Izvor: Politika, 10.Okt.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tenis – ni lep ni lak sport
Prvo se sama takmičila, a onda počela da pomaže drugima da se vinu visoko. Ulazak u finale Dejvis kupa, kaže iskusna sportistkinja, došao je u pravi trenutak
Mladi dolaze, puni entuzijazma i pobeđuju bez pardona. Videli ste kako je Bojana Jovanovskinadigrala Jelenu Janković u Pekingu prošlog ponedeljka. Za mene je to potpuno očekivano, devojka je igrala potpuno rasterećeno, kada je Jelena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << shvatila „koliko je sati” više nije mogla da pohvata konce… – primećuje Jelena Genčić. Neverovatno je koliko ova žena ima strpljenja da objasni, podseti, da priča o finalu Dejvis kupa, Novaku Đokoviću, svojim teniskim počecima u nekadašnjem vinogradu na Dedinju…
Valjda zato što je takva Jelena Genčić ( „u horoskopu sam Vaga, dakle dobra dok me neko ne naljuti, a ko me naljuti bolje da beži odmah”, dodaje) i sada, posle gotovo šest decenija držanja reketa, sa istom pažnjom uči najmlađe prvim forhendima i bekhendima, kao što je nekada trenirala Moniku Seleš, Gorana Ivaniševića… Više od 30 puta bila je prvakinja Jugoslavije u tenisu, savezni kapiten ženske teniske reprezentacije SFRJ, učestvovala na svetskim turnirima, bila golman rukometne reprezentacije, završila istoriju umetnosti, punih 45 godina radila kao reditelj u Televiziji Beograd. I ako još neko nije čuo – u šestogodišnjem dečaku prepoznala budućeg asa Novaka Đokovića.
Sportista sa fakultetskom diplomom? Ne možemo da se ne zapitamo u vreme kada je obrazovanje poslednja obaveza u životu vrhunskih takmičara, koja se ostavlja za neko drugo vreme ili zbrzava na nekom od privatnih univerziteta.
– Nekada je bilo nezamislivo da sportista ne završi školu bez obzira na obaveze – seća se Jelena.
– Rukomet je došao nekako spontano, jer smo živeli u kući na Dedinju, puno dečaka iz komšiluka igralo je fudbal a ja im bila golman, a moja mama je od starih čarapa pravila najbolje krpenjače. Sedmoro dece u mojoj porodici, četiri brata i tri sestre, dakle starih čarapa sasvim dovoljno – smeje se naša sagovornica. – Neko je treneru rukometašica Crvene zvezde Đorđu Vučiniću skrenuo pažnju da se ja dobro snalazim na golu i tako su me angažovali. U međuvremenu sam završila istoriju umetnosti, bavila sam se fotografijom.
Put do zaposlenja vodio je ka televiziji. General Korać je obavestio Jelenu genčić da je 27. na spisku za primanje. U filmskom centru u Košutnjaku formirali su Višu filmsku školu koja je kasnije postala FDU.
– Bili smo prvi polaznici i bez prestanka smo učili sve o televiziji koja je tada bila potpuno novi medij. Radila sam sa Lolom Đukićem, Minjom Dedićem, Šotrom, Slavom Ravasijem, došao je u međuvremenu i Sava Mrmak. Čeda Mirković me je pozvao da pređem u Školsku redakciju, recimo. Zvanično sam 1993. otišla u penziju, a sport nisam želela da pratim profesionalno, jer to je bio moj hobi – objašnjava.
– Kuću u kojoj živim i danas sa sestrom i sestričinama sazidao je naš deda, general Lazar Genčić, na periferiji grada, kada tu nije bilo ni vode, ni kanalizacije, ni puta. Čim je kralj Aleksandar počeo da zida dvor na tom Dedinju, našli smo se u centru zbivanja. Deda je studirao medicinu u Beču, posle se vratio u domovinu i postao prvi srpski hirurg. Iz strahota Prvog svetskog rata izašao je kao priznati general Srpske vojske. Nikada nije razumeo ni prihvatio odluku njegovog sina, a mog oca Jovana da se 1920. godine u Beču oženi strankinjom Herminom – priča Jelena, podsećajući da ni tadašnji ministar unutrašnjih poslova Đorđe Genčić, dedin brat, nije mogao da prihvati toliku bruku u familiji zbog ženidbe Bečlijkom. Jer, Jovan je odmah po diplomiranju na muzičkom konzervatorijumu prešao još u katoličku veru.
