Izvor: Politika, 26.Sep.2015, 09:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imamo velike ambicije
Na Evropskom prvenstvu, koje sutra počinje, naše odbojkašice se nadaju pobedničkom postolju
Srbija je jedina ekipa iz Evrope koja je je obezbedila učešće na Olimpijskim igrama iduće godine u Riju osvajanjem drugog mesta na Svetskom kupu. Taj uspeh, a i svi najveći uspesi naše ženske odbojke, ostvaren je pod vođstvom selektora Zoran Terzića.
Ovo je četvrto takmičenje ove sezone. Da li >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ekipa premorena ili uigrana?
Veliki broj utakmica je dobar da se ekipa uigra, ali nismo imali klasične pripreme, nego smo išli u hodu, od jednog takmičenja do drugog. Može da bude mali problem na Evropskom prvenstvu što neku bazu nismo napravili. S druge strane, rezultati potiru sve ono što je loše. Mnogo se lakše igra kad se pobeđuje, glava bolje funkcioniše bez obzira da li je ekipa 100 odsto fizički spremna.
Takmičenja nisu ista...
Protivnici se razlikuju i taktika se postavlja na drugi način, od utakmice do utakmice. Ali ambicije su iste. Na Gran priju nam je nešto drugo bilo u prvom planu, na Evropskim olimpijskim igrama smo imali ambiciju da uzmemo medalju, na Svetskom kupu da prođemo na olimpijske igre. Na Evropskom prvenstvu imamo i želju i nadu da dođemo do još jedne medalje.
Protivnici u grupi?
Nemačka je već godinama u samom evropskom vrhu. Na prošlom i pretprošlom šampionatu je bila druga – 2011. smo je mi pobedili u finalu. To je ekipa bez prevelikih promena u poslednjih nekoliko godina. Vrlo dobro znamo kakva je i koliko može da pruži. Po igračkim kvalitetima možda za nijansu slabija od nas, ali ima druge kvalitete za medalju: bore se nemački, do kraja, vrlo su požrtvovane... U krugu su favorita za medalju. Češka godinama svoju igru zasniva na dve igračice: Havelkovoj i Havličkovoj, koje mogu same da pobede. Ali, ako budemo na svom nivou možemo da pobedimo i Nemačku i Češku, a pogotovo Rumunija koja je nešto slabija od njih.
Ko su kandidati za medalju?
Ruskinje su uvek favoriti. Ako su kompletne i spremne, ako nemaju problema, vrlo je teško da im se uzme zlato. Turkinje su isto tako kandidatkinje za medalju. Pojavljuje se i Holanđanke. I one su na poslednjim prvenstvima bile u najužem krugu favorita. Imaju novu generaciju, novog trenera... Imaju svoju šansu. Italiju nikada ne treba otpisivati. Belgijanke su domaćini, a uz to su i treće u Evropi.
Koliko samopouzdanje može da pomogne, a koliko da zavara?
Samopouzdanje je veoma važno i posle ovakvog takmičenja kao što je bio Svetski kup, posle takvog rezultata i, pre svega, igre, u ovom momentu se ne plašimo nijedne ekipe na Evropskom prvenstvu. I to će nam sigurno pomoći. Druga strana medalje je u glavi i igračica i onih koji nas prate, jer se pojavljuju misli da ako su pobedile Ameriku i Rusiju ne bi trebalo da nam „tamo neka” Turska, Nemačka ili Belgija prave probleme. To može da bude opasno. Kod naših sportista kad idu na velika prvenstva prva izgubljena utakmica može da bude i kraj njihovih snova, pa mogu da prestanu da igraju do kraja prvenstva, to jest da se bore za neko manje odličje.
Već duže od decenije vodite naše najbolje odbojkašice...
S jedne strane jeste teško, pogotovo kada se određeni problemi ili situacije ponavljaju iz godine u godinu. Može da postane i dosadno da se rade i rešavaju iste stvari. Međutim, svake godine ima nešto novo. Naša reprezentacija je zabeležila određene uspehe. Za desetak godina smo osvojili 12-13 medalja, ali nismo sve ono što želimo i nismo završili priču što se tiče naših ambicija. Kao što igračice imaju ambicije da se opet popnu na pobedničko postolje isto takvu ambiciju imam i ja i to me vuče da radim s mnogo entuzijazma.
Kako treneri napreduju?
Ne smeju da se uspavaju, da pomisle da će na način koji je doneo dobre rezultate uvek da uspevaju. Da bi se opstalo u vrhu mora stalno da se teži novom, promenama, da se bude bolji. Igračima je lakše. Treneri im svake godine daju nove ciljeve, nove vežbe. A treneri to moraju sami sebi. Trener uči od kolega kroz razgovore, kad je sam razmišlja šta bi moglo da se promeni u načinu rada da ekipa funkcioniše bolje. Svaki igrač, svaka generacija, svaka ekipa imaju nešto svoje, pa i tome mora da se prilagodi. Od 2002–2003, kad sam počeo da radim s reprezentacijom, uslovi nisu isti, nego su se mnogo promenili. Svi evoluiramo i svi vidimo, bar bi trebalo da vidimo, svoje greške i treba da ih menjamo.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre
