Izvor: Sportski Žurnal, 01.Jan.2011, 16:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Džoker godine – Viktor Troicki

Zid ispred SOS kanala na Lekinom brdu. Na njemu portreti tri sa tri. Četiri lika u prvom planu.
Džaja, Kića, Nole i Vića.
Tek sada, skoro mesec dana posle fenomenalnog trijumfa u Areni, prvi put shvatam dimenziju veličine podviga srpskih tenisera. Novak Đoković i Viktor Troicki, praktično još uvek >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << klinci, tek u ranim dvadesetim, već su deo srpske sportske legende.
Rame uz rame sa takvim asovima kao što su Dragan Džajić i Dragan Kićanović.
- To su baš velika imena našeg sporta. Nisam video te crteže, ali prijatno sam iznenađen – obradovao se Troicki kada je čuo u kakvom je društvu.
A onda skromno dodao:
- Ima dosta ljudi kojima je mesto na takvom zidu pre mene. Naš sport je pun velikih imena.
Skromnost je uvek bila Viktorov zaštitni znak. I 2004, kada je igrao finale juniorskog dubla u Vimbldonu i 2005, kada je bio finalista banjalučkog čelindžera i danas kada je šampion Dejvis kupa.
Viktor je sada već u Dohi, gde ga od ponedeljka čeka prvi turnir u 2011, ali i, što je mnogo važnije, prvi otkako je postao svetski prvak. Svestan da će ga sada svi drugačijim očima gledati, pripremao se za novu sezonu u Dubaiju.
- Veoma naporno smo radili na treninzima, mada smo uspevali i da nađemo vremena i za opuštanje – ispričao je u telefonskom razgovoru.- Bilo je super, veoma toplo, išli smo i na kupanje. Zajedno smo trenirali Nole, njegov brat Marko i ja. Akcenat je bio na tenisu, mada smo radili i na kondiciji. Sa reketom smo provodili četiri časa dnevno.
Da li si kao mali verovao u Deda Mraza ?
- Jesam, ne znam ni ja do koje godine. Uvek sam ga čekao, ali nikada ga nisam video. Uvek je ostavljao poklone dok sam prao ruke ili radio nešto drugo. Kada sam shvatio kako to funkcioniše, razočarao sam se.
Kada bi imao čarobni štapić i mogućnost da sebi ispuniš jednu želju, šta bi to bilo?
- Zdravlje je najvažnije. Ako to imate, sve će doći. Zato bih voleo da su svi moji živi, zdravi i srećni. To bih svima poželeo u 2011.
Šta te je ove godine nasmejalo do suza, a šta rastužilo?
- Kada sam osvojio pobednički poen u Dejvis kupu, rasplakao sam se. Suze su same pošle. Obično ne plačem posle ličnog uspeha, niti me dirne taj momenat. Ali u Dejvis kupu su mi suze same krenule. Plakao sam kada smo pobedili. Nisam verovao da će se to ikada dogoditi, ali dogodilo se.
Kada si konačno shvatio da si šampion sveta ?
- Iskreno, nisam još svestan da sam to uspeo. Iz dana u dan polako počinjem da razmišljam o tituli, ali se izgubim u svim tim mislima. Zaista još nisam svestan šta sam uradio. Interesuje me kako će ostali teniseri reagovati, čestitati. Sve koje sam do sada video, čestitali su mi. Verovatno će biti isto i kad vidim i ostale, tek tada ću shvatiti koliko je to velika stvar.
Ceo svet je bio impresioniran načinom na koji ste Nole i ti odigrali poslednji dan finala. Kako ste se pripremili i koliko je bilo teško izaći na teren na 2:2?
- Zaista smo obojica odigrali sjajno. Neverovatno je kako smo bili dobri pod takvim pritiskom. Nole je izašao na teren na 2:1 za Francuze, ja na 2:2, a odigrali smo tako dobre mečeve i lako pobedili dvojicu neugodnih igrača u finalu. Meni je bilo veoma teško kada sam izašao na teren. Znao sam da nemam izbora, ili ću meč da završim u neviđenom slavlju ili će me svi razapeti. Ne znam šta bih radio da sam izgubio. Jednostavno, gledao sam da se opustim i da igram svoju igru. Sjajno sam to uradio i sve ostalo je istorija.
Bez „Marša na Drinu“ ne izlazite na teren u Dejvis kupu, šta to znači za vas?
- To nam je tradicionalna priprema za svaki meč u reprezentaciji. Pustimo „Marš na Drinu“ i lupamo po ormanima, klupama i svemu što nam dođe pod ruke u tom ritmu. Prija to, digne nam andrenalin. Uzbuđeni smo kada igramo za reprezentaciju, jer uvek dajemo više od maksimuma. To nam je i ritual i zaštitni znak.
Pričaj o dodiru Saleta Đorđevića uoči duela sa Ljodrom?
- Ja sam se zagrevao za meč a Sale je ušao u teretanu, pred desetak Francuza, što igrača, što trenera. Samo je prošao pored mene i rekao „evo da ti prebacim pelcer za sreću“ i prešao prstima preko mojih. To me je baš prijatno iznenadilo i opustilo. Sve je super ispalo. I vladika Grigorije je bio sa mnom. Zajedno smo se pomolili. Mnogo mi je pomogao da se smirim pred meč sa Ljodrom. Sve to mi je mnogo prijalo.
Zašto ti je to bilo toliko bitno?
- Sećam se Saletovog koša protiv Huventuda u Istanbulu, sećam se i onog protiv Hrvata. Sećam se svakog njegovog koša. Svima nam je bio idol. Zato mi je i bilo toliko važno kada mi je to rekao i poželeo sreću. Pitao sam ga da li sada ja imam tu moć kao on tada. Čestitao mi je posle meča, sve je bilo super.
Kakav je pogled na svet sa pozicije svetskog šampiona?
- I dalje je sve isto. Moram na pripreme, moram na turnire. Tek kada počne nova sezona, videćemo da li će se nešto promeniti ili ne.
Koji bi gren slem najviše voleo da osvojiš?
- Vimbldon, zato što je na njemu najveća tradicija. Međutim, bilo koji bi bilo veliki uspeh. Ne pravim razliku između njih.


