Izvor: Danas, 14.Okt.2015, 21:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proslava besmislene osvete
Kakva smo mi to sportska nacija kada nam je, barem po onome što se vidi i kako se govori i piše u medijima, značajnija bezvredna fudbalska pobeda nad Albanijom nego novi svetski uspeh najboljeg sportiste sveta Novaka Đokovića.
Ali to je tako, jer se beznačajna pobeda fudbalera može lako ispolitizovati i medijski pretvoriti u veliki trijumf srpske nacije i države, a Novak Đoković ne dozvoljava politizaciju svojih planetarnih uspeha. Neverovatno je kako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << mnogi sportski novinari a posledično i njihovi čitaoci odnosno gledaoci lako pale na totalno sporedne i nevažne stvari. Posle one "pirove pobede" u Elbasanu, normalan čovek se sa pravom pita: Pa dobro, a šta mi to u stvari slavimo? Jer pobedom od 2:0 nad Albanijom Srbija je samo potvrdila da smo po individualnim kvalitetima igrača možda najbolja reprezentacija u našoj grupi, ali nažalost Evropsko prvenstvo ćemo ponovo pratiti posredstvom televizije. Da smo sa ovih 2:0 obezbedili put u Francusku iduće godine, bila bi to jedna od najslađih pobeda u istoriji srpskog fudbala. Ovako ostaje nam da po onoj čuvenoj srpskoj izreci: "Da komšiji crkne krava" slavimo besmislenu, "slatku osvetu" nad Albancima. I što je najgore, nama su i dalje za neuspeh u kvalifikacijama krivi svi drugi, samo mi nismo. Naime, u većini medija provejava "žalost zbog nepravdi koje su nas, kako se kaže, zadesile u ovom ciklusu takmičenja". Svi znamo za našu gorku fudbalsku istinu, ali lakše je reći da su nam drugi krivi. Ta istina izgleda ovako.
Već na početku kvalifikacija izgubili smo korak nerešenom i nikakvom igrom protiv autsajdera Jermenije u Jerevanu. Stojković je čak sprečio poraz odbranom jedanaesterca. Posle toga kao organizatori utakmice dozvolili smo da tzv. "navijači" jure i tuku Albance po terenu vojnog stadiona, zbog čega je Srbija opravdano kažnjena ne samo službenim rezultatom 0:3 već i oduzimanjem tri boda. Zanimljivo je naglasiti da je te tzv. navijače predvodio isti čovek kao i 2011. godine u Đenovi, kada je zbog njihovog divljanja prekinuta utakmica sa Italijom, i kada smo takođe kažnjeni i otpali sa Evropskog prvenstva. I sad se postavlja pitanje: Da li među "razne nepravde", kako tvrde fudbalski rukovodioci uz zdušnu pomoć medija, spada i činjenica da nadležni u ovoj zemlji dozvoljavaju da jedan čovek nekažnjeno već drugi put izbacuje Srbiju sa Evropskog prvenstva. Nikada se ni u jednoj zemlji na planeti nije dogodilo tako nešto. Takozvani navijač, sa svojom vojskom huligana, vršlja u fudbalu i radi bukvalno šta mu volja, a niko zbog toga ne biva uhapšen niti osuđen. Naprotiv. Italijanska policija ga je pre četiri godine uhapsila, sud osudio, ali čim je prebačen u Beograd, našao se na slobodi. Nema nikakve dileme da takva njihova moć izvire iz čvrstih veza u srpskoj policiji i sudovima.
Uzroci našeg stalnog odsustvovanja sa velikih takmičenja su dakle među nama u Srbiji u našem fudbalu a ne u "nepravdama" koje nam drugi nanose. Velika je istina, takođe ono što zaboravljamo, da je samo desetak dana pred početak kvalifikacija za skupe pare doveden na mesto selektora holandski stručnjak Dik Advokat, i da je usred takmičenja smenjen. Ko ga je doveo i ko smenio, zna se. Hoće li ikada odgovarati taj koji je to uradio i koji je štaviše, za sedam godina na čelu Saveza, promenio ni manje ni više nego osam selektora uz nekoliko vršilaca dužnosti.
"Centralni fudbalski komitet" sa Terazija sada bezvrednu pobedu nad Albanijom pretvara u nekakvu "slatku osvetu" za sve navodne nepravde koje smo doživeli. Čoveku dođe da zaplače od tog prizemno niskog zadovoljstva i sreće. Jer kakva je to osveta kad umesto Srbije na Euro putuje Albanija. Čak se i predsednik Vlade uključio u opštu euforiju. On je najpre optužio Albance za neprimerenu politizaciju sportskog događaja, a onda otišao u Staru Pazovu da kao prvi političar Srbije čestita beznačajnu pobedu "junacima" iz Elbasana i to rečima: "Ujedinili ste nas i doneli radost Srbiji." Usledilo je i obećanje da će im zbog "istorijske" pobede podići spomenik u vidu "nacionalnog stadiona". Tu "istorijsku" pobedu fudbaleri su celu noć proslavljali sa turbo-folk pevačicama. Teško državi i njenim građanima ako je njihova jedina radost irelevantna fudbalska pobeda, pa makar i protiv "mrskih" Albanaca. I sve dok nam je neko drugi kriv za neuspehe, uspeha ni u fudbalu biti neće.
Pogledaj vesti o: Novak Đoković
