Izvor: Sportski Žurnal, 15.Feb.2011, 05:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mate je posebno voleo Beograd

Pula, prelepi grad u Istri nadaleko je čuvena po svojoj „Areni“, ali mnogi će vam reći da je još poznatija po legendarnom bokserskom šampionu Mati Parlovu.

Legendarni šampion, čovek zbog čijih se mečeva nije spavalo od Vardara pa do Triglava, jedinstven je u svetu ove borilačke veštine po tome što je osvojio >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << apsolutno sve, prvo u amaterskoj, a zatim i u profesionalnoj konkurenciji.
Još se pamti njegovo olimpijsko zlato u Minhenu 1972. godine u finalu protiv Kubanca Džilberta Karilja, pa amaterska titula svetskog šampiona osvojena u Havani (1974.) i pobeda u finalu protiv Rusa Olega Kuratajeva, pa profesionalna kruna u Milanu protiv Argentinca Miguela Anhela Kuelja 1978....
Živi svedok svih tih fantastičnih uspomena bio je Aldo Kantaruti, najbolji Matin prijatelj, čovek koji nikako ne može da se navikne da Parlova više nema. Zahvaljujući njemu „Žurnal” je posetio njegovu „večnu kuću” u Puli, kao i kultni kafić „Mate“, o kojem sada brigu vodi Matko, sin Mate Parlova.
- Obišli smo ceo svet, samo jedan meč nisam gledao, jer sam morao da ostanem u Puli. Teo, mi smo ga tako zvali, bio je poštovan u celom svetu, od Evrope do Amerike, ali, posebno je voleo Beograd. To su nam najlepši trenuci, tamo su nas čekali prijatelji, pre svih profesor Zoran Ćirković, pa lekar Dragan Stanković, družili smo se i sa Ljubom Zemuncem, koji je često bio i Teov sparing partner – počinje Aldo priču za „Žurnal”.
Svaki dolazak u Srbiji pretvarao bi se u fantastičan provod, druženje, pričeo boksu, često i do jutra...
- Već na aerodromu bi nas uvek neko sačekao. Onda bismo išli u „Maderu“, zatim bismo sedeli u „Poslednjoj šansi“, uveče bismo išli na Dunav, slušali cigane kao pevaju. Bilo je zaista fenomenalno. Poslednji put bili smo u Beogradu sedam-osam meseci pre Teove smrti.
Dok stojimo iznad groba, Aldo se priseća prvog susreta:
- Ja sam rođen ovde, a on u Imotskom. Kada je imao deset godina, roditelji su mu se doselili u Pulu i ubrzo je počeo da trenira boks. E, tu na treninzima smo se prvi put sreli... Odmah se videlo kakav je talenat, znalo se da će biti šampion.

Mate je živeo, kako se to kaže, široko, novac nikad nije bio problem.
- Voleo je da kaže da je novac samo bitan za živce, jer manje se troše kad ih imaš. Teško je sada reći, koliko se potrošilo, ali sigurno tri, četiri, možda i više miliona maraka. Dobar deo i na kocki u Las Vegasu. To je posebno voleo. Ipak, ostalo je dovoljno i za naslednike, sina, ćerku... O svemu je Mate brinuo....
Ipak, utisak je da je otišao prerano...
- Baš tako. Umro je u 59. godini, sve se odigralo brzo. Otišao je za manje od šest meseci. Nije voleo lekare, jedva smo ga naterali da pred sam kraj ode u bolnicu. Ali, nije hteo da ostane, tek kada je bilo preozbiljno. Imao je rak pluća...Govorio mi je: „Ajde, Aldo, ne brini, pa doći ćeš mi na grob, malo ćemo da se ispričamo i odeš kući. Sve će biti isto“. I bogami, bio je u pravu, upravo to i radim, bar dva tri puta nedeljno odem kod njega, sedimo i pričamo – drhtavim glasom priča Aldo.
Rat na prostorima SFRJ Mate je jako teško podneo.
- Nije verovao šta se dešava, uglavnom je ćutao, čini mi se da je tu muku nosio u sebi. Ali, nije dozvolio nijednoj stranci da ga iskoristi. Nikako! On je bio šampion, takvog ćemo ga zauvek i pamtiti – zaključio je Aldo.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre

Nastavak na Sportski Žurnal...