Nesumnjivo, bilo je tu materijala za špansku seriju – uglavnom Jelenini tata i mama su se izborili se za svoju ljubav, preko glave premetnuli i partizanski pohod na Dedinje i druge nevolje. Gospodin Jovan je umro 1957. a gospođa Mimi – 1977. godine.
– U kući nije bilo ženskih i muških poslova ako je nešto trebalo da se završi. Peglao je brat, drva sekla sestra. I ja sam radila sve, samo nisam šila i kuvala. Mada pravim dobre kolače i posebno saher tortu. Kada je otac umro, ostala je majka sa nas sedmoro – priča Jelena. – Deda je bio vojnik, uvek je govorio da ima para da nam kupi, ali nije hteo da nas navikava na luksuz jer je govorio da će biti rata i gladi i da nećemo znati da se snađemo. Poznata smo porodica, ali po časti, moralu i radu morali smo biti kao komšije. Obični.
Nije ipak Jelena Genčić bila „obična” rekreativka, bavila se sportom ozbiljno. I sada se često oglasi, prokomentariše.
– Jesam eksponirana, možda i previše, s druge strane čitam razne izjave, bezvezne i nestručne, a poznata sam kao osoba koja nema dlake na jeziku. Mnogima se ne sviđa kada kritikujem, ali činjenično stanje je takvo kakvo jeste, pa ko hoće može da razmisli o tome, da zajednički nađemo jezik za boljitak. Moj stav je takav – pojašnjava proslavljena sportistkinja.
Na pitanje sarađuje li sa Teniskim savezom Srbije, Jelena kaže:
– Ne, ima mlađih i tako treba. Samo ne bi trebalo da žive u uverenju da istorija počinje od njih, jer ima i starijih koji su bili u tom poslu i na raznim funkcijama– dodaje.
– Euforija je bila velika, prvo povodom Noletovog osvajanja Australijen opena, pa onda i dobrog plasmana Ane i Jelene na svetskoj listi. Odjednom je sve stalo. Ulazak u finale Dejvis kupa opet će podići ovaj sport, ja to imam pravo da kažem jer sam u tenisu od 1947. godine, kada je tenis nazivan buržujskim sportom pa smo rekete nosili tajno pod jaknom. I u ono vreme smo imali odličnu ekipu za Dejvis kup, bilo je puno poteškoća, nisu mogle da budu slobodno uvezene loptice pa se igralo sa dve. Danas treniramo sa dvesta... – zadovoljna je iskusna sportistkinja.
– Tenis je naoko lep i lak sport, ali tek posle sedam godina ozbiljnog igranja može da se kaže „došao je trenutak i da se nešto zaradi”. Mnogi roditelji nastoje da u ovom sportu ostvare preko svoje dece svoje ambicije, na shvatajući u kakav rizik ulaze. Zato je moj princip da kažem roditelju da njegovo dete dobro igra, lepo mu je u društvu vršnjaka, ali da nema psihofizičkih predispozicija da uspe. Talenat je jedno, ozbiljan rad drugo, mnogo para se takođe podrazumeva baš kao i lična motivacija deteta – pobraja trener uspešnih tenisera.
I onda šta se događa?
– Ti isti ljudi posle nekoliko godina kada potpuno propadnu i ostanu bez igde ičega, ti koji su se ljutili na mene, dolaze ponovo i pitaju me: „Što niste bili uporni, što nas niste tresli po ramenima i govorili da ne činimo to?” Šta da im kažem posle toga kada mislim da je pametnom čoveku dovoljno dva puta reći nešto da shvati o čemu govorim. I moj kolega Nikola Pilić isto tako je vrlo iskren, on neće da uzima pet hiljada eura bez razloga (toliko košta mesec dana boravka u njegovom kampu u Nemačkoj), nego posavetuje zainteresovane da sačekaju da mladi teniser napuni 14 godina pa da onda nadgradnjom pomogne igraču da napreduje – dodaje Jelena Genčić.
