićeva povreda iziskivala je i Lučićevo pomeranje na poziciju niže, baš kako bi Milosavljević mogao da ima predaha.
Šteta je što je novopečeni košarkaš Unikahe ostao prilično nedorečen u napadu, ali kad je imao priliku, znao je da je iskoristi. Da ubaci trojku za psihološku stabilnost ekipe, ili da probije uz čeonu liniju do koša, iznudi prekršaj ili jednostavno položi loptu u koš.
Kao i Lučić, bio je žrtva sudijskog disbalansa u određivanju pravog kriterijuma, pa su mu tako dosuđivane lične greške za neke čak i nejasne stvari. Ali, pokazao je da ima jak karakter, da je pravi čovek zadatka i igrač podređen timu. Takvog treba uvek imati u sastavu. Posebno jer može i više u napadu.
STEFAN BIRČEVIĆ
Počinjao je gotovo svaku utakmicu, ali je bio igrač s limitiranom minutažom i zamena Milanu Mačvanu. Svesno je prihvatio ulogu i bio rešen da uradi najbolje što može u datom vremenu.
Najbolju partiju odigrao je protiv Slovenije, kada je bio blizu dabl-dabla (8p, 7sk). Da su se poslednja tri minuta utakmice za zlato završila drugačije, mogao je da bude među pritajenim herojima Srbije. Ovako, izrastao je u igrača sa tri medalje oko vrata otkako je selektor Đorđević došao na selektorsko mesto.
VLADIMIR ŠTIMAC
Čovek sa ogromnim srcem i jakom emocijom kada obuče dres nacionalnog tima. Jako teško pao mu je poraz u finalu, suze nije mogao da suzdrži, zbog čega je i zadobio simpatije nacije mnogo pre ovog takmičenja. Uprkos sezoni karijere u Bešiktašu, njegova uloga na parketu bila je limitirana, ponajviše jer su Ognjen Kuzmić i Boban Marjanović odlično radili posao na po jednoj strani terena. Kuzmić u odbrani, Marjanović u napadu. Baš kao i Birčević vrlo lako mogao je da bude čovek odluke i preokreta, jer je baš njegov ulazak u trećem kvartalu uneo određenu svežinu u tim. Defanzivno je bio na nivou, ofanzivno mu je nedostajalo koncentracije.
Ali, baš kao što selektor reče nekoliko puta, Štimac je primer kako se voli dres Srbije i grb na njemu.
BRANKO LAZIĆ
Posle osvajanja triple krune sa Crvenom zvezdom, produžetka ugovora sa crveno-belima i uzimanja kapitenske trake od Luke Mitrovića, sam poziv na pripreme reprezentacije za Branka je bio šlag na tortu. U nezvaničnim pričama moglo se čuti da je selektor Đorđević ozbiljno računao na njega za Evrobasket još tokom sezone.
Na kraju, Lazićev odlazak na Evrobasket bio je ništa više nego nagrada za ogromno požrtvovanje i sve što je prikazao u Zvezdinom dresu. I to ne zbog loše igre ili selektorovog inata, već zbog povrede koju mu je zadao Janis Tima još u prvom meču turnira. Šteta, jer je Srbiji baš u finalu protiv Slovenije mnogo nedostajala njegova hrabrost na terenu, uz vrhunski defanzivni kvalitet. Da malo rastereti Bogdana i Milosavljevića, a i Lučiću i Guduriću otvori više prostora za napad.
VASILIJE MICIĆ
Bio je na čekanju praktično sve do četvrtfinala, dokad je mahom imao ograničen prostor za igru. Dobio je veće poverenje selektora u četvrtfinalu (mada je odigrao 22 minuta protiv Velike Britanije), ali košarkaški sladokusci mogli su da naslute šta bi mogli da očekuju od njega tek u polufinalu protiv Rusije. Ubacio je dve mnogo bitne trojke, na kraju prve deonice i u finišu meča, kada je zajedno sa Bogdanom slomio Ruse i overio pobedu. Dobio je velike pohvale selektora Đorđevića zbog te utakmice, a usled povrede Stefana Jovića, dobio je više minuta i u finalu.
Protiv Slovenije je pokazao je da ume da preuzme odgovornost, da se ne plaši i takvih situacija, a za svojih 18 minuta na terenu odradio je solidan posao - četiri poena, tri asistencije, skok i mnogo toga u odbrani.
Vasilije je još mlad, budućnost je pred njim, stekao je veliko iskustvo za dalju karijeru. Prelazak u Žalgiris ovog leta mogao bi da se ispostavi kao pun pogodak za njega i dalji razvoj, pošto će imati priliku da sarađuje sa velikim asom Šarunasom Jasikevičijusom. Zalog za buduće akcije.
