Izvor: Mondo, 25.Mar.2019, 13:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Novak Đoković: Meditiram, tihujem...

U intervjuu za "Vajs", jedan od najboljih tenisera sveta o svemu - povredi, uzorima, meditaciji, dobročiniteljstvu, podršci Hrvatima... "Trudim se da ostanem na Hristovom putu", kaže svetski broj 1.

Novak Đoković se vratio u vrh tenisa, vratio se uprkos svim negativnim prognozama.

Pobedio je sebe, kaže on, osvrćući se na period kada se činilo da će ga povreda lakta zauvek odvojiti od terena.

U intervjuu za srpsko izdanje portala "Vajs" (Vice), >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << Đoković je pričao o tom periodu, šta ga je motivisalo da se ponovo izdigne do visina, pričao je o tome kako meditira, kada je poslednji put sebi dao oduška, popio alkohol, ali i o temi koja će, nažalost, još dugo biti TEMA - pomirenju u regionu.

INTERVJU POGLEDAJTE OVDE

"Povreda je definitivno bila velika prekretnica u mom životu. Ne samo u teniskom smislu, već i u ljudskom, karakternom pogledu. Ja sam nekako bio primoran da u tim trenucima uđem duboko u sebe i možda otkrijem neke delove sebe koje sam potiskivao godinama, koji su izašli na površinu u trenucima kada mi nije išlo. Kakvi su to trenuci? Pa to su te neke emocije koje su potisnute, možda neki i strahovi, neke brige, tako te neke stvari koje su se konkretno odnosile na, eto, mislim, bavljenje sportom, kao neka osnovna stvar. Pošto mi sportisti ako nemamo zdravlje i ako naše telo ne funkcioniše kao glavni alat na optimalnoj funkciji, ne možemo da se bavimo našom profesijom", rekao je Đoković.

Povreda ga je mučila dve i po godine i ističe da joj se nije posvetio na pravi način, posezao je za kratkoročnim rešenjima i terapijama, poput antiinflamatornih pilula koje, inače, ne voli.

"Te lekove, svaki sportista koji to uzima, nažalost, mnogo ih uzima danas u svim različitim sportovima znaju da, iako ti to ukloni bol, to ne znači da ti poboljšava stanje unutra, zapravo, pogoršava ti ga zato što ti ne osećaš bol, a bol je signal tvoga tela da se nešto događa. I ja sam taj metod koristio više od godinu dana, godinu i po dana sa tim lekovima i mnogo mečeva i onda se to sve pogoršavalo da sam na kraju, poslednjih nekoliko meseci morao svaki dan da koristim lekove. Na Vimbldonu 2017. godine nisam stvarno više mogao. Stisnem reket i nervi, sve je bilo oštećeno da sam do te mere bol imao da više nisam mogao ruku da podignem. I onda sam došao do tog trenutka gde sam morao da prekinem meč, bilo je četvrtfinale Vimbldona i osetio sam ogromno olakšanje. Kao da je neko drugi morao za mene to da uradi, da preseče", priseća se Novak i nastavlja:

"Ja čvrsto verujem da je to ta viša sila, prosto, meni rekla na taj način - okej, sada više ne možeš i moraš da uzmeš pauzu. I ja sam uzeo veću pauzu nego što su mi neki doktori, da kažemo, prepisivali. Oni su govorili 3,4 meseca i ti si već okej. Ja sam rekao ne, hoću šest meseci, jer meni treba i mentalna pauza da se emotivno, potpuno, da kažem, napunim baterije... Bilo je toliko zasićenja. Ja sam nastavio i posle Rolan Garosa, kada sam osvojio i zaokružio taj ciklus osvajanja četiri grend slema osetio u neku ruku, da kažemo, veliki ponos i ispunjenost što sam ostvario taj neki toliko željeni cilj, godinama željeni cilj. S druge strane sam osetio, takođe, jednu prazninu koju nisam do tada uopšte znao da postoji. Koja je to praznina? To je ona praznina, kao - gde je svrha? Šta? Kako? Šta je sledeće? I tu je, zapravo, bila jedna velika tranzicija u mom životu. Transformacija. Potpuno sam osetio drugi deo sebe".

Posle osvojenog Roland Garosa, Đoković je presekao. Pored te praznine desila mu se najznačajnija stvar u životu.

