Izvor: RTS, 16.Maj.2011, 22:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pad NBA dinastija
Kralj je mrtav, živeo kralj. Ovako nešto u Americi nećete često čuti, posebno kada je profesionalni sport u pitanju, ali trenutna konstalacija snaga u najjačoj košarkaškoj ligi sveta podstiče pitanja kada su u pitanju dve franšize koje prestavljaju sinonime moći. Prerani i sramni porazi Lejkersa i Seltiksa neumitno izmamljuju pitanje, a šta sad?
Finala Istoka i Zapada ove godine neće biti bogatija za učešće dve najtrofejnije i najpopularnije franšize. Obe ekipe, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i ona koja u svojim redovima ima najplaćenijeg košarkaša na svetu i ona čija je "Velika trojka" godinama personifikovala ideal moderne košarke, prosto su počišćene sa terena u, po njihovim standardima, isuviše ranoj fazi plej-ofa.
Ono što sada preostaje je dijagnostikovanje problema i njegovo brzo rešavanje, jer niko u svetu profesionalnog sporta u Americi nema razmaženiju publiku od ove dve ekipe i kada su ovakvi ekscesi u pitanju, tolerancije nema. A čini seda niko nije spreman da prihvati ono o čemu se u Americi već uveliko šapuće, silazak sa pijadestala Velike dvojke i početak vladavine nekih novih franšiza.
Ali počnimo redom. Ekipa iz "Stejpls centra" nije navikla da gubi, ponajmanje na način na koji je to činila, četiri puta zaredom, u susretu sa Dalasom. Lejkersi su poraženi jeftinim šutevima, sopstvenim greškama i nečim što do sada nije bilo odlika ove ekipe, nedostatkom strpljenja, toliko bitnog elementa kada je NBA košarka u pitanju.
Istorija nas uči da Lejkersi kada su suočeni sa prekidom šampionskog niza potežu sa drastičnim rešenjima. Prošli put kada se to dogodilo, 2003. godine, u Los Anđeles su stigla dva buduća člana Dvorane slavnih, Karl Meloun i Geri Pejton. Ova situacija nije identična onoj kada Majami dovede MVP igrača i još jednog Ol-star košarkaša u najboljim godinama, ali je i ovo dosta dramatično. Rezultat, titula se naredne sezone vratila u Grad anćela.
Ovoga puta tako nešto nije moguće. Ove godine neće biti toliko atraktivnih slobodnih agenata čije bi angažovanje bilo rešenje samo po sebi.Sve oči su uprte u Dvajta Hauarda, Krisa Pola i Derona Vilijamsa, koji taj status dobijaju tek 2012. godine.
Ali pre nego što bilo ko angažuje bilo koga, mora se eršiti gorući problem kolektivnog ugovora koji ističe na leto. Lokaut, nešto slično onome što sada imamo prilike da vidimo u NFL ligi, koji bi mogao da nastupi kao posledica nepronalaženja brzog rešenja, poremetiće svačije planove.
Ono što je već sada neizbežno je da će se od naredne sezone uvesti niži, daleko restriktivniji seleri kep, koji bi prema predviđanjima trebao znatno da limitira manevarski prostor klubova. Gde god crta bila podvučena, Lejkersi će biti daleko iznad nje.
Najranija prilika da Lejkersi opet postanu konkurentni na tržištu je 2014. godina, ista ona kada slobodni agent postaje Blejk Grifin. Ali to je eonima daleko navijačima franšize koja je stizala do NBA finala, u proseku, svake druge sezone u protekle tri decenije.
Ali i pre sastavljanja nove ekipe Lejkersi moraju da odluče ko će tu ekipu voditi i kakva će njegova filozofija biti. Fil Džekson više nije tu da, kao neretko do sada, uzme stvar u svoje ruke i povuče prvi, i po pravilu, pravi potez.
Čini se, međutim, da Lejkersi ne žure sa donošenjem ove, niti bilo koje druge odluke.
"To pitanje u ovom trenutku ne zahteva odgovor. Vremena za odluke ima na pretek", jedna je od izjava Miča Kupčeka.
Prvi kandidat, nezvanično, u ovom trenutku je bivši pomoćnik Fila Džeksona Brajan Šo.
Šo je neko kome Brajant veruje i koga sluša, a to je od nemerljive važnosti jer je evidentno da će neko u budućnosti morati Brajantu da kaže "ne", češće nego što je to do sada bio slučaj.
Ovo je bio prvi plej-of u preko deset godina u kome Brajant nije bio spreman da preuzme odgovornost na sebe i reši mečeve koji bi se u suprotnom uvek završili na štetu Lejkersa. Šutirao je 12 od 37 u četvrtim četvrtinama, onim koje zapravo i najviše znače. Bez Brajanta na svom prepoznatljivom nivou, Lejkersi su delovali na trenutke gotovo komično.
Ono o čemu se sve više govori u Američkim medijima u ovom trenutku je da, iako je Brajant ostaje najbolji igrač ove franšize, on više nije jedini u koga su uprti pogledi najbogatije i najpopularnije publike na svetu, publike u "Stejpls centru".
Lejkersi su pokazivali svoje najbolje lice na početku sezone kada je Pau Gasol igrao na nivou MVP priznanja, kao i u trenucima neposredno nakon Ol-star vikenda, kada je Endrju Bajnam prosto briljirao u defanzivi.
Indikativno, Gasolov drastični pad u igri se podudara i sa anemičnom igrom Lejkersa.
Gasol, koji je sezonu završio sa slabim prosekom od 13 poena po susretu, uz prosek šuta iz igre od mizernih 42 odsto, zarađuje 19 miliona dolara po sezoni, pa nije verovatno da bi neki tim bio spreman da ga uzme u ovom trenutku.
Bajnam je druga priča. On će naredne godine zaraditi 15 miliona dolara i to je košarkaš koji je, pored nezgodnog karaktera, pokazao i da je sposoban da postiže velike brojke, kao na primer u trećoj utakmici sa Dalasom kada je stigao do 21 poena i 10 skokova. I pored povrede kolena, čije se obnavljanje pokazalo neminovnim gotovo svake sezone, Bajnam je karta na koju u Los Anđelesu računaju u slučaju da Orlando odluči da pusti Hauarda. On je idealan profil igrača u ovoj hipotetičkoj razmeni, jer pored kvaliteta koje poseduje kao igrač, on sa svoje 23 godine ima još mnogo prostora da napreduje.
U medijima u Americi postoje tri oprečne verzije o ličnim željama samog Dvajta Hauarda. Postoje oni koji tvrde da ovaj košarkaš silno želi da se preseli u Kaliforniju. Drugi tvrde da želi da mu se u Orlandu pridruži Kris Pol. Treći smatraju da košarkaš ima ambiciju da potpiše maksimalni ugovor, koji bi učinio razmenu, bilo u toku sezonu ili u leto 2012. godine, jedinom opcijom u slučaju prelaska u Los Anćeles.
Razmišnjati o ovome, trenutno je potpuno iluzorno. Pitanje trenera je, iako u Lejkersima to poriču, sigurno pitanje svih pitanja. Mogućnosti su ogromne, kvalitetni treneri nikada nisu bili retka roba na američkom tržištu. Ono što je izvesno, ko god bude seo na jednu od najvrelijih klupa u bilo kom sportu bilo gde na planeti, neće moći da u ekipu unese isti nivo stabilnosti kao i Fil Džekson. Džekson je uvek bio druga zvezda ove ekipe, odmah nakon Kobi Brajanta, i uvek je realniji scenario bio da će otkaz dobiti bilo ko od igrača, opet naravno uz izuzetak Brajanta, nego popularni "Zen master". Takva konstalacija stvari ekipi daje konzistentnost, što je jedan od bitnijih preduslova dobrih rezultata.
Prošlog puta kada su Lejkersi doživeli ponižavajući poraz, kakav je sigurno ovaj od Dalasa, je to bilo 2008. godine u šestoj utakmici finala sa Bostonom. Lejkersi su namerno dozvolili uspomeni na taj susret da im se ureže u pamćenje da bi iz tog poraza mogli da crpe snagu što im je i donelo osvetu već naredne sezone. U tom slučaju zaokret je donela čista promena u stavu i pristupu obavezama. Ali sada, ovaj tim je stariji i ranjiviji, što je bilo i više nego očigledno u ovom plej-ofu, i to ne samo u mečevima sa Maveriksima nego i sa Hornetsima pre toga.
