Izvor: Politika, 16.Sep.2014, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NBA i košarka
Postoje dve vrste košarke. Jedna se igra u NBA, a druga u svetu. To nije samo očigledna razlika u kvalitetu, već rekao bih, pre svega, u smislu košarke
Američka NBA reprezentacija je 2002. godine u Indijanapolisu, izgubila dva meča – protiv nas i protiv Argentine – a dve godine kasnije, na Olimpijadi u Atini, porazili su ih redom, Portoriko, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Litvanija i Argentina. Nije to bio baš slab olimpijski tim: u njemu su igrali, između ostalih, mladi Lebron Džejms, mladi Karmelo Entoni, nešto stariji Dvejn Vejd, plus Tim Dankan u najboljim godinama, i ostali... Tada je izgledalo da se jaz između svetske i američke košarke smanjuje. Sada, deset godina kasnije, izgleda da razdaljina nikada nije bila veća. Razume se, uvek postoje objektivni činioci za tu dominaciju: američka igračka baza, infrastruktura (u svakom smislu), potom genetika... Međutim, sve te komparativne prednosti bile su prisutne i početkom ovog veka, pa ipak nisu dovoljne za titule. To je zato što postoje dve vrste košarke.
Jedna se igra u NBA, a druga u svetu: u tradicionalnim košarkaškim zemljama kao što je Srbija, Argentina, Litvanija, Grčka, i onima koji će to možda postati (Francuska). To nije samo očigledna razlika u kvalitetu, već rekao bih, pre svega, u smislu košarke. NBA je industrija za proizvodnju zabave – beskrajni nizovi zakucavanja raznih vrsta, trojki, banana i tako dalje – industrija za proizvodnju meke moći odnosno mita o američkoj izuzetnosti – kao i industrija za proizvodnju para. Zato se u NBA sve može svesti na najbolje poteze (highlights), i na kolone brojeva koji opisuju sve što igrač uradi na terenu. I tako jedna sezona rutinski smenjuje prošlu, a nove zvezde isto tako rutinski zauzimaju prazne kalupe koje iza njih ostavljaju zvezde u zalasku. Sve to posmatra publika koja se zabavlja i rutinski kupuje proizvode NBA lige, od karata do dresova. Teško je pomisliti da je ona ikada živela za neku utakmicu. Jer da jeste, ne bi bilo potrebno da je spiker u dvorani potiče na navijanje. Niti da je kamere motivišu na kretanje. Niti se za tu utakmicu odvaja mesto na hard-disku. Jer iza jedne utakmice zakonomerno dolazi sledeća.
Postoji i jedna druga košarka, koja je uglavnom slabija od NBA košarke, kada se porede rezultati na kraju utakmice. To je košarka koja ne može da se opiše brojevima, koja ne donosi novac, i koja, možda, prosečnom gledaocu NBA košarke u Americi i Evropi deluje pomalo dosadno. To je košarka čiji smisao ne mogu da izraze kolone brojeva, već tek slova, reči i priče. To je košarka čiji su gledaoci učesnici mečeva, koje potom čuvaju na hard-diskovima kao albume sa porodičnim fotografijama. To je košarka koja ne donosi zabavu, već katarzu, ekstazu ili gorko razočarenje. To je košarka u kojoj je ključna stvar čin samoprevazilaženja: trenutak u kome uradiš nešto što nikada do tada nisi učinio i nisi ni sanjao da ćeš moći to da učiniš. Trenutak koji se ne može ponoviti u životu, već postaje priča koju ćeš pričati, priča tvog života, ono zbog čega čovek, na kraju krajeva, može da kaže da je vredelo živeti.
To objašnjava paradoksalnu situaciju na kraju meča između SAD i Srbije. Da, izgubili smo, ali ništa nismo izgubili tim porazom, jer je pre njega već ispričana priča o jednoj reprezentaciji koja je samu sebe prevazišla, jer su svi u njoj sami sebe prevazišli. Zbog takve priče se isplati trenirati košarku, igrati košarku, i najzad, gledati košarku. Nasuprot tome, Amerikanci koji su nas zasluženo dobili, nisu dobili ništa: oni su ostali tu gde jesu. Sumnjam da će tim igračima njihovo zlato sijati kao našima srebro.
Najzad, možda će ova utakmica dobiti i svoj nastavak za deset ili petnaest godina: na Olimpijadi 1996. godine, delovalo je da niko ne može da dobije Amerikance, čak ni naš najbolji tim ikada. Osam godina kasnije, izgubili su tri utakmice. Planeta se okreće polako, ali se ipak okreće.
Slobodan Vladušić
objavljeno: 16.09.2014.
