Izvor: Kurir, 05.Jul.2011, 11:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GDE STE BILI KAD JE BIO NIKO?!
Septembar je 2003, u kancelariju premijera Zorana Živkovića stiže pismo dvojice teniskih entuzijasta o jednom beogradskom klincu od svojih 16. Deo tog pisma je i rečenica:
Uz Vašu pomoć, Novak Đoković će, podižući pehare s Vimbldona i Dejvis kupa, uvek moći da istakne da je, kad je bilo najvažnije, Srbija stala iza njega.
Pismo je završilo u kanti za đubre. Nikad ga nije ni pogledao neko ko odlučuje o pomoći talentovanoj deci Srbije. Entuzijasti >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << (selektor Dejvis kup reprezentacije Bogdan Obradović i novinar Nebojša Višković) bili su vizionari. Zoran Živković je već neko vreme politički zombi. Inače bi prekjuče verovatno bio s Brenama, Bobama, Joksimovićima, Ivanovićima, Jovanovićima, Kostićima, Jeremićima, Tadićima, među onih petnaestak hiljada srećnika na finalu Vimbldona.
Jedno jutro smo se probudili i nismo imali ni za hleb.
Srđan Đoković zna da preteruje, ali ova njegova rečenica opisuje muke svih roditelja koji zapnu da talentovano dete uguraju u surovi svet profesionalnog tenisa. Roditelja koji pišu onakva pisma. Vladi, Skupštini, ministarstvima, tajkunima možda.
Da se razumemo, niko ne brani Brenama, Bobama, Joksimovićima, Ivanovićima, Jovanovićima, Kostićima, Jeremićima, Tadićima da budu na finalu Vimbldona. Bili bismo i mi da imamo novca. Neki od pobrojanih vole svetlosti reflektora. Nisu bili tu kad su reflektori bili ugašeni. Neki od njih umeju da „prepoznaju talenat“ i potapšu ga po leđima, slikaju se s njim kad je na Olimpu. Gde su bili kad je talenat trebalo pomoći? I zato je Srđan Đoković u pravu kad ovih dana vrišti iz Vimbldona: „Dalje ruke od mog deteta!“
Ja bih odmah dao Đokoviću da bude predsednik - reče Boris Tadić u smiraj najlepšeg 3. jula za dugo godina unazad.
Nema potrebe, predsedniče. Dovoljno je samo prekopati po kantama za đubre. U njima je, garant, pismo roditelja ili prijatelja nekog novog Novaka. Ili Teodora fon Burga, matematičkog šampiona koji obi pragove tražeći stipendiju. Bez previše uspeha.
P. S. Još jedan dan na poslu.
Ovako je šeretski nasmejan Đoković sumirao iskustvo vimbldonskog finala, tog vrha vrhova svetskog tenisa. A za sve nas pravo pitanje je - zašto nemamo još nekog Noleta? Kakav je bio naš „još jedan dan na poslu?“
.jpg)
