Izvor: Politika, 29.Jul.2012, 09:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Idem u Rio da se približim Bori

Selektor Velike Britanije, koji predstavlja u rukometu ono što je Bora Milutinović u fudbalu, govori kako je nastao tim „uvežbavan” na srpskoj kajsiji i kajmaku

London – Srpski olimpijski tim u Londonu ima 115 predstavnika, ali naša zemlja ima ovde još sportskih ambasadora. Jedan od njih je Dragan Đukić (50), selektor rukometaša Velike Britanije, proteklih desetak godina trener više stranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klubova i nacionalnih timova Jordana, Mađarske i Makedonije. Pošto se posle olimpijskih igara seli na klupu Izraela, pitamo ga da li je to njegov pokušaj da postane rukometni Bora Milutinović (vodio fudbalske reprezentacije pet zemalja na svetskim prvenstvima)?

–Definitivno sam globtroter i mislim da moderan rukomet stanuje svuda. Britanski mediji su nedavno objavili da sam imao ponudu od Rusije, ali to nisu bili konkretni razgovori. Radio sam tri i po godine sa britanskim timom da bismo bili zajedno danas i zato su mi bili prihvatljivi samo poslovi koje bih mogao da počnem najesen. Zato sam prihvatio ponudu Izraela da vodim njegov tim na putu za Igre u Riju 2016. Eto možda prilike da se približim Bori pošto je on otišao na taj kontinent.

Britanski mediji su isticali vašu ulogu u pionirskom poslu koji radite u njihovoj zemlji, pošto je na Ostrvu rukomet na nivou kriketa u Srbiji?

Britanci kad hoće sebe da motivišu uzimaju primer svog velikog rivala: Ako je Francuska bila organizator B prvenstva sveta 1989. a šest godina kasnije postala svetski prvak, što mi to ne bismo mogli. Za mene je to bio profesionalni izazov, jer bio sam prinuđen da napravim internacionalni tim. Trener za fizičku pripremu je Slovenac, trener golmana Švajcarac, moj asistent je Britanac. Pokušali smo da napravimo projekat koristan za rukomet u svetu. Rukomet ne može da postane globalni sport sve dok anglo-saksonske zemlje ne počnu da ga igraju, dok ga nema u medijima na engleskom jeziku, a ovo je jedinstvena prilika da se nešto uradi na tom planu.

Šta ste uspeli da uradite za tri i po godine?

Moj cilj je bio da napravimo mladu ekipu koja će moći da igra do Rija i posle toga. Rukomet je prošle godine proglašen za najbrže rastući sport u Velikoj Britaniji, jer je 60.000 dece počelo da ga igra, a čak je u školama procenjeno da je on mnogo zdraviji za razvoj deteta od fudbala koji je u sklopu školskih aktivnosti. Sada sve škole imaju rukomet u programu šest meseci.

Kako ste napravili tim?

Rukomet je do skora ovde bio sport Evropljana i onih koji su došli da studiraju. Samo u Londonu ima 500.000 studenata. U 16 ekipa koje su se prošle godine takmičile u engleskoj ligi bilo je svega 16 domaćih igrača. Zato imamo dosta reprezentativaca „sa strane”. Ispunjava me to što sam imao priliku da kreiram sve iz početka i da udarim pečat srpske rukometne škole. Ipak, ovde rukomet ima tanke finansijske resurse. Recimo, sedam dana boravka u Britaniji košta državni tim kao 25 ili 30 dana u Srbiji. Skupi su hoteli i iznajmljivanje dvorana kojih ime svega šest u celoj zemlji prikladnih za rukomet. Ljudi se pitaju koji je to sport da dvorana mora da se kompletno otvori.

Šta britanska javnost očekuje?

Vlada euforija, a rukometni turnir je prvi rasprodat olimpijski događaj, još krajem januara. Njima je to prva prilika da vide kako rukomet izgleda, jer ga nema na televizijama koje se ne plaćaju. Moj kapiten i pomoćnik su gostovali na Bi-Bi-Siju i onda se jedan gledalac javio: Kupio sam ulaznice pa mi recite šta mogu da očekujem od rukometa? Siguran sam da će biti iznenađen. Rukomet leži britanskom duhu, jer je to borben sport s puno kontakta, da kažemo i fajting sport.

Koja je najgora predrasuda koju ste čuli o Srbima otkako ne radite u zemlji?

Već 12 godina sam van zemlje, otkako sam otišao iz Zvezde. Pokušao sam da menjam sliku o nama na neki drugi način. Nismo mi ni grozni ni predivni, već samo sve što radimo želimo da to radimo najbolje na svetu. Tu nas po nekad ljudi ne razumeju. Za nas ne postoje mali i veliki mečevi, za nas neme nevažnih stvari i na treningu... Dok nisam došao u London, britanski tim je sa danskim trenerom radio sve polako, a onda je došao neko ko hoće sve i odmah. Posle sam ih mnogo puta vodio u Srbiju, pripremali smo se na Kopaoniku, u Kladovu, u Beogradu, u fudbalskom centru u Staroj Pazovi, u Institutu za sport na Košutnjaku. Tako je ovaj britanski tim mnogo naučio o Srbiji. Moj asistent vrlo dobro zna i za kajmak i za kajsiju.

Kako vam izgleda srpska reprezentacija?

Ono što su naši rukometaši uradili u ovoj godini takođe menja sliku o nama, jer smo pre njih ostali upamćeni kao generacija grubijana, kada su bronzanu medalju osvojili Đukanović, Đurković... A na Evropskom prvenstvu u Beogradu smo pokazali da pored čvrste odbrane znamo da igramo i lepo, a pored sportskog uspeha bili smo i dobri domaćini. Sad smo na olimpijadi, kvalifikovali smo se za Svetsko prvenstvo, očekuje nas organizacija Evropskog prvenstva za rukometašice... Sve je to vrlo lepo.

Aleksandar Miletić

-----------------------------------------------------------

Deda stvara kuće, tata firme, a ja timove

„Rođen sam u Aranđelovcu, odrastao sam i počeo da igram u Aleksandrovcu u Župi. Počeo sam da igram 1974. godine, od 1986, sa 24 godine, postajem trener-igrač. U 31. godini sam profesionalac u Metaloplastici i znam da će rukomet biti moj posao, iako sam studirao fiziku. U svim klubovima u kojima sam radio kao trener imao sam ulogu stvaraoca, kreatora. Volim da se šalim pa kažem da je moj deda sagradio 23 kuće, da je moj otac napravio 12 firmi, a da ja pravim timove. U Srbiji sam trenirao Metaloplastiku, učestvovao u stvaranju Kolubare, trenirao moju Župu, pa žensku ekipu Napretka dok je bila na vrhuncu, zatim mađarski Pik Seged... Bio sam selektor Jordana, Mađarske, Makedonije, trener na Madeiri u Portugaliji, u Skoplju... U mnogim timovima, ne samo Srbije, ima igrača koje sam stvarao i drago mi je da ih vidim na takmičenjima”.

objavljeno: 29.07.2012
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre

Nastavak na Politika...