"Kada sam postao otac to mi je dalo još jedan ogroman polet i zalet i ja sam tada, zapravo, imao najboljih petnaest meseci u svojoj karijeri. Moja supruga se starala o detetu i ona je bila sa detetom, uglavnom i ja sam nekako, tada zbog naleta neke nove pokretačke energije i snage, hteo još više da igram. I ja sam igrao najbolji tenis u životu. Mislim, osećao sam se fenomenalno i nisam želeo sada da stajem i onda sam žrtvovao to neko vreme koje sam u tim trenucima možda želeo da provodim više sa detetom, ali ovo je nekako bila jača želja. Tu sreću imam i dan danas da imam podršku svoje supruge. Mi smo prolazili kroz jednu fazu, i u našem odnosu i u odnosu sa našom decom, gde smo i ona je isto doživela ogromnu transformaciju u životu, kada postaneš roditelj otključaš neke nove dimenzije sebe, prosto, ti si sada postao otac, pa ćeš da vidiš… Već vidim. Već osećaš. I onda, znaš, i onda je došao taj Roland Garos i sve sam to ostvario, a kada sam postao roditelj sam shvatio da sve to ima mnogo više toga u životu što ja prosto nisam, kako da kažem, posvetio dovoljno pažnje delovima sebe koji su možda, ono, u nekoj vrsti mraka ostali, zato što sam morao da razvijem toliku dozu discipline da bih dospeo do svetskog teniskog vrha iz ovakvih uslova koji su bili u potpunosti kontra svakom nekom predviđanju da ću možda biti broj jedan".

PRITISAK i "SVESNO DISANJE"

Kaže da više ne oseća pritisak u onoj meri kao pre pet i više godina i da ne utiče na njega koliko je uticao ranije.

"Jer, prosto, sada imam i mnogo više vere i stabilnosti i emotivne vere u sebe u svoje mogućnosti i svoje kvalitete. Znam ko sam i šta sam i šta je moguće i na kraju ukoliko ne uspem u nečemu što sam naumio to bolje podnosim".

A kako se ponaša u napetim situacijama, kada je odlučujući poen? Šta u tim trenucima primenjuje?

"Svesno disanje. Vrlo jednostavano, svesno disanje. Svesno disanje je najprostiji oblik meditacije, a i najprostiji oblik, prosto, smirivanja sebe, svojih misli i emocija koje mogu da dovedu čoveka do ludila. U mom slučaju, naravno, kao tenisera, ja sam deo individualnog sporta i nemam alternativu kada sam na terenu da tražim zamenu i onda, ja verujem izuzetno u pripremu. Disciplina je deo pripreme. Disciplina je veoma važna za svakoga, a pogotovo sportiste, ali priprema kao jedna oblast obuhvata mnogo stvari. I zato sam ja nekako uvek bio privržen holističkom, celovitom pristupu životu i mojoj karijeri. To je jako bitno, zato što, pogotovo kao individualni sportista, ako hoću da se takmičim na najvišem nivou i da stremim ka najvišim ciljevima, ja ne mogu da dozvolim da uđem u neku kompromitovanu situaciju gde ne mogu da izađem brzo. Meni se u svakom meču desi da ja imam padove, iako to možda nije vidljivo za nekoga ko gleda. Svaki meč se desi, pred svaki meč da imam tremu. Naučiš kako da se nosiš sa time i naučiš kako da kanališeš, ne da kontrolišeš. Teško je kontrolisati nešto. Ja ne volim tu reč - kontrola. Kontrola zapravo iziskuje zavisnost. A zavisnost vodi ka nekoj robiji samog sebe, drugih i tako dalje. Opsesivnost. Ja nekako više volim to da opišem kroz prizmu kanalisanja svojih emocija i svoje energije u pravcu koji želiš. A za to je potreban trening. Koliko god kao jedan sportista moraš da provedeš vremena na teniskom terenu u ovom slučaju ili u teretani ili gde god, bavljenja fizičke spreme da se dovedeš u stanje da možeš da se takmičiš na određenom nivou, toliko po meni ako ne i više moraš da provedeš vremena radeći na sebi i na svojim prednostima i manama. Pogotovo manama da bi izbegao momente u meču koji mogu da se dese i koji će se desiti, ali da te oni, ne da izbegneš te momente, nego da izbegneš da ostaneš zarobljen u tim momentima previše, jer onda gubiš meč".

