Izvor: Politika, 12.Apr.2015, 14:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novak ne zna šta je trema
Godinama se mučim da objasnim ljudima šta je talenat... Nije to samo dobar ritern, smeč, kretnja, servis... To je zbir mnogih drugih komponenti, među kojima je i trema...
Šta znači biti talentovan u sportu i šta Novaka Đokovića izdvaja od ostalih vrhunskih igrača, pitali smo njegovog nekadašnjeg trenera Nikolu Pilića, koji mu je otvorio vrata profesionalnog tenisa?
– U sportu nema garancije za uspeh. Izvoli brdo love, vrhunskog trenera i sve će da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krene ka vrhu... Sve pada u vodu, ako teniser nema sve komponente uspeha. Godinama se mučim da objasnim ljudima šta je talenat! Nije to samo dobar ritern, smeč, kretnja, vrhunski servis... Tu je i karakter, mentalna snaga, disciplina, radne navike, anticipacija, trema... – govori Pilić (76), koji se iz Minhena, gde je našeg tenisera trenirao četiri godine (2000–2004), preselio u Opatiju.
Treneri inače ne govore o tremi, a Pilić kaže:
– Postoji pozitivna trema – to je kad igrač počne ozbiljno da razmišlja o meču i to ga drži pet minuta. A loša je kad se neko uplaši i ne može da pruži ono što bi objektivno mogao, da ispolji najbolje, što inače radi na treningu. Sport je pun takozvanih „svetskih šampiona na treninzima”. Novak sa tim nema problema. Sada je u Majamiju gubio od Dolgopolova s 1:0 u setovima i 3:0, pa 4:1 u drugom setu, a onda ga je stigao i poslednji set dobio sa 6:0! Tu je bila razlika između Bekera i Štiha, kojima sam takođe bio trener. Beker je mogao da gubi sa 2:0 u setovima i 4:1 u trećem, a onda da peti set dobije sa 14:12, dok bi u istoj situaciji Štih, koji je po umeću bio ravan njemu, odavno u mislima bio u svlačionici. Štih pomisli da to nije njegov dan i prepusti se zbivanjima, dok Beker ide do kraja.
Australijanci i Amerikanci su nekada vladali tenisom, a sada ih nema nigde. Najbolje rangirani američki igrač na svetskoj ATP listi jeste Džon Izner (19), a australijski Bernard Tomić (27). Šta se dogodilo s tim teniskim silama i kako je moguće da jedna mala Srbija ima najboljeg na svetu, naročito jer se danas po navici uspeh u bilo čemu (pa i u sportu) često objašnjava novcem.
– U moje vreme Australija je imala 25 tenisera među 50 najboljih na svetu, a bilo je i mnogo Amerikanaca. Australijanci Rozevol, Emerson, pa Lejver žarili su i palili. Lejver je igrač za sva vremena. Rozevol je bio genijalac: igrao je finale „Vimbldona” kad je imao 20 godina i kad je imao 40. Kada je Hari Hopman otišao iz Australije u SAD 1970. godine i pokrenuo tamo kampove, bio je to prvi udarac za australijski tenis, a posle su istim putem krenuli još neki velikani te zemlje. Kasnije su se pojavili Rafter, pa Hjuit, ali oni su blede senke onoga što je nekada imala Australija. Mnoge tradicije se ruše, pa tako neko može da pita gde je danas Urugvaj u fudbalu, zašto Amerikanci nisu nedodirljivi u golfu...
Pilić nema dilemu da novac nije presudan za sportski uspeh:
– Da je tako, Kina bi sada imala desetine vrhunskih tenisera, jer znam koliko ulažu. Genije se rađa, bilo u izobilju bilo u bedi. Mikelanđelo je mogao da se rodi i negde drugde, a ne u Italiji. Nikola Tesla je došao iz jednog sela i prestigao „Dženeral elektrik”, kome nije vredelo ni milijardu dolara... Lova jedino pomaže u novinarstvu, što se vidi po tome da neki moćnici novcem mogu laž da pretvore u istinu.
Kao član „Osmorice zgodnih” (grupa igrača koja je pre pola veka bitno uticala na promene u tenisu) utro je put profesionalizmu. Zato s njim nastavljamo priču o novcu...
– Nas osmorica smo osnovali ATP i tako je sve krenulo. Kad se setim, ja sam od ulaska u finale „Rolan Garosa” 1973. godine zaradio oko 500 dolara, kad se odbiju svi troškovi, jer trebalo je živeti 22 dana u Parizu. A danas se za ulazak u finale na tom turniru dobija više od milion evra.
Šta je u ono vreme moglo da se kupi za 500 dolara?
– Svakako, to je bilo mnogo više nego današnjih 500 dolara, ali opet ništa posebno, da bi moglo i da se poredi sa današnjim zaradama. U „Holidej inu” je tada moglo da se spava za 25 dolara.