Kako izgleda tvoj dan bez tenisa...
- Ako sam u Beogradu, uglavnom imam puno obaveza. Ako ne treniram, jurim na sve strane i pokušavam da nešto završim. Ne pamtim da sam toliko bio kod kuće kao sada, skoro dva meseca. Prijalo mi je da budem u Beogradu. Imao sam puno obaveza, ali sam  slobodno vreme provodio sa društvom i roditeljima. Na putovanjima sam retko kada bez tenisa. Ili su turniri ili pripreme. Kada sam na odmoru, vreme provodim kao i svi ljudi, najčešće na plaži. Volim tople destinacije za odmor. Sunce, more, uživanje u lenčarenju i odmaranju.
Da nisi teniser, šta bi voleo da budeš?
- Fudbaler. Zaista nemam ideju šta bih radio da nisam sportista. Trenirao sam fudbal od desete do dvanaeste godine u Poletu, bio sam špic u to vreme, sada bih verovatno igrao više nazad. Bili smo drugi u Srbiji kada sam igrao u Poletu. Trener mi je bio Marin Balić, on me je nagovarao da ostanem u fudbalu, bila je mrtva trka. Više sam voleo fudbal, ali tata mi nije dao i ostao sam u tenisu.
Osvojio si jedinu titulu u Moskvi, koliko ti to znači s obzirom da si poreklom delimično Rus...
- Strašan je osećaj posle osvajanje titule. Dugo sam čekao prvi trofej i desio se u Moskvi. Super mi je bilo, jer je moj tata Rus, iako je rođen u Srbiji. Njegovi roditelji su pre rata došli iz Rusije. Mnogo mi znači što sam osvojio prvi turnir u Moskvi kada već nisam u Beogradu. Zaista je to bio fantastičan osećaj. Sjajno sam igrao.
Kako bi želeo da budeš upamćen kada završiš karijeru...
- Voleo bih kada bi me ljudi pamtili kao nekoga ko je osvojio poslednji poen u finalu Dejvis kupa 2010. u Beogradu. To bi mi mnogo značilo. Baš bih voleo da vidim kako će ljudi na to jednog dana gledati.
Pogledaj vesti o: Novak Đoković,   Viktor Troicki,   Tenis

Nastavak na Sportski Žurnal...