MEDITACIJA, PSOVANJE, RAZBIJANJE REKETA

U fazi oporavka i mentalnog jačanja, Đoković je pristupio metodama koje ovdašnja javnosti baš i nije razumela na adekvatan način.

"Ne meditiram nego tihujem, kako se već kaže. Ista stvar. U pravoslavlju postoji taj termin, trpljenje i tihovanje. Da, praktikujem meditaciju već unazad skoro deset godina. Meditacija je i pranje sudova. Meditacija je i gledanje u zvezde. Meditacija je i kupanje, tuširanje. Meditacija je sve ono što čoveka dovede u to stanje uma da je potpuno prisutan. To je ono što se naziva ritualnim. Dobro, mi smo malo, ono, što se kaže, tradicionalisti, konzervativniji smo u tom pogledu i sve što dolazi, da tako kažem, znanje spolja što nije naše se malo rezervisano prihvata i imaju možda pogrešno tumačenje toga. Ja praktikujem meditaciju i onu meditaciju koja je predstavljena u mejnstrimu: sedneš, dišeš i budeš svestan svog disanja. Svestan tih misli, ne pokušavaš da ih stopiraš, već pokušavaš samo da ih posmatraš sa strane. Pokušavaš na taj način da se smiriš, da se kontrolišeš, da znaš šta se događa u tebi. Prosto, kako bih sve to definisao… Ta meditacija, taj unutrašnji rad, taj rad na sebi. Jedan od mojih životnih učitelja mi je rekao: 'Najveći rad koji ćeš imati u svojem postojanju u svojem životu sada i ovde je rad na sebi'. Ja nisam razumeo šta to znači, do nedavno, do možda pre dve, tri godine. Nisam razumeo šta je on hteo da kaže. Razumeš samo onda kada se zapravo posvetiš tome i kada imaš želju da obogatiš, kako da kažem, svoj život time što postaješ jedno sa samim sobom. Jer mi koliko puta, i dan danas i ja, svako ko praktikuje tu meditaciju i kako god, ljudi smo, grešimo i ulazimo u situacije gde nemamo iskontrolisanu emociju, nemamo iskontrolisanu reakciju. Pobesnimo. Opsujemo, razbijemo nešto i tako dalje. Meni se to dešava na terenu. Ja razbijem reket. I ja nisam u tom trenutku uopšte ponosan na to zato što znam da ne šaljem dobru poruku omladini koja mene prati, jer mi kao sportisti uživamo veliku podršku i mnogo se omladine širom sveta ugleda na nas, jer žele da postanu veliki i uspešni sportisti kao mi. I ja sam svestan toga i trudim se da se u skladu sa time ponašam tako. Da moje reči i dela budu u harmoniji sa time. Međutim, to nije slučaj uvek. I prihvatam to kao neki stepenik u nekom svom razvoju".

O PODRŠCI HRVATIMA, POMIRENJU...

Tokom prošlogodišnjeg Svertskog prvenstva u fudbalu, Đoković je bez oklevanja rekao da navija za reprezentaciju Hrvatske. Mnogima u Srbiji se to njegovo opredeljenje nije dopalo, mnogi su ga kritikovali, čak i pojedini iz vlasti.

Povezane vestiĐoković: Evo zašto navijam za HrvateVučić kritikovao Đukanovića: Poštovanje za Novaka!Čestitka Novaku od Hrvatskog fudbalskog saveza

Kaže da određene stvari, poput te podrške Hrvatskoj, radi instiktivno, prema osećaju.

