Izvor: RTS, 07.Sep.2017, 02:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lebron Džejms i njegova potera za Duhom (drugi deo)
O veličini Lebrona Džejmsa dosta govori to što mu se, nakon tri titule prvaka NBA lige i sedam uzastopnih plasmana u finale, upravo ovaj segment karijere uzima za zlo, makar kada se potegne diskusija i poređenje sa Džordanom. To, međutim, ne znači kako su njegovi kritičari previše strogi ili nepravedni prema njemu. Zapravo, to je kompliment njegovoj istorijskoj, košarkaškoj golemosti – on skoro da nema takmace među aktivnim igračima, njegovo mesto među divovima je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << odavno zacementirano i samim tim se i njegova karijera meri različitim, vanvremenskim parametrima.
PRVI DEO
Titule i individualna priznanja
On je odavno nesporni Kralj Akrona, svog rodnog mesta u državi Ohajo, već poprilično dugo je suvereni Kralj NBA lige, ali Finale - tamo gde je razlika između najvećih i velikih najočiglednija – će izgleda zauvek ostati van monarhije Lebrona Džejmsa. Ukoliko on ikada i stigne do vrha košarkaškog Maunt Rašmora, uradiće to vukući preteške bukagije pet poraza u završnoj seriji sezone. Odnos 3-5 dobijenih i izgubljenih velikih finala NBA lige i odnos 18-27 pobeda i poraza u tim finalima je gotovo sigurno Džejmsov glavni neuspeh u karijeri. I nimalo nije slučajan.
Opravdanja su poslednja stvar koju Lebron želi ili traži od bilo koga. Nezaobilazno je, međutim, za svaku analizu staviti napomene ispred nekih od njegovih finalnih poraza. Fer je reći da Džejms nije mogao sam protiv San Antonio Sparsa 2007. godine u svom prvom finalu (0-4) niti protiv Golden Stejt Voriorsa 2015. godine (2-4), kada je ostao bez pomoći povređenih Irvinga i Lava. Zapravo, izgubljeno finale 2015. godine ide u prilog Džejmsu. Nakon što je od „velike trojke" Klivlenda ostao samo on, zbio je redove u ekipi i pružio skoro epski otpor dinastiji u začetku, što su tada bili Voriorsi. Njegova preneražavajuća statistika – 35,8 poena, 13,8 skokova i 8,6 asistencija za skoro 46 minuta – je možda najbolja predstava poraženog igrača u bilo kom finalu bilo kog sporta.
Isto tako preneražavajući, međutim, je i njegov učinak tokom finala 2011. u kojem je Majami Hit poražen od Dalasa, iako je bio apsolutni favorit. Džejms je beležio, za njegove standarde, blago rečeno slabih 17,8 poena po utakmici za skoro 43 minuta. Koliko Džejms nije mogao da se nosi sa pritiskom tokom te finalne serije govori podatak da je sa linije slobodnih bacanja gađao tek 60%, što je za čak 14% niže od njegovog karijernog procenta, da je u možda i presudnoj četvrtoj utakmici postigao tričavih osam poena, a snimci na kojima bezuspešno pokušava da u reketu savlada 183 centimetara visokog Džej Džej Bareu i malo višeg, tj. manje nižeg, Džejsona Terija i dan-danas se vrte u raznim video kompilacijima.
Džordanova finala su mnogo jednostavnija za obradu. Šest finala – šest titula – šest priznanja za MVP-a finala. Upravo je u završnim predstavama sezone Džordan često pružao svoje najbolje partije, začinjene koševima u poslednjim sekundama, famoznim i dan-danas prepričavanim potezima i utakmicama. Upravo je, možda, u tih završnih nekoliko minuta, nekoliko sekundi, u toj jednoj odlučujućoj sekvenci poteza onda kada se rešava sudbina utakmice, finala, karijere, onda kada se vrhunsko umeće podrazumeva i sve se svodi na instinkt, gen, želju i rvanje sa pritiskom – presudna razlika između Džordana i Džejmsa. Ali o tome u poslednjem delu ovog teksta.