Ove godine, snage i volje u odsudnim trenucima nije bilo nigde. Igrači sa klupe, koji u ovakvim situacijama treba da naprave tu pozitivnu razliku na terenu, utopili su se u sivilo, tako da izlaza nije bilo. Mentalna priprema nije bila na nivou šampionske ekipe.
Navijače Lejkersa podjednako začuđuje i zabrinjava činjenica da je njihova ekipa u plej-of ušla sa najmanje okrnjenom ekipom. Lejkersi su dva puta izgubili od Nju Orleansa za koji nije igrao Dejvid Vest. O debaklu sa Dalasom, za koji nije igrao bivši igrač Lejkersa i dvostruki Ol-star Keron Batler, već je dovoljno rečeno.
Memfis se u plej-ofu zadržao više od njih bez obzira na izostanak Rudija Geja. Majami je u finalu Istoka bez Judonisa Heslema. Sve ovo naprosto urgira sve u upravi ovog tima da je, sad više nego ikada, vreme za promene, i to ne kozmetičke i površne već one koje će iznova definisati četvrti najbogatiji sportski kolektiv sveta.
Problemi ne manjkaju ni na istočnoj obali. Boston Seltiksi su prikazali daleko više od Lejkersa, ali to njihovo učešće u plej-ofu ne čini ništa manje bolnim. Boston je pokazao da ume da ustane kada se nađe na zemlji, da je sposoban da nakon što primi udarce uzvrati istom merom, ali malo ko je imao dileme u petoj utakmici sa Majamijem, u neizvesnoj završnici, ko će na kraju izaći kao pobednik. Majami je mlađi, brži i gladniji za pobedama, i to niti jedne sekunde nije bilo sporno.
"Velika trojka", Alen, Garnet i Pirs, ima u proseku 35 godina, što ih znatno udaljava od nečega što se smatra optimalnim za najviše rezultate. I to je taj največi problem, koji bode oči i koji je svima jasan.
Jedan od mlađih Rejdžon Rondo, plejmejker koji je veliki broj puta pravio razliku i prelamao utakmice, veći deo susreta sa Majamijem je proveo na klupi zbog problema sa ramenom, leđima i sada već legendarnim iščašenim laktom. Oba O'Nila, Džermejn i Šekil, su bili prikovani za klupu tokom većeg dela okršaja sa "Bič bojsima", takođe zbog povreda.
Raznovrsnost je ključna reč u, ipak ubedljivom porazu Seltiksa. Dok je Boston promašivao otvorene šuteve, Majami je dominirao reketom. Dok je Boston igrao zonu, Majami ih je prosto urnisao sa linije za tri poena. "Velika trojka" više nije u Masačusetsu nego na Floridi, i to je sada bolno očigledno.
Brojevi nikada ne lažu, a u ovom slučaju oni kažu da Boston u poslednjih četiri minuta poslednje utakmice nije postigao koš. U istom periodu Majami je stigao do kvote 16. Boston je promašio čak pet uzastopnih šuteva. Džejms s druge strane, koji je po običaju igrao celo drugo poluvreme bez predaha, je postigao deset poena, svaki lepši i, zašto ne reći, nemilosrdniji od prethodnog.
Bostonovi veterani su nevešto pokušavali da održe korak. U ovom trenutku u Bostonu ne vide ništa sporno u godinama svojih zvezda.
"Propustili smo mnogo otvorenih šuteva. Možda je to bio umor, a možda smo jednostavno mašili mnogo šuteva", izjavio je sa uzdahom trener Bostona Dok Rivers, čiji status je takođe pod velikim znakom pitanja.
Rivers je najglasniji kada treba opovrgnuti sve glasnije tvrdnje koje govore o Seltiksima kao o preterano staroj ekipi, suviše zasićenoj da i dalje bude jedan od konkurenata za titulu.
"Ne verujem da smo rekli svoju poslednju reč", objavio je Rivers. On je takođe najavio da veruje da će se i sledeće godine vratiti na klupu Bostona, što se trenutno ne čini realnim ali i čudnije stvari su se dešavale kada je ova franšiza u pitanju.
I iako nije mali broj igrača Seltiksa koji su u svojoj završnoj godini ugovora, nijedan od njih nije Alen, Pirs, Garnet ili Rondo.
Glen Dejvis je slobodan agent koji ima svoju istoriju sukoba sa Riversom i koji iza sebe ima užasnu sezonu sa, u proseku, šest poena i dva skoka po meču. Boston sigurno ne želi da troši previše novca na njega ali, kao i u slučaju Lejkersa, seleri kep ih onemogućava da traže rešenja sa strane.
Čini se, sada više nego ikada, da je ustupanje Kendrika Perkinsa Oklahomi, koja kao što znamo igra u finalu Zapada, bilo od presudna važnosti u preranom odlasku na odmor ekipe Bostona.
Boston je imao toliko problema na protivničkoj polovini, a Perkinsonovo izostanak se osetio svake sekunde. I to ne samo u igračkom smislu. Mediji u Americi bliski Seltiksima tvrde da po odlasku Perkinsa odnosi u ekipi jednostavno nikada više nisu bili isti. Ovaj centar je ovoj ekipi donosio mnogo više od skoka, i to je isplivalo na površinu u susretu sa Majamijem .Kapiten reprezentacije Srbije Nenad Krstić igra dobro, ali bi bilo neozbiljno očekivati od njega da u sred sezone postane nezamenljiv šraf u igri ove ekipe. U susretu sa Majamijem koji i ne igra sa klasičnom peticom, on nije bio potreban.
S druge strane, predviđa se da bi Džef Grin mogao da procveta u narednim sezonama, i nije izvesno da su Seltiksi spremni da ga puste.
Delonte Vest, takođe, po svoj prilici neće napustiti Boston iako mu je ugovor istekao. Boston jednostavno nema više prava na kiks kada su razmene igrača u pitanju.
Pol Pirs je jedan od onih koji se nada nekim promena koje bi ponovo učinile Seltikse konkurentnim naredne sezone.
"Promene su dobre, ali sačekajmo da vidimo šta će da se desi", izjavio je Pirs.
A Istok je nikada jači. Majami može postati samo bolji, brži i odlučniji. Sa svakom novom pobedom njihovo samopouzdanje raste. Vreme radi za ekipu sa Saut biča, dok je vreme najveći neprijatelj Bostona. Tu je naravno i vaskrsli Čikago, predvođen Derikom Rouzom koji je dokazao da ima potencijala da, na trenutke, igra na nivou koji se nikako drugačije ne može okarakterisati nego kao savršen.
I tu se može tražiti problem. Dok u NBA ligi vlada trend forsiranja što mlađih igrača, koji nakon samo sezone ili dve sa koledža odlaze na draft, Boston ne odustaje od igrača koji, iako izvesno imaju svoje mesto u Dvorani slavnih, odavno nisu u "pravim košarkaškim godinama".
Lebron Džejms je otišao iz Klivlenda kako bi otišao u ekipu koja će parirati Bostonu i veliki deo američke javnosti ga je kritikovao zbog toga. Sada, svi pozdravljaju njegovu odluku jer konačno u praksi vide rezultate.
Bostonu je trebalo gotovo večnost da postignu koš, Majami je koševe postizao najčešće u periodu od prvih 15 sekundi napada.
To je razlika kada ste mladi i željni pobeda i titula, u poređenju sa ekipom koja u svojim redovima ima veliki broj igrača koji su osvojili sve, i previše puta, ako je tako nešto moguće.
I iako problemi Bostona ne deluju toliko urgentni kao oni u Los Anđelesu, zakopavanje glave u pesak bi moglo da se pokaže kobnim. Naredni meseci mogli bi da se pokažu kao jako zanimljivi jer Los Anđeles i Boston više sigurno nisu više franšize na koje se ostali ugledaju, a taj nedostatak strahopoštovanja sigurno smeta obema ekipama.
Pitanja je mnogo, a s obzirom o kakve se dve ekipe radi, odgovori bi trebalo da budu jako zanimljivi.