"Odreagovao sam iskreno i onako kako osećam. Imao sam opomenu od ljudi koji su bili oko mene da to može da proizvede lavinu negativnih reakcija u javnosti i onda sam svesno ipak pustio (na društvene mreže)... Ja sam se trudio da budem apolitičan i van svih tih zbivanja koja imaju negativan kontekst i koje su sporne. Trudio sam se uvek da budem iznad toga. I izvan toga da se bolje izrazim. Međutim, osećam nešto, želim to da uradim, ako nije to sada previše osetljivo i delikatno, a to jeste bilo na granici. Jer je to jako jedna delikatna tema zbog tenzija komšijskih i ratova koji su ostavili i dalje su sveže rane ratova i ja se trudim da ne učestvujem uopšte i trudio sam se uvek da ne učestvujem, ali sa druge strane mi pričamo o tome kako smo veliki hrišćani, a nismo u stanju da oprostimo. To je prva stvar. Znači, ja ne govorim da sada ljudi koji su nekoga izgubili u ratu treba nekoga da zaborave. I ja ne želim bilo šta njima da govorim, jer ja imam ljude oko mene koji su izgubili najbliže svoje u ratu i to je strašna stvar i to ne može da se zaboravi. I ja to prosto razumem te ljude, saosećam se sa njima, imam puno empatije i imam prosto, to je to. Ali, moje pitanje je: da li ćemo da ostanem zarobljeni u toj nekoj emociji mržnje i neprihvatanja ili ćemo da se izdignemo iznad toga i da nastavimo dalje u nekoj pozitivnijoj emociji poštovanja i razumevanja? Ja osećam da je to ispravno i da je to pravilno i da ja ću tako da se ponašam i sada, onaj koji ne želi to da prihvati, imam puno poštovanje, jer svako ima pravo da se postavi kako želi, ali ja ću to tako da radim, jer osećam da je to ispravno i da jedino tako možemo da imamo neku budućnost koja nam stvara neku vrstu prihvatanja i mira", kaže Đoković.

O MANAMA, ZABAVLJANJU, ALKOHOLU...

Gledano sa strane, Novak Đoković je jedan od onih koji su mane svedene na minimum. Evo šta on kaže o tome:

"Uvek se zezam sa prijateljima, jedna od mojih većih mana je što kasnim stalno. Šalu na stranu, kao i svako imam sumnje. Imam negativne misli, pred meč i u svojoj svakodnevnici sa kojima se nosim na način da ih prvo prihvatim da su one deo mene. Jer recimo u početku nisam razumeo šta to znači unutrašnji rad, kao što nisam razumeo kako to znači, zato što sam imao neka prva iskustva da kažem sa nekim i ljudima i učiteljima iz tog domena života koji su mi govorili: 'Treba da naučiš kako da kontrolišeš misli. Treba da naučiš kako da budeš stalno pozitivan. Nema prostora za negativnošću'... Ja sam shvatio vremenom da je to nemoguće. Prosto nemoguće je biti pozitivan stoprocentno vremena. I drugo što sam shvatio je da je ta negativna strana mene i te emocije koje mi se pojavljuju nisu neprijateljske i da nisu strane da je to sada negde ušlo u mene, pa kao ja sam… Nego, prosto, to je deo mene i ja moram na neki način kao sa egom, to se često spominje kao borba sa egom, ustvari, ja nekako sada više težim ka tome kako se sprijateljiti sa egom i kako ga na taj način savladati, a ne ući u borbu sa njime kao da je neprijatelj i kao da je stran i onda na taj način pokleknuti u toj borbi".

IMA LI ĐOKOVIĆ PRAVO NA GREŠKU? "TRUDIM SE DA OSTANEM NA HRISTOVOM PUTU"

"Mislim da je ključno pitanje koje je, ustvari odgovor na ovo pitanje - prema kome ja nemam pravo, za koga ja nemam pravo na grešku? Prema javnosti. Pa to i jeste suština. Ja prema sebi, ja sebi dajem pravo da napravim grešku i prihvatam taj deo sebe, koji je faličan, koji je krhk, koji je lomljiv, koji je slabašan, koji je nestabilan, koji je neozbiljan, koji je možda nezreo i tako dalje. Ali, kako će neko drugi da prosto sagledava sve to i kako će neko mene da vidi i uzme u obzir kakva je njihova prizma, ja ne mogu da utičem na to. Ranije jesam, iskreno i danas, isto, naravno ne mogu da kažem da me ne dotakne kada me neko za nešto osudi. Ja sam inače pravičan kroz život čovek i trudim se da ostanem na tom Hristovom putu, što kažu, istine pravde i ljubavi i kada nešto nije tako onda naravno da me dotakne, Ali u mnogo manjoj meri nego što je to bio slučaj ranije. Ne može da se isključi 100%. Jer ja sam javna ličnost i izgradio sam zajedno sa ljudima koji su oko mene brend koji jeste opšte prihvaćen i uspešan u svetu sporta, a i šire i prosto moram da budem odgovoran i svestan za svoje postupke, svoje reči i svoja dela".