Često se kao argument pominje da su Lebronovi protivnici u finalima i uopšte u plejofu bili jači od Džordanovih, što zapravo u velikoj meri nije tačno i potcenjuje Medžika Džonsona, Čarlsa Barklija, Gerija Pejtona, Džona Stoktona, Karla Melouna i mnogo drugih igrača. Istina je da se Džordan nije susreo sa pandanom Voriorsa u svoje vreme, ali on sa druge strane nije imao Kajrija Irvinga, Kevina Lava i gomilu elitnih šutera oko sebe. Isto tako, uz sve dužno poštovanje zvanično jednom od 50 najboljih igrača dvadesetog veka NBA lige Skotiju Pipenu, Džordan uz sebe nije imao igrača kalibra Dvejna Vejda. O klupama Majamija i Klivlenda sa jedne strane i Čikaga sa druge nije vredno ni raspravljati jer je diskrepancija toliko očigledna.
Ukoliko se na sve ovo doda i to da se Džordan u plejofu u direktnom duelu namerio na čak četiri igrača koji su osvajali titulu Odbrambenog igrača godine – Sidni Monkrif (1985), Alvin Robertson (1990), Denis Rodman, onaj pre tetovaža i, između mnogo ostalih nijansi, i zelene farbe na kosi koji je igrao na poziciji niskog krila (1988-1991) i Geri Pejton (1996) – dodatno se urušava ionako klimava pretpostavka da je Džejms imao jače rivale, što individualno, što timski. Džejmsa je u plejofu samo jednom čuvao Odbrambeni igrač godine –Kavaji Lenard, u finalu 2014. godine koje je San Antonio osvojio usput postavivši rekord po najubedljivijoj ukupnoj koš razlici u istoriji finala NBA lige (+70 u pet utakmica).
Verodostojnije je reći da su timovi za koje je Džejms nastupao jači od Džordanovih nego da su timovi protiv kojih je on igrao u finalima jači od Džordanovih protivnika. Isto tako se zaboravlja da su prvih šest ili sedam godina Džordanove karijere protekli u potpuno neravnopravnim duelima protiv dve dinastije koje do današnjeg dana spadaju među najuspešnije u istoriji ovog sporta – Showtime Lejkersi, Birdovi i Mekhejlovi Seltiksi, a nikako ne treba zaboraviti i ozloglašene Bad Boy Pistonse koji su ga čak tri puta zaustavljali u plejofu.
Takođe se ne pridaje dovoljno pažnje činjenici da je Džordan, da bi uopšte došao do svojih šest finala, morao često da prolazi kroz tada izuzetno jaku konkurenciju u Istočnoj konferenciji gde su i Niksi i Pejsersi uspeli da izbore odlučujuću, sedmu utakmicu protiv Čikaga. Današnja Istočna konferencija je toliko slaba i nedostojna Klivlenda da se sve češće čuju glasine o promeni sistema takmičenja kako Klivlend u finalu Istoka ne bi igrao protiv ekipe koja je, objektivno, lošija od makar tri ekipe sa Zapada.
Što se tiče individualnih priznanja, ako izuzmemo već pomenutu razliku u titulama najboljeg strelca sezone (10-1), upečatljiv je, više na generalnom planu nego u kontekstu poređenja dva igrača, vidljivi pad u odbrani Lebrona Džejmsa. Naime, on nije bio u Prvom defanzivnom timu lige od 2013. godine (što mu je bio šesti put da bude uvršten naspram Džordanovih devet), a ni u Drugom od 2014. godine. Svaka napredna metrika ide u prilog tvrdnji da Džejmsova odbrana, i u duelu sa igračem sa loptom kao i bez nje, iz ovog ili onog razloga, nije ni na približno visokom nivou kao tokom njegovih, u tom segmentu igre, najboljih dana (2009-2013).
Treba, doduše, napomenuti da mu fizionomija trenutne ekipe ne ide u prilog. U čitavom rosteru Klivlenda, samo Tristan Tompson i donekle Iman Šampert i Ričard Džeferson važe za solidne defanzivce, dok je onih koji jednostavno ne daju značajan doprinos na tom planu na pretek. Džordan je, sa druge strane, pogotovo poslednjih godina u Čikagu igrao sa izvrsnim odbrambenim igračima, što mu je dozvoljavalo da se često kocka u odbrani. Ako je verovati glasinama, to kockanje mu je išlo bolje nego ono u kazinima širom Amerike, te Majkl ima ne samo jednu titulu najboljeg odbrambenog igrača lige, i to u istoj sezoni u kojoj je beležio ravno 35 poena po utakmici (1987-1988), već i tri titule igrača sa najviše ukradenih lopti u periodu od 1988. do 1993. godine.