MARKO GUDURIĆ
Poslednju rečenicu iz Micićevog dela analize možemo da upotrebimo i kod Marka Gudurića. Pokazao je da može, bio prilično hladnokrvan za debitanta u mečevima protiv Letonije i Slovenije, ali i da mu nedostaje iskustvo velikih utakmica. Tu ponajviše mislimo zbog loših defanzivnih odluka koje je donosio. Morao je da izađe iz svoje zone komfora usled Lazićeve i Jovićeve povrede i zagrize u odbrani, pa je sada shvatio da će u budućnosti morati dosta vremena da provede vežbajući baš ovaj segment. Šut nije sporan, okrenuo je svojim ulaskom meč protiv Letonije, umalo i Slovenije, ali je njegova nervoza mogla da košta Srbiju protiv Rusije. Srećom, sve se dobro završilo.
Naučio je veliku školu, posle dodele medalja pokazao da je veliki profesionalac i da je mnogo tužan zbog neosvojenog zlata, te ponos zbog uzetog srebra.
Odlična stvar za njega je ta što će naredne godine provesti u radu sa Željkom Obradovićem, koji je u njemu video ozbiljnog igrača.
STEFAN JOVIĆ
Da je Jović bio u punoj snazi za finale, možda bismo sada pisali drugačiju analizu. Ovako, ostavio je srce na terenu, svesno ugrozio zdravlje i početak sezone u novom klubu, samo kako bi pokušao da pomogne saigračima u napadu na zlato. Igrao je bukvalno do momenta kada je počeo da vuče nogu, jer je odavno prešao sve granice bola. Velika šteta što ga je zadesio maler protiv Rusije...
Bio je naš prvi plejmejker, neočekivano je morao da prihvati i deo uloge Miloša Teodosića, pošto je prethodno već bio viđen za prirodnog naslednika Stefana Markovića. Trebalo mu je malo vremena da pohvata konce i shvati da je on sada glavni na terenu i da od njega sve polazi, ali se probudio baš u pravi čas. Zajedno sa Bogdanom doneo je važan trijumf protiv Turske. A onda je odigrao vrlo dobro i protiv Rusije u polufinalu, pre nego što ga je zadesila distorzija skočnog zgloba.
Ovaj turnir je pokazao da neće biti dileme oko toga ko će uz Miloša Teodosića voditi računa o organizaciji, a da će Vasilije Micić u međuvremenu još učiti od starijih kolega. Odlična situacija za sve.
OGNJEN KUZMIĆ
Ono što je Boban Marjanović bio u napadu, to je Ognjen Kuzmić bio u odbrani - nezamenjiv šraf Srbije. Defanzivni specijalista sa vrlo dobrim izborima u branjenju pik'n'rola i odličnim osećajem za skok dosta je pokazao na defanzivnoj polovini, čak je pohvatao sijaset lopti u napadu. Ali, ofanzivno je bio dosta neodređen. Pomalo čak i uplašen. Ispadale su mu lopte, mašio je zicere, ali nije klonuo duhom. Borio se koliko je znao i mogao, trudio se da se podredi timu i pomogne saigračima. Protiv Mađarske je eksplodirao, protiv Italije bio vrlo dobar i činilo se da bi mogao da uradi nešto više u napadu i u dve najvažnije utakmice. Ali, nestao je, ponovo. Šteta...
Poslušan igrač, ćutljiv, nenametljiv, prilično jasnog fokusa na reprezentaciju i zadatke koje je morao da ispuni. Možda je sebi nabacio previše pritiska moranja, ali to se sada sve zaboravlja, jer ga čekaju obaveze u madridskom Realu.
Ostaje, svakako, utisak da je mogao bolje.
BOBAN MARJANOVIĆ
Kao što smo nedavno pisali, nakon svih dešavanja van terena u poslednje dve godine morao je da rovari i ulaže mnogo više od ostalih kako bi dobio selektorovo poverenje. Uspeo je u tome, iako Đorđević nije bio zadovoljan defanzivnim reakcijama i to kako su ga protivnici prolazili. Tu je dosta do prirode i njegove visine, ima i do nepoznavanja Đorđevićevog sistema i godine s malim brojem klupskih utakmica, ali na kraju je bio napadačko rešenje kakvo se tražilo uz Bogdanovića. Nedostatak Kuzmićevog ofanzivnog učinka značajno su mu uvećali minutažu, zarad nešto lošije odbrane. Imao je svoje uspone i padove, ali je mečeve protiv Italije i Rusije dobio zajedno sa Bogdanom.
Vodi se polemika i oko toga kako je rešavao pojedine napadačke situacije, ali je od selektora na kraju svega dobio pohvalu i potvrdu da je zaslužio medalju zbog uloženog rada i truda. Uz savet da mora još više da se aktivira u odbrani i bude mirniji na drugoj polovini.
To su sve stvari za budućnost, ali Boban Marjanović je dokazao da je legitiman deo reprezentacije i da zaslužuje pozive u narednim akcijama.
Nastaviće se...
(FOTO: Fiba.basketball, Star Sport)
Nastavak na MozzartSport.com...