S tim u vezi je i često pitanje - da li Đoković sebi nekada daje oduška?

"Godinama već ne pijem alkohol. Ranije jesam povremeno i onda kao sportista koji retko pije alkohol, a to je opšte poznato, da prosto te jedna čaša bilo čega odmah ubaci u mašinu i onda ne znaš gde si. Tako da, eto, ako mogu to tako da nazovem, imao sam takvih pijanstava puno. Toga se ne stidim, jer je to sastavni deo moga životnog putovanja. I ja isto težim ka tome da budem u potrazi za... da budem u potrazi za ispunjavanjem nekog cilja da kažemo sportskog, u potrazi za ovim, u potrazi za onim. I sada sam prestao da tragam, a više da budem. Manje vremena provodim u budućnosti, a više u sadašnjosti. Jer kada kažeš da tragaš za nečim, da l’ to bila sreća, da l’ to bila ljubav, pripadnost, šta god da je u pitanju, znači ti praktično sebe već nekako stalno sebe držiš u toj nekoj budućnosti i neizvesnosti da l’ će se to nešto dogoditi, šta ja treba da uradim da bi se to dogodilo… Ja, inače verujem, i to praktikujem gotovo svaki dan, u moć vizualizacije. Znači, verujem da, i to mnogi sportisti su ranije govorili, nije da sam ja sada nešto izmislio toplu vodu, mislim, to sportisti uspešni, najuspešniji to praktikuju. Zamisliš sebe, kao što sam ja zamislio sebe sa sedam godina da ću osvojiti jednoga dana vimbldonski trofej i pravio od nekih improvizovanih materijala kući taj vimbldonski trofej i to je izuzetno moćna stvar. Ali treba da bude uravnotežena sa tvojim postojanjem u sadašnjem trenutku. I onda ta potraga, kako da kažem, u smislu mog duhovnog uzdizanja u svakom smislu i dalje postoji. Ali to je više razvoj, a manje potraga. Osećam da nemam za čime da više tragam, zato što sve ono što tražim imam u sebi".

Pokušajte da se ne nasmejete: Nole i novinar iz Italije

IDOLI - BILO IH JE TROJICA

Poznato je da je Đokoviću, u počecima, idol bio Amerikanac Pit Sampras. Sampras je osvojio 14 grend slemova, ali je Novak nadmašio svog idola - ima ih 15. Zanimljivo, kada je Đoković stupio na tenisku scenu, Sampras je odlučio da prekine igračku karijeru.

"Moja prva dodirna tačka sa tenisom bila je njegov finalni meč, ja mislim ’91. ili ’92. godine u Vimbldonu. To je njegov prvi vimbldonski trofej. Gledao sam to i tu sam se zaljubio u tenis. I da kažemo, kocka sudbine je tako podesila da u to isto vreme, te iste godine kada sam gledao taj njegov duel, finale Vimbldona, pravila su se tri teniska terena ispred restorana na Kopaoniku gde sam odrastao i koji su vodili moji roditelji", ispričao je Đoković.

Povezane vestiĐoković: Sampras me unervozio

Iako mu je Sampras bio idol, mnogo prisniji odnos ostvario je sa Andre Agasijem koji mu je jedno vreme bio trener.

"On mi je prijatelj i neko na koga uvek mogu da se oslonim. I on mi je jasno stavio do znanja da uvek mogu da računam na njega kao na mentora. I recimo sa njime imam prisniji odnos nego sa Samprasom, na primer. Samprasa nisam 'ukačio', ali sećam se prvog susreta koji smo imali. Bio je to Indijan Vels, mislim dve hiljade i… Deseta godina, zapravo. Ja sam, mislim, bio jedini igrač u tom nekom svetskom vrhu koji nije imao priliku da ga upozna i da ga vidi lično. Nekako smo se uvek mimioilazili. I kada sam ga sreo bio sam toliko uzbuđen, sećam se... Oduvek sam nekako sanjao da upoznam svoja tri sportska idola. To su bili - Majk Džordan, Sampras i Alberto Tomba, jer dolazim iz porodice skijanja i ja kao isto strastveni skijaš sam obožavao Tombu. Do tog trenutka nisam nijednog upoznao. Sampras je bio prvi, logično. I sećam se da sam mu prišao i kao šta da mu kažem, šta da mu kažem… Šta sada? Da l’ da ga pitam da igramo? I naravno, pitao sam ga, pošto sam ga video sa reketom, da li možeš, naravno. On je prihvatio i to je bilo nadahnuće veliko za mene".

