Izvor: MozzartSport.com, 12.Jan.2015, 11:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

GOLDN

Teret velikog oca čijim stopama želite da krenete, a da opet ne postanete njegova loša kopija, pojeo je mnoge, ali ne i njega. Neverovatni plej Golden Stejta je sve izdržao i trenutno oduzima dah svim poklonicima NBA lige. Del i Stef Kari, otac i sin, stvorili su verovatno najbolji šut današnjice kojem je potrebno manje od četiri desetinke da vam uništi meč, sezonu, karijeru, život...

Kada je leta 1986. Del Kari zakoračio na NBA parkete, posle dominacije >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << na Univerzitetu Virdžinija Tek, košarkaška Amerika ponadala se da je dobila šutera za velike domete i to se manje-više obistinilo. Iako na početku u Juti nije sve išlo kao po loju, Del će kasnije ostati upamćen kao legenda Šarlot Hornetsa (nama poznat i kao veliki prijatelj Vlada Divca), najbolji strelac franšize iz Severne Karoline i jedan od najčistijih šutera svih vremena. Imao je jedinstven izbačaj prilikom kojeg je delovalo da ne ulaže nimalo napora da bi ga izneo. Nikada nije postao legitimni superstar NBA lige, u verovatno najjačoj konkurenciji u istoriji, ali je nekako tiho ušao u istoriju Hornetsa, baš onako kako su njegovi šutevi propadali kroz koš, ne dodirujući obruč. Međutim, kada je njegov prvenac Stef došao po svoj komadić slave, stvar je bila potpuno drugačija...

Počeci Karija juniora nisu slutili na nešto veliko, naprotiv... Večito zarobljen u telu dečaka Stef je morao je iz večeri u veče da se suočava s daleko boljim fizikalcima. Prirodno, izlaz je tražio u šutu. I našao ga je, činilo se... Međutim, sadašnji plejmejker Voriorsa tokom srednje škole ne da nije podsećao na slavnog oca, već je bilo mučno gledati žgoljavog klinca kako se „porađa“ pri svakom izbačaju, šutirajući obema rukama, iako je skoro iz svakog pokušaja palio mrežicu.

Najteže je bilo Delu koji je znao da bi njegov sin sa takvom mehanikom šuta i krhkom građom u najboljem slučaju završio u Razvojnoj ligi NBA, ako i tamo...  Uzeo ga je u svoje ruke i Stef je proveo čitavo leto pokušavajući da izbačaj podigne sa grudi na čelo. U početku nikako nije išlo. Štaviše, bilo je užasno.

„Tokom prve tri nedelje nisam mogao da dobacim van reketa. Celo leto ljudi su me čudno gledali i zapitkivali „ko si ti, zašto uopšte igraš košarku “. Jedno mesec i po dana bio sam stvarno očajan, ali sam onda shvatio kako to ide“, posvedočiće mlađi Kari godinama kasnije.

Pogađate, vrlo brzo je sve došlo na svoje, a Del i Stef stvorili su verovatno najbolji šut današnjice kojem je potrebno manje od četiri desetinke da vam uništi meč, sezonu, karijeru, život...

OD „DELOVOG MALOG“ DO LIDERA RATNIKA

No, iako je dominirao na srednjoškolskim parketima, svi ozbiljniji koledž programi u SAD-u nisu bili spremni da se kockaju sa „lomljivim klincem“ koji je odrastao u Šarlotu, uprkos genima velikog ćaleta. Djuku i Vejk Forestu nije bilo ni na kraj pameti da mu ponude stipendiju, a čak je i Delova Virdžinija skretala pogled sa – činilo se tada – „ružnog pačeta“ familije Kari. Stef je morao da pređe preko ambicije da ga gleda cela Amerika na velikom univerzitetu, te je morao da se zadovolji neuglednim Dejvidsonom, zbog kojeg – ako ništa – nije morao da ide daleko od kuće. I nije pogrešio. Uzeo je broj 30 na dresu kao omaž onome kojeg je stalno pokušavao da stigne i verovatno jedinom na kojeg se do kraja ugledao. A Dejvidson?

Omaleni koledž je na krilima „Delovog malog“ uspeo da se probije na NCAA turnir posle 30 i kusur godina, dok se  Kari ni u jednoj od tri sezone nije spuštao na manje od 20 poena po meču. Već posle druge šuškalo se o izlasku na draft, ali je Stef odlučio da sačeka još godinu dana, donevši jednu od pametnijih odluka u karijeri. Naredna sezona bila je za pamćenje...

Premešten na poziciju pleja bez milosti je rešetao protivničke odbrane i postao najbolji strelac NCAA lige, te je maleni Dejvidson odveo na prag Fajnal fora. Redom je ponižavao daleko poznatije ekipe Gonzage, Džordžtauna i Viskonsina, ubacujući im po 30 i kusur poena, ali je Kanzas ipak bio prejak i bajka do tada anonimnog Dejvidsona nije imala srećan kraj, a Karijev odlazak u svet odraslih postao je neminovnost.

