Izvor: Sportski Žurnal, 31.Dec.2010, 04:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šmekeri za sve vremena

Snaga, neopisiva, Herkulska, ne samo fizička, nekako je prava mera za opis Veselina Vukovića (52)i Momira Rnića (55) i dalje dva prava šmekera, a kažu bili su i dobri frajeri.
Trenutno, Vuković je selektor Srbije, a Rnić „samo” otac Orla i imenjaka Momira. Zajedno su kao igrači olimpijski šampioni >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << iz Los Anđelesa 1984. i svetski prvaci iz Švajcarske 1986.
Rnić je nosio dvojku na dresu, Vuković trojku, a zajedno su bili – čista petica na crti. Pivotmeni ale:
– Tako je, dva i tri daju pet i nikad nismo mogli da podbacimo – smeje se Rnić, a Vuk se spontano uključuje u razgovor: – Koliko je stariji od mene, morao sam da uzmem taj broj – smeje se.
Jednog baca na devet, drugog na šest, a još stigne i da uhvati loptu ko zna odakle palu, na plećima da nosi trojicu, i još pride da postigne gol, taj Momir Rnić, dok Vuković razgrće sve živo oko sebe... Lavina snage, moći, rukometa.
A, ima li nešto što je jedan imao, a drugi žalio što to nema?
– Ja sam bolje igrao fudbal – onako na prvu će Rnić, a Vuku se razvuče osmeh do sedmica.
– Nisam zavidan, ne daj Bože. Ali, Čape je bio, u ono vreme, jedan od retkih tako eksplozivnih ljudi. To je neverovatno, kad ti u prvom koraku pobegne... A, nisi mogao da ga povrediš osim sekirom, za razliku od mene sklonog povredama.
Nije se dao Rnić zbuniti, pa je brže bolje krenuo da hvali prijatelja:
– Vuk je bio stvarno vrhunski pivotmen, u svemu sjajan, odbrani, napadu, realizaciji. Izuzetno smo se dopunjavali i to su treneri i videli. Sam podatak da su njega, povređenog, praktično primoravali da igra, mene na SP odveli sa povređenim kolenom, dovoljno govori kakav smo tandem bili.
Naša dva sagovornika, preko četiri godine su bili cimeri, kažu, po ideji trenera, a oni su se toliko dobro slagali da im na pamet nije palo da to promene:
– Provodili smo preko 200 dana zajedno u toku godine, a odlično smo funkcionisali – objašnjava Rnić.
Za današnja, sebičnija vremena, još je fantastičnije što su jedan drugom bili konkurenti:
– I danas u reprezentaciji to praktikujemo da su u sobi momci sa istih pozicija – potvrđuje nam Veselin Vuković. – Mislim da je to i najrealnije, da bi shvatili da mogu i treba da budu prijatelji, da se nadograđuju, da sarađuju. To je jedino ispravno, na velikim takmičenjima da ima mesta za sve i samo s takvim odnosom može da se postigne nešto veliko. Čape i ja smo često bili u situaciji da on igra celu utakmicu i odbranu i napad, a ja recimo samo odbranu, ili obrnuto... Niko nije merio.
U čemu je presudna razlika pa ste vi olimpijski i svetski prvaci, a današnji to nisu?
– Opet je neko olimpijski i svetski prvak, samo to nismo mi – uzvraća Vuković. – Ni u naše vreme nismo imali budžete kao drugi, ali jesmo iste patike, loptu, teren i toplu svlačionicu. Sve propratno smo imali na nivou drugih, i iznad, priznata imena su radila sa nama, imali smo bezrezervnu podršku javnosti... Vrlo malo je bilo svega ovoga što nam se događa poslednjih godina. Naravno da je i ranije bilo problema, loših poteza, ali se sve rešavalo kako treba.
Rnić se spremno nadovezuje:
– Razlika je zapravo u dvadeset i kusur godina, mnogo se toga izmenilo, modernizovalo i u životu i rukometu. Promenilo se i kod Danaca i kod Šveđana, tada nisu bili dobri, sada jesu. Nas boli što mi nismo. Ne možemo reći da i sada nemamo kvalitetnih igrača, nosilaca igre u evropskim timovima, niti da oni nisu spremni da ponesu najsjajnija odličja sa reprezentacijom, ali potrebno je vreme.
Čak i za patriotizam, a nekad se podrazumevao...
– Naša država se malo po malo raspadala, pa problemi sa himnom, pitanje je uopšte do čega je došao patriotizam kada dosta naših igrača, vrhunskih, uzima pasoše drugih zemalja. Možda i mi treba da idemo u korak s vremenom, ali je pitanje kada će naš Savez biti u situaciju da, recimo nama treba desno krilo za budućnost, ponudi pasoš Čupiću. Pitanje je kako bi to bilo i shvaćeno... Očekujemo i ljutimo se na igrača sa ugovorom od 300.000 evra ako ne pogine u reprezentativnom dresu, a zna da će imati problema u klubu ako mu se nešto desi – kaže Vuković.
I onda je sasvim moguće da neki sa povučenom ručnom igraju u reprezentativnom dresu?
– Mislim da niko ovde ne razmišlja tako – uveren je Vuković. Eto, Dragićević mi je nedavno rekao i to me zabolelo: „Vuk, ja to gledam kuća– pos`o”. On na rukomet gleda kao Ekrem Jevrić?! Ima ugovor na 10 meseci sa Kilom, dva je sa reprezentacijom i na nju gleda kao na dodatni posao. Nisam mogao da verujem...Ali, to je pojedinac, a u rukometu se piše samo kolektiv!
Ni reči o sinovima
I sin Veselina Vukovića, Petar, je igrao rukomet, bio i kadetski reprezentativac,na poziciji pivota,  a Vuk je sada selektor cimerovom sinu Momiru i kumovom, Davidu Rašiću?
– Nekoliko puta sam već rekao, kada su neki odnosi u srpskom rukometu u pitanju i razvoj mladih igrača, da su roditelji sa neostvarenim ambicijama veliko zlo. Ni Đole ni Čape me nikad nisu pitali za Davida i Momira. E, u tome je razlika.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre

Nastavak na Sportski Žurnal...