Šta polaznik dobija kod Nikole Pilića za pet hiljada evra mesečno, interesuje nas. Jelena kaže da se u kampu pre podne po četiri sata uči tehnika a popodne svakog dana zakazan je meč u pet setova sa sparing partnerom.
– Skupo je, kriza je, zato se stalno zalažem da se kod nas oformi jedan centar za brigu o mladim talentima koji nemaju finansijske uslove da se razvijaju. O tome se govori pet-šest godina, a nije ašov poboden u zemlju da se nešto sagradi. Mada silne televizijske ekipe dolaze sa svih strana, da vide gde stasavaju ti naši klinci, misleći da mi imamo akademije. U drugim zemljama, u proseku po 500-600 hiljada mladih uči tenis, imaju terene ali eto ne postižu uspeh poput naših Noleta, Janka ili Jelene stasavali ovde u nemogućim i malo boljim uslovima. Naši treneri su ih napravili, pa su kao gotovi igrači otišli u kampove. Tamo imaju veći broj sparing partnera – tumači Jelena Genčić.
– Nikad neću da zaboravim kada sam svojevremeno pitala nemačkog kolegu Hajnca Gintartoma, trenera Štefi Graf, kako radi a on mi iz rukava odgovorio da na spisku ima 22 imena sparing igrača koje zove u zavisnosti od budućeg protivnika na nekom turniru, da simulira baš nekog ko forsira bekhend, forhend, da meč bude „kao pravi”. To je ozbiljan posao – dodaje.
Pitamo Jelenu po čemu je videla da su Monika Seleš ili Novak Đoković posebni u odnosu na desetine druge dece s kojom se sretne.
– Prvo ja decu zaista dobro posmatram. Gledam ih najpre u oči i ako je dete u stanju da mi bar 20 sekundi uzvrati pogled da ne pomeri oči negde drugde, znam da je zainteresovan. Drugo, posmatram kako uzima reket, kako se ponaša. I ono što svi znaju, kao slučajno prospem korpu sa lopticama i zamolim sve na terenu da ih pokupe. Bude onih koji trčeći to rade, ima nekih koji posle pete loptice dođu da pitaju moraju li baš sve da pokupe i takvi su zalutali u sport, mrzi ih, lenji su. Sud dajem posle deset dana – otkriva Genčićeva. – Kod Noleta sam to videla odmah, bila sam hiljadu posto sigurna da će u 17. godini biti vrhunski igrač. Za svako takvo dete napravim program, petogodišnji i svi troškovi su tu.
– Novakovim roditeljima sam, to je poznata priča, rekla da imaju zlatno dete, koje obožava tenis, ume da ponovi ono što mu se kaže i da će biti sigurno bar peti u svetu. Bili su iznenađeni, nisu znali ko sam ja, raspitali su se „koja je ovo žena”, a ja sam im rekla da je posle Monike Seleš, Novak prvo dete kome predviđam veliku karijeru. Savetovala sam ih da nađu dobrog trenera, ali da se treneru ne mešaju u rad, da finansijski potpomognu, da u prve dve-tri godine neće biti velikih troškova. Dođem u Beograd, kao predsednik Teniskog kluba „Partizan”, kažem na sastanku da će mali biti svetski igrač, treneri me „gledaju belo”, pitaju šta mi je. Ja posla u televiziji preko glave, emisije, ali odlučim da ga treniram sama. I tako osam godina. Nole je u početku bio povlašćen, terene je dobijao besplatno, pošto sam bila predstavnik „Princa” nabavljala sam mu i rekete i loptice – rado se seća Jelena Genčić.
– Onda sam Srđanu Đokoviću rekla da mora finansijski da pomogne, jer je došao red na jači tempo, četiri sata zimi pod balonom, učešće na inostranim turnirima. Srđan je u početku bio vrlo miran čovek. Troškovi su se povećavali, pozajmljivao je i samo on zna kako mu je teško bilo. Onda je počeo u sve da se meša, postao je nervozan, arogantan, ali ja sam tražila da moj stručni deo posla ne dira. Potpuno ga razumem, ali ga ne opravdavam. Shvatam da on danas raspolaže sa puno para, ipak sam mu svojevremeno rekla da se češće seti onih dana kada je para bilo taman toliko da ima za decu, za hranu, da se spusti na zemlju. Bolje je tako – smatra Jelena Genčić.
Ali, ona ne miruje. Sa Kopaonika je sišla u Aranđelovac, a od prošlog leta je u Lukovskoj banji gde drži kampove za mlade tenisere. Juče je proslavila 74. rođendan i rado ističe svoje godine. Na neke prethodne dolazio je Novak Đoković sa braćom da joj čestita i poželi joj sve najbolje.
----------------------------------------------
Potpitanja
Da li ste u kontaktu sa Đokovićima i sada?
– Ne već tri godine. Nisam od navalentnih osoba.
Bili ste u Areni na Dejvis kupu?
– Da, ali visoko na tribinama. Novak mora da se koncentriše za ozbiljan meč a ne da se pozdravlja sa mnom. Biće dana. Pa i za turnir Beograd open na Dorćolu kupila sam kartu i sa tribina gledala mečeve. Nisam dobila počasne karte. Ipak, značilo mi je kada je svojevremeno Novak izjavio, povodom nekog trofeja na jednom od grend slem turnira da je, dok ga je primao, još jednom provrteo film kada je počinjao a ja ga trenirala.
Jelenu i Anu niste sretali na terenu?
– One su imale svoje trenere. Jelena je psihološki jaka, racionalna je. Njen prvi trener Aca Simić, nekada odličan igrač, značio joj je isto koliko i ja Noletu. Iako je ponekad puna optimizma, nisam sigurna da Ana može da se vrati na stare pozicije.
Nadal ili Federer?
– Više volim Federera.
Da li ste otkrili još neki vanserijski talenat u međuvremenu?
– Jesam, ali roditelji se u poslednjih nekoliko godina, valjda ohrabreni trudom Srđana Đokovića, ponašaju bahato, „rade” po svom programu. Zato sam nedavno prekinula treninge sa darovitim dečakom, razmišljajući šta će biti kasnije, ako se sada kada dete ima 11 godina njegov otac ponaša neprimereno prema meni. Meni to nije potrebno. Malo sam se opametila. Imam i jednu malu Makedonku...
Koliki je trošak za budućeg vrhunskog tenisera?
– Kada pravim plan, upišem sve: troškove za terene, za sate treniranja leti, zimi, koliko žica, reketa, loptica, patika, majica, putovanja, avionske karte, prijave za turnire, lekarski pregled. Bila sam u bordu Adventidž grupe, sada AMDŽ-i, koji je kupio Bolitijerov kamp i znam kako sponzori pomažu. Kada sam ja pravila plan za Noleta to je bilo 220 hiljada dolara godišnje, ali ako se dobije besplatan teren ta stavka se briše, reket od sponzora, patike, besplatne avionske karte. I onda, na primer, tih 220 hiljada dolara padne na 70 hiljada.
A kada se pomene fond nagrada na turniru?
– Igrač na račun dobije sumu mnogo manju od tih koje se pominju. Skinu mu sve poreze, takse, nadoknade, čak i troškove knjiženja u banci zemlje gde su pare zarađene.
----------------------------------------------
Sponzori se ljute
– Proizvođači reketa ne vole da igrači na terenu razbijaju reket, iako je nekima to način da se isprazne i trenutno uklone negativnu energiju. Lomljenje reketa u dva poteza, „pokazuje” da reket nije baš preterano kvalitetan kada igrači mogu u dva poteza da ga unište. Zato se proizvođači ljute – ističe Jelena Genčić.
----------------------------------------------
Kraljevski klub bez terena
Ja sam predsednik Kraljevskog teniskog kluba, koji smo oformili prestolonaslednik Aleksandar, princeza Katarina i ja, sa ciljem da oformimo tenisku školu, afirmišemo rad sa mladima, da pokušamo da izvučemo nekog od talentovanih, pomognemo mu da napreduje. U sastavu dvora postoji jedan teniski teren, zavod za zaštitu spomenika nije dozvolio da se uredi bar još jedan, propala je i varijanta sa iznajmljivanjem terena u Rakovici i – to je to. Ja svoje privatne treninge igračima držim na terenima na Banjici – kaže Jelena.
Rajna Popović
objavljeno: 10/10/2010
Pogledaj vesti o: Novak Đoković, Dejvis kup, Tenis, Novak Đoković finale
.jpg)