Na draftu 2009, uz dosta sreće, dolazi u ruke Golden Stejt Voriorsa kao sedmi pik prve runde, ali ni na novom početku nije mu baš sve bilo potaman. Monta Elis je u to vreme bio alfa i omega prosečnog tima koji je sezone završavao u regularnom delu, dok je plej-of bio miljama daleko, a franšiza predstavljala poligon za Elisovo ispucavanje (Monta će se kasnije „dovesti u red“ kao bek Dalasa). U svlačionici je bilo mnogo zle krvi, Elis je od starta dao do znanja Kariju da ga ne voli i da i ne pomišlja da pokuša da mu preotme mesto prve zvezde. Strogo statistički gledano, Kari je imao prilično uspešne prve dve sezone u Ouklendu, ubacivao je oko 18 poena prosečno i delio blizu šest asistencija, ali su privikavanje na paklen ritam NBA lige i dečačka građa uzeli danak. U maju 2011. usledila je operacija desnog skočnog zgloba. Lok-aut mu je dobro došao kako bi se povreda zalečila na vreme, te je bilo predviđeno da Stef bude na terenu već od prve utakmice. No – ne lezi vraže – Kari je obnovio povredu u meču predsezone protiv Sakramenta i sezona je definitivno izgubljena. Kako za njega, tako i za čitavu ekipu.

Čelnicima Golden Stejta prekipelo je tog leta i odlučili su da počnu ispočetka. Na mesto generalnog menadžera postavljen je debitant Bob Mejers, dok je na mesto glavnog trenera doveden još jedan – Mark Džekson. Vrteška na klupi Ratnika trajala je tokom prve tri Stefove godine u NBA, te je svakog leta neko novi pokušavao da sklopi ekipu za doigravanje – pokazala je istorija – krajnje neuspešno. Ovoga puta činilo se da je po prvi put neko dobio odrešene ruke da radi nekoliko godina, što je kasnije donelo dobre rezultate. Monta Elis trejdovan je u Milvoki za Endrjua Boguta i iako se tada činilo da Majers poklanja Ol star igrača za prosečnog centra sklonog povredama, franšiza je svima jasno stavila do znanja kuda želi da ide. Kari je nezvanično promovisan u prvu zvezdu ekipe, a verovatno nije bilo boljeg čoveka od Džeksona koji bi taj poduhvat izgurao na pravi način.

MAGIČNA NOĆ U „MEDISONU“

Usledila je transformacija Golden Stejta u ekipu koja ne samo da igra plej-of, već se u njemu i te kako pita. Klej Tompson je neverovatno napredovao pod novim trenerom, dok je Kari dobio apsolutnu slobodu da radi šta god hoće sa loptom i bez nje. Odmah su se videli rezultati – Stef se igrao košarke, pogađao iz svih pozicija i do savršenstva namestio prepoznatljivi šut iz driblinga koji je danas najbolji u ligi. Ako je neko mogao da shvati kroz šta sve treba da prođe mladi plejmejker u najjačoj svetskoj ligi, kako bi postao jedan od najboljih, onda je to definitivno Mark Džekson.

Da stvar bude bolja, zglobovi nisu izdali Karija, te je igrao najbolju profi sezonu u karijeri ubacujući skoro 23 poena u proseku. Saigrači su sve više napredovali igrajući uz njega, a tim je konačno završio u doigravanju. Pred kraj regularnog dela sezone Stef je uništio Njujork Nikse sa 54 poena, pohvale su stizale sa svih strana, ali samo je ona jedna imala pravu težinu.

„Postoje mečevi kada vas krene, kada ste u zoni i postoje takvi mečevi u Njujorku. Ja nikada u karijeri nisam imao ovakvu noć. Doći u u Medison Skver Garden i odigrati ovakvu utakmicu... To je neverovatno. Umeo sam svojevremeno da uđem u seriju kada jednostavno želiš da šutiraš non-stop i imaš osećaj da ne možeš da promašiš, ali nikada na ovakvom meču pred ovoliko ljudi“, rekao je ponosni otac Del.

Kada je ono pravo došlo na red, Stef je nastavio po starom. Voriorsi su naišli na Denver u prvom krugu doigravanja, a on je tokom čitave serije nosio ekipu do – na kraju – ubedljive pobede ukupnim rezultatom 4-2. Kari je plesao po terenu, u šestoj utakmici razbio je odbranu Nagestsa, a poslovično bučna arena u Ouklendu kao da je počela da veruje u čudo i proboj njenog tima među „bitnike“ u NBA ligi. Ipak, kao i mnogo puta do tada, „ljudska baklja“, kako ga zovu fanovi Golden Stejta, udarila je u zid. Džeksonov tim borio se koliko je mogao, ali je San Antonio jednostavno bio predobar i jedna od najuspešnijih sezona Golden Stejta privedena je kraju.

No, prošle sezone vratili su se još jači! Trener je uspeo da implementira još svojih ideja u igru tima. Tompson i Kari – Splash Brothers kako ih zovu mediji – nastavili su da napreduju i delovalo je da su spremni za korak više. Kari je tokom leta značajno popravio dribling, šut je još bolje ulazio, a Golden Stejt je ličio na još ozbiljniju ekipu nego lane. Sjajni organizator igre – ako ga uopšte i možemo tako zvati, pošto se apsolutno ne uklapa u klišee – srušio je rekord po broju pogođenih trojki u sezoni koji je do tada držao legendarni Rej Alen sa 269 pogodaka, a ono što je još fascinantnije je činjenica da se njegova igra nije ograničila na tu dimenziju. Naprotiv!

Pored toga, ekipa je