Igrao je protiv nekih od najvećih asova tenisa svih vremena, a neke je i pobeđivao, kao što su Borg, Konors, Emerson, Vilas... Posle je trenirao četvoricu pobednika „Vimbldona”: Bekera, Štiha, Ivaniševića i Đokovića. Na pitanja gde je Novakovo mesto kada se uporedi sa svim tim igračima, odgovara:
– Novak je vrlo, vrlo visoko, ali teško je reći gde tačno, jer nezahvalno je upoređivati različite epohe. Kako u atletici porediti Emila Zatopeka sa Moom Farahom?! U moje vreme se igralo drvenim reketom. Kad sam se rodio, 1939, Don Badž je igrao s reketom koji nije imao kožu, već je sve bilo samo drvo. I onda sam ga gledao mnogo godina kasnije, recimo 1970, kad je takođe igrao sa istim reketom. Očigledno je teško menjao navike... Nekada su najbolji igrači igrali i u dublu, pa smo tako Pjer Bartes i ja morali u finalu „Ju-Es opena” da savladamo dvojicu najboljih igrača u tom trenutku, Roda Lejvera i Roja Emersona. Da se vratim Novaku: on je nesumnjivo u prvom redu teniskih velikana, sa svojom psihom i ostalim kvalitetima. Tu su i Federer, Agasi, Lejver... Siguran sam da bi Lejver i u današnje vreme bio jedan od najboljih. Ne može se negirati veliki talenat kakav je imao, na primer, skakač motkom Bupka, čiji je rekord trajao dvadeset godina.
Za našeg tenisera kaže da je rođeni pobednik i da mu je to bilo jasno još kada ga je Jelena Genčić dovela u njegovu akademiju u Minhenu, pre 15 godina.
– Novak je imao ogromnu želju i volju da igra tenis i, što je vrlo važno – da bude šampion. Kad je kao klinac rekao da želi da bude prvi na svetu, mnogi su se smejali, ali meni to nije bilo smešno. Ruku na srce, kad je došao kod mene u Minhen, sa 13 godina, imao je dosta mana, ali smo to postepeno eliminisali. Trebalo je popravljati servis, volej... Kad sam ga doveo u Beograd posle četiri godine, odmah je počeo da sakuplja prve ATP poene. Jedna od važnih odlika dobrih igrača je da savete trenera upijaju brže od drugih. Recimo, Letonac Gulbis, koji je takođe bio kod mene, u jednom trenutku je bio igrački ravan Novaku, ali nije bio toliko fokusiran na tenis i nije tako brzo prolazio kroz gradivo.
Počeo je turnir u Monte Karlu, čiji je direktor još jedan igrač koga ste trenirali – Željko Franulović. Šta možemo da očekujemo od početka sezone na šljaci?
– Sampras i Agasi su u svoje vreme dolazili dan-dva u Monte Karlo uoči turnira i onda gubili u drugom-trećem kolu od prosečnih Francuza. Novak poslednjih godina odlično igra na ovom turniru i siguran sam da dolazi spreman, iako ima igrača koji su već osetili zemlju. Sve ukazuje da će i ova godina biti u njegovom znaku.
----------------------------------
Voleo bih da Đorđe Đoković „eksplodira”
Nikola Pilić, za koga je neko u hrvatskim medijima rekao da je „Hrvat koga Srbi slušaju”, kao trener je uspeo da ubaci među 100 najboljih na svetskoj ATP listi više od 40 igrača. Đorđe Đoković (19) se nada da će uspeti isto...
– Trenutno je kod mene Novakov mlađi brat Đorđe, koji mi je izuzetno drag. Izgubio je par godina, išao na pogrešne destinacije, ali sada dobro trenira i osvojio je prve ATP poene. Ništa nije izgubljeno za njega, iako već ima 19 godina. Možda mu nedostaje malo samopouzdanja, ali radimo na tome. Već smo mnogo napravili za tri-četiri meseca. Bio bih neizmerno srećan kada bi „eksplodirao” u naredna 24 meseca. Mislim da je to, uz malo sreće, moguće.
Pilić kaže da je svesno smanjio broj igrača poslednjih godina:
– Ne rasipam se kao ranije. Imam nekolicinu s kojima radim. Pored Đorđa, tu su Petrović iz Geteborga, Živković iz Beograda, jedan mali iz Torina kome je otac Bosanac, a majka Italijanka. U prethodne dve godine odbio sam mnoge, jer nemam volje i strpljenja da radim sa onima koji me ne motivišu svojim zalaganjem i spremnošću na velika odricanja.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 12.04.2015.
Pogledaj vesti o: Novak Đoković, Tenis
.jpg)