Ono nešto ili Faktor Iks
Poznati književnik je jednom rekao kako je razlika između velikog i dobrog pisca „ono nešto". Razlika između Lebrona Džejmsa i Majkla Džordana je, takođe, upravo to „nešto". Lako je upasti u zamku i pomisliti kako je to odveć lenjo i previše apstraktno viđenje stvari, pogotovo u kontekstu poređenja dva košarkaša i dostupnosti stotina i stotina statističkih podataka i video-snimaka. Lako je odbaciti odgovor „ono nešto" kao posledicu toga što neko nije uradio domaći zadatak i pronašao egzaktniji odlučujući parametar. Domaći zadatak je urađen i radi se iznova nakon svake Džejmsove utakmice, egzaktni parametri su pronađeni i, iako jasno naginju na jednu stranu, i dalje zahtevaju element „onog nečega", „faktora iks" da dovoljno prevagnu u korist jednog ili drugog igrača.
Majkl Džordan je najveći košarkaš u istoriji zato što niko nema iskonskiju želju za pobedom od njega a istovremeno se tako nonšalantno nosi sa njom. On sam je to nazvao „prokletstvom", taj neukrotivi, rasplamsali nagon za neprestanim takmičenjem, dokazivanjem i, bitnije od svega ovozemaljskog, pobedom. Nije kao da bi neko ko je gledao Džordana kako igra pod pritiskom to nazvao prokletstvom ili, uopšte, teretom bilo kakve vrste. Način na koji je on rešavao velike, i utakmice uopšte, u poslednjim minutima ili, često, sekundama izgledao je toliko izbezumljujuće lak, spontan, prirodan a opet neponovljiv, nemoguć za imitiranje. To je kao da je Al Paćinov monolog iz „Svake božje nedelje" smišljen na licu mesta i snimljen iz prve, ili Bodlerov „Albatros" napisan u jednom potezu pera i objavljen bez redakcije (što, zapravo, i nije nemoguće).
Nema dovoljno mesta za sve anegdote o tome koliko Džordan prezire poraze. To se ne odnosi samo na košarkaške utakmice – Džordan se takmiči i kada vozi svoju decu u školu. Njegov monolog prilikom svečanog prijema u Kuću slavnih protekao je u simpatičnoj, suptilnoj ali i dalje tiradi na račun svih onih koji su sumnjali u njega ili, čak, bili odabrani da igraju u školskom timu ispred njega (taj momak je zapravo i bio pozvan na ceremoniju).
Primeri njegovog takmičarskog nagona nisu ograničeni na velike pozornice, pa ga je tako njegov saigrač sa koledža uhvatio kako namešta karte tokom bezazlene partije protiv njegove majke koja je otišla do toaleta. Pokojni Čak Dejli, trener originalnog Drim tima iz 1992. godine, prepričavao je kako mu je Džordan jedne noći tokom OI satima lupao na vrata tražeći revanš nakon poraza u partiji golfa. Dejli je popustio u ranu zoru, a Džordan pobedio za jedan udarac. Pomalo smešna je i priča kako je, u jesen 1998. godine, nekoliko meseci nakon svog drugog povlačenja, Džordan došao na trening svojih bivših saigrača i izazvao rukija Korija Bendžamina da igraju jedan-na-jedan (Bendžamin je napravio tragičnu grešku i rekao novinarima kako mu je krivo što se Džordan penzionisao jer bi mogao da ga pobedi u direktnom duelu). Džordan je, sa pola snage, pobedio rezultatom 21-3, uz konstantnu verbalnu anihilaciju mladog košarkaša.
Šta tek onda reći za Džordanov odnos prema protivnicima tokom košarkaških utakmica? Na prozivke trenera Njujork Niksa, Džefa van Gandija, koji je Džordana nazvao „prevarantom koji glumi prijatelja suparničkim igračima van terena pa ih potom uništi na njemu" pred utakmicu 1997. godine, Džordan je odgovorio postigavši 51 poen protiv defanzivno najbolje ekipe u ligi (gledano po broju primljenih poena na 100 defanzivnih poseda), istovremeno svodeći jednog od najboljih igrača Niksa, Alana Hjustona, na šut iz igre 1/13. Kada su se virus i telesna temperatura od preko 40 stepeni usudili da ga „udvoje", pošto to već Juta nije dovoljno dobro radila tokom velikog finala 1997. godine, Džordan je u legendarnoj utakmici, poznatoj kao Flu Game, postigao 38 poena i doneo Čikagu prednost od 3-2 u seriji, deset dana nakon što je postigao koš u poslednjoj sekundi za pobedu u prvoj utakmici te serije, i oko godinu dana pre nego što će na pet sekundi pre kraja šeste utakmice narednog finala postići svoj 45. poen u pobedi 87-86 protiv istog rivala i osvojiti šestu titulu. Nažalost, ni za prepričavanje ostalih Džordanovih podviga ovog tipa nema dovoljno mesta.
Lebron Džejms, sa druge strane, ima problematičnu istoriju sa završnicom utakmica, ponekad i sa velikim utakmicama u celini. Već prepričavani krah protiv Dalasa 2011. godine nikako nije usamljen slučaj. Slično se dogodilo i godinu dana ranije protiv Bostona u finalu konferencije, i to na tri utakmice uzastopno. Da ne beše legendarne trojke Reja Alena 2013. godine, to finale bi se pamtilo po tri velika Džejmsova promašaja i isto toliko izgubljenih lopti u poslednja tri minuta šeste, za Majami eliminacione, utakmice protiv San Antonija. Deluje da je, nakon toga, i sam Lebron prihvatio da se jednostavno ne snalazi najbolje u finišu. Titulu 2016. doneo je Irving, kome je Džejms prepustio da igra izolaciju tokom odlučujućeg napada u sedmom meču i u koga se generalno pouzdaje da rešava neizvesne mečeve.
U poslednjim četvrtinama prve tri utakmice ovogodišnjeg finala, Džejms je ukupno uputio svega 11 šuteva na koš i postigao šest poena. Dok će mnogi navoditi umor kao glavni razlog, njegov pasivni odnos prema igri u završnici se ponovio previše puta da bi bio slučajan i njegova rešenja često deluju kao ništa više od pukog prebacivanja odgovornosti.
Razlika u načinu na koji je napadao u prvim, odnosno u drugim poluvremenima ovogodišnjeg finala je svojevrsni rebus – dok se na početku utakmica uzdao u retko zadržive prodore, u završnici su to uglavnom bili šutevi sa distance, koji mu generalno nisu dovoljno pouzdani (Džejms je zabeležio najlošiji procenat šuta za tri poena bilo kog igrača u istoriji plejofa tokom doigravanja 2015. godine – u obzir su uzeti igrači koji su šutnuli makar sto „trojki").
Lebron Džejms je najbolji igrač na svetu do 46. minuta utakmice i bez njega utakmice ne bi ni bilo. Međutim, da se samo Lebron pita u poslednja dva minuta velikih utakmica, on možda ne bi osvojio nijednu titulu. Ovo viđenje deluje drastično samo ako se zažmuri na podatak da on nikada nije dao koš ili asistirao za izjednačenje ili vođstvo na manje od 30 sekundi do kraja bilo koje finalne utakmice u karijeri.
Finale
Možda deluje neozbiljno reći da se Džordanova glavna prednost u odnosu na Džejmsa ogleda u onoj pomalo komičnoj, mnogima potpuno nebitnoj anegdoti u kojoj on namešta karte u privatnoj partiji protiv neke starije gospođe. Međutim, upravo u tom genu, nagonu, fragmentu njegovog karaktera je taj promil koji ga čini najvećim. Poraz je apsolutno neprihvatljiv i za njega i za Lebrona Džejmsa. Razlika je u tome što Džordan nikome – ni saigračima, ni trenerima, ni protivnicima, ni Fortuni – nije prepuštao da o pobedi ili porazu odlučuje umesto njega i sa tim bremenom se nosio bolje od bilo koga.
Džejms, sva je prilika, nikada neće dostići Duha. Moraće da se zadovolji samo time što je najbolji košarkaš među Zemljanima.
.jpg)
