Izvor: Politika, 16.Avg.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čije su naše medalje
„Vlasnici” su prvo sportisti, a onda nacionalni olimpijski komiteti kojima ti pojedinci i ekipe pripadaju
Ovih dana se, kao i u svakoj olimpijskoj godini, širom bivše SFRJ, vode žestoke polemike kome pripadaju medalje osvojene pod jugoslovenskom zastavom od 1920. do 1988. godine, od Olimpijskih igara u Antverpenu do Olimpijskih igara Seulu.
Neki bi da ih dele po državama nastalim po raspadu SFRJ na osnovu nacionalnosti osvajača medalja, neki na osnovu teritorijalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pripadnosti kluba u kojem je igrao – i tu nastaje problem sa olimpijcima koji su bili članovi stranih klubova, a da i ne govorimo o teškoći deobe medalja osvojenih u kolektivnim sportovima.
Najžešće rasprave vode se u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, koje su i dale najviše osvajača naših medalja, a njihov zajednički imenitelj je da one ne mogu da pripadnu Srbiji. Ako misle na državu Srbiju – i ne mogu. Ali, i ova priča ima dve strane, baš kao i olimpijska medalja, a nju zbog neznanja ili loše namere malo ko uzima u obzir.
Međunarodni olimpijski komitet nije „udruženje zemalja”, jer to su Ujedinjene nacije, već nacionalnih olimpijskih komiteta, i to je bio oduvek, mada je tokom njegove istorije bilo i nekih rešenja koja su izneveravala tu ideju. To je, recimo, slučaj sa olimpijskom zakletvom čiji je autor bio, gle ironije, Pjer de Kuberten, osnivač modernih olimpijskih igara. Ona je prvi put izgovorena na otvaranju Olimpijskih igara u Antverpenu 1920. godine i glasila je: „U ime svih učesnika, obećavam da ćemo se na Olimpijskim igrama boriti časno i, poštujući propise, takmičiti se viteški za čast naših ZEMALJA i slavu sporta”.
Reč „zemalja” ne samo da nije bila u olimpijskom duhu, već je u narednom periodu uticala na izobličenje i drugih olimpijskih ideala. Zbog toga je MOK još 1964. promenio tekst zakletve i on važi i danas: „U ime svih takmičara, obećavam da ćemo se na Olimpijskim igrama boriti časno i, poštujući propise, takmičiti se viteški za slavu sporta i čast naših EKIPA”.
Sport je stavljen u prvi plan, „zemlje” su izbrisane i umesto njih uvedene su „ekipe” da bi se skrenula pažnja učesnicima i, možda još više, svetskim državnicima i vladarima da olimpijska pozornica ne bi trebalo da se koristi kao poligon za ispravljanje „istorijskih nepravdi”, ili (u to vreme) ideološki rat. Naravno, to nije sprečilo hladnoratovsku tendenciju da se olimpijski trijumfi iskoriste za promociju sopstvenog sistema, kao ni želju novostvorenih država raspadnom istočnog bloka (pa i SFRJ), ili raskidanjem kolonijalnih okova da svoj identitet potvrde na olimpijskoj sceni.
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 17. avgusta. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Živko Baljkas
objavljeno: 17.08.2012.
Pogledaj vesti o: Olimpijske igre