ANEGDOTA SA MAJKLOM DŽORDANOM

Đoković je upoznao dvojicu od tri dečačka idola - Samprasa i legendarnog italijanskog skijaša Alberta Tombu (sa kojim ima želju da jednom skija). Legendu svetske košarke Majkla Džordana još nije. A mogao je.

"Džordan je bio u Monte Karlu gde živim već deset godina. I sećam se, imao sam pauzu između dva treninga. Moja žena je otišla da se šeta gradom sa svojom sestrom. Meni je zvonio telefon i to je bilo pre nego što smo bili roditelji kada smo još imali malo vremena da se odmorimo, između treninga. Utišao sam telefon, da mi ne zvoni, kako bih se malo odmorio... Kad vidim nešto svetli, svetli, svetli, ono vibrira. Reko šta je, ko me zove, ona me zove. Pet propuštenih poziva. Ja se javljam, sećam se tog trenutka kao da je juče bilo. Ona kaže: 'Džordan je ispred mene na pet metara'. Ja kažem: 'Molim?'. Ona kaže: 'Majkl Džordan, tvoj idol, kojeg hoćeš tako žarko i jarko da upoznaš je ispred mene. Dolazi ovde!'. Ja ne znam šta mi je bilo, al’ sam joj rekao: 'Ja ne mogu zato što imam trening popodne i moram da se odmorim…'. Majke mi sam to rekao. Spustio sam slušalicu i onda sam razmišljao i naravno posle deset minuta preznojavanja, kao šta sam to uradio, pokupio sam se i otišao do nje. Ali, Džordan je već bio otišao. I to je taj trenutak, ali nema veze. U svakom slučaju, ovaj, imaćemo priliku negde da se upoznamo. Čujem da je strastveni golfer".

FILANTROPIJA (DOBROČINITELJSTVO) - "TO SE NOSI IZ KUĆE"

Novak Đoković i njegova supruga Jelena na čelu su Fondacije koja pomaže decu Srbije. Fondacija je do sada otvorila ili renovirala 43 vrtića u Srbiji.

Novak i Jelena otvorili vrtić, pa đuskali sa decom VIDEO

Pre nekoliko godina, Đoković je, kao ambasador UNICEF-a, imao dirljiv susret u Beogradu sa izbeglicama iz Sirije. I danas se seća tog susreta sa devojčicom i njenom majkom.

