Izvor: Politika, 25.Mar.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moramo da gradimo mostove prijateljstva
Bivši bokserski šampion Damir Škaro govori o olimpijskoj bronzi, drugovima iz reprezentacije Jugoslavije, akademskoj karijeri i dolasku u Beograd
(Od našeg specijalnog izveštača)
Zagreb – Poslednju olimpijsku medalju za Jugoslaviju u boksu osvojio je Damir Škaro, na Igrama u Seulu 1988. godine. Odmah nakon toga rekao je zbogom boksu, posvetio se nauci, politici i porodici. Damir Škaro je jedan od retkih ako ne i jedini bokser nekadašnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zajedničke države koji je uspeo da bude i akademski građanin prvog reda. Magistrirao je i doktorirao na Zagrebačkom univerzitetu u oblasti ekonomije, jedan je od retkih boksera koji je napisao čak tri knjige.
Kao sportista osvajao je evropska i svetska odličja, čak tri puta je nastupao na olimpijskim igrama, u Moskvi, Los Anđelesu i Seulu, u kojem je doživeo vrhunac sportske karijeri. Po osamostaljenju Hrvatske četiri godine je bio u Saboru, bio je i predsednik Bokserskog saveza Hrvatske, već treći mandat je predsednik svih hrvatskih olimpijaca...
Razgovor sa Damirom Škarom u njegovoj kancelariji u Zagrebu bio je veoma prijatan, a „Politika” je imala tu privilegiju da bude prvi medij iz Srbije sa kojim je Škaro govorio o svemu potpuno otvoreno: ludim godinama rata, neprijatnostima koje je doživeo sa jedne i druge strane, sportu kao masovnoj pojavi koja zbližava ljude, starim dobrim prijateljima, privatnom životu.
Koliko Vam je boks doneo, a koliko uzeo u životu?
– Dao mi je slavu koja i dan danas traje, prijatelje koje sam stekao za ceo život, društvene privilegije, posebno nakon osvojene olimpijske medalje u Seulu. Naravno, poznato je da je boks okrutan sport, iskreno, u jednom trenutku sam se uplašio da ne izgubim zdravlje – započeo je Škaro svoju životnu priču.
U doba rata mnogi su Vas smatrali neprijateljem srpskog naroda?
– Nikome se ne može zabraniti da voli svoj narod i svoju državu. Volim Hrvatsku, ali poštujem i sve ostale ljude. Pušku sam u ratu uzimao samo kada sam se slikao, pa ja nisam čovek koji ume da mrzi. Istina je da je o meni napisano bezbroj laži, da sam ovakav i onakav. Nisam išao u Srbiju do pre dve godine kada me je pozvao Tadija Kačar da dođem u Novi Sad i rado sam prihvatio taj poziv. Odlučio sam da ponovo gradim mostove prijateljstva, jer sportisti su idoli svakog naroda i sport mora da zbližava ljude i narode.
Kada ćete doći u Beograd?
– Spremam se da dođem u Beograd u maju. Biće mi veliko zadovoljstvo da ponovo sretnem meni drage prijatelje: Kačara, Vujkovića, Lazića, Labudovića, Miroslava Popovića koji me je ubedio da se posle Svetskog kupa u Beogradu 1987. godine vratim boksu.
Koji poraz posebno pamtite?
– Svakako poraz na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu protiv Amerikanca Virdžila Hila. To mi je najteži poraz u karijeri i posle njega sam bio potpuno slomljen i fizički i psihički, a pre meča očekivao sam da ću osvojiti zlato, jer sam bio u vrhunskoj formi. Ipak na neki način osvetio me je Gliga Novičić, koji je diskvalifikovao njihovog najjačeg aduta Holifilda.
Pred Igre u Seulu niste trenirali čak četiri meseca, a osvojili ste medalju...
– Nekako posle takmičenja u Beogradu zasitio sam se boksa, uplašio sam se za svoje zdravlje, koje je u brojnim mečevima bilo ozbiljno ugroženo. Nisam trenirao četiri meseca, a onda me je Miroslav Popović nagovorio da ponovo uđem u ring. Dugo sam se opirao, ali „Pop” je bio odličan motivator. Umeo je jednom rečju da nam nađe „slabu žicu”. U Seulu se održavao i predolimpijski turnir, boksovao sam odlično, kao da nije bilo tako duge pauze.
Ko je po Vama najbolji bokser svih vremena u bivšoj državi?
– Bilo je sjajnih majstora ringa od braće Kačar, preko Vujkovića, Perunovića, ali iznad svih nas je svakako Mate Parlov. On je bio pravi šampion, dok je Marjan Beneš bio najatraktivniji bokser.
Gde je danas hrvatski boks?
– Nažalost na vrlo niskim granama. Imam utisak da su klubovi u Srbiji bolje organizovani, ali ono zlatno vreme boksa se više nikada neće vratiti. Mi smo tada živeli za boks, družili smo se, imali smo vrlo stroge učitelje ali ljude koji su znali svoj posao. Čika Bruno Hrastinski je bio dobar čovek, pedagog, stručnjak. On i Ljah Nimani su forsirali neke druge takmičare, mene ne toliko, ali, nisam im to zamerio.
Posle bokserske karijere okrenuli ste se drugim sferama života?
– Želeo sam još više da napredujem i da pokažem da i bokseri iz najsiromašnijih slojeva društva mogu biti uspešni. Zahvaljujući boksu rešio sam egzistenciju, potom završio višu ekonomsku školu, uspeo da diplomiram na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, završim magistarske, a potom i doktorske studije. Doktorirao sam 2009. godine na katedri za finansije. Napisao sam tri knjige – jednu o velikanima hrvatskog sporta, drugu o političkom marketingu, a treću o menadžmentu olimpijskih igara. Danas sam vrlo ponosan čovek, predsednik sam Autokluba Siget i predsednik nogometnog kluba Dragovoljac – istakao je specijalno za „Politiku” Damir Škaro, nekadašnji veliki bokserski šampion.
---------------------------------------------------------------------------
Čak 450 mečeva u karijeri
Damir Škaro je imao čak 450 mečeva u karijeri. Zabeležio je neverovatnih 438 pobeda od čega čak 350 nokautom i doživeo samo 12 poraza. Bio je višestruki prvak Jugoslavije, osvajač bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Rinou kada je savladao Kubanca Pabla Romera. Boksovao je za Zagreb, Borovo i Pulu.
-----------------------------------------------------------------------------------
Lazić je najbolji trener
Škaro i dan danas ima lepo mišljenje o mnogim trenerima sa ovih prostora, ali jednog posebno ceni:
– Jedan je Slobodan Lazić, divan čovek odličan trener. Nažalost, danas više nema takvih učitelja, zato nam je slab boks.
Dragan Todorović
objavljeno: 25.03.2013.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre
.jpg)