"Bilo je jako dirljivo iskustvo i jako bolno, za mene, mislim naravno, pre svega za njih u tom jeku selidbe ljudi iz Sirije i okolnih zemalja, koji su izgubili svoj dom i svoje živote u svojim zemljama i koji su se selili i tražili neko bolje sutra i neki dom, neku zemlju koja može da im pruži neke uslove, normalne... Cilj te posete je, između ostalog bio da se predstavi ta priča na svetskom nivou onakva kakva jeste i da se širi svest o tome kako ti ljudi teško žive i šta se zapravo događa sa njima i da ovo nije samo problem Srbije koja je samo usputna stanica njima, već da je ovo problem čitave Evrope i sveta. I ušao sam u unutra i onda sam video da su u jednom delu prostorije bili odrasli ljudi, dakle roditelji, a u drugom delu su bila deca. I između njih su bili prevodioci i ljudi koji su tu volontirali da ih dočekaju. Rukovao se i upoznao sa nekim od roditelja. Otišao sam u deo gde su bila deca i krenuo sam da se igram sa jednom devojčicom koja je imala između dve i tri godine. Donosila je neke igračke male. Mislim da smo se igrali lego kockicama i onda je ona odlazila do neke vage, pa je merila. Prosto, ušli smo u neku igru. I ja sam prosto zaboravio na sve te okolnosti, situacije i sve što se događa i potpuno sam se posvetio tom detetu. Mnogo smo se lepo igrali i posle, ne znam, desetak minuta je neko došao iza leđa i to je zapravo bila majka koja je pričala na njihovom jeziku sa njihovom ćerkom. Ćerka je ustala i pogledala je onako i krenule su da joj suze oči. Prišao je prevodilac i ja sam pitao šta se događa. On je rekao: 'Pa oni sada moraju da idu'. Pitao sam ga: 'A gde idu?'. Nije mi odgovorio. I u tom trenutku je bio, da kažem, jedan izliv emocija i prosto, ne znam, to je svaki put kada pomislim na to jedno bolno i emotivno iskustvo, jer sam pomislio samo kuda će oni ići, gde idu? Oni ne znaju gde idu, ne znaju da li imaju krov nad glavom. Ne znaju da li će im se ispuniti neka osnovna, ljudska prava. Takve situacije u životu, prosto, daju čoveku jednu perspektivu i nekako ti dozvoljavaju da ceniš više stvari u životu koje imaš. I zahvalan sam što sam imao to iskustvo, jako sam zahvalan. I trudim se da svoju decu vaspitavam na taj način i da sam živim, da tako kažem, u neku ruku skromno i svesno da postoje, velika većina, zapravo, stanovništva na ovoj planeti nema osnovne potrepštine".

Nastavio je:

"A mi se žalimo za neke stvari što nemamo Internet u sobi...".

Otkad zna za sebe, kaže, da uvek treba pomagati drugima. To je nešto što je "poneo" iz kuće.

Pa iskreno, otkad znam za sebe. Kada si prepoznao da je došao trenutak da to sada uradiš?

"Početak je bio odmah u kući. Neke vrednosti, saosećanje, empatija, svesnost o drugima, a mislim i okolnosti u kojima sam ja odrastao su meni dozvolile u stvari da shvatim, a i mojoj porodici, da smo mi izuzetno velike sreće što smo uspeli da se ostvarimo, to jest, da ja igram uspešan tenis i da zaradimo novac i obezbedimo sebi neki komforan život. Međutim, 99 odsto ljudi sa kojima sam ja odrastao nisu uspeli u toj meri. I mnogo njih je ostalo zarobljeno u nekom vremenu koje, nažalost, njima i danas ne pruža neke osnovne uslove. I mislim da je to nešto što je izazvalo i prosto na neki način izvuklo iz mene veliku odgovornost i da uđem u ulogu nekoga ko mora da vrati, ko mora da daje, ko mora da bude vesnik pomoći drugima. I tako je i nastala fondacija 2007. godine. Međutim, četiri godine fondacija je funkcionisala po principu ko god pita, mi ćemo se potruditi da mu damo, da mu pomognemo. Međutim, onda smo shvatili da prosto ne možemo tako da nastavimo. Jer ne može čovek stvarno svakome da pomogne i da izađe u susret, i prosto nema čovek ni vremena ni energije za to. Onda smo se usresredili više na prevenciju i ulaganje u budućnost, a manje na sanjiranje i rehabilitaciju u okviru fondacije. Mi lično i dalje pomažemo na raznorazne načine, ali u okviru fondacije postoji ta misija, a to je predškolsko obrazovanje. Rani razvoj deteta. Više od 50 odstou tom trenutku dece nije pohađalo predškolske ustanove ili bilo koje predškolske programe. I postojalo je jako malo svesti o ranom razvoju deteta. Šta zapravo predstavlja jedan vrtić, jedna predškolska ustanova? Tu nije bilo samo finansijsko pitanje, pitanje sredstava, nego i kulturološko pitanje i moja porodica i ja, a moja supruga pre svega, smo se potpuno predali tome da formiramo, da kažemo,  strukturu, jednu jaku fondaciju koja je i dalje mlada, ali da imamo ljude dobre volje, dobrog srca koji, pre svega, razumeju šta je filantropija, imaju saosećanja za druge, a i naravno koji su kompetentni u svom poslu, koji će svojim kolektivnim naporom doći do tog nekog krajnjeg cilja za nas, a to je da svako dete u Srbiji ima pristup nekoj predškolskoj ustanovi ili programu".

Nastavak na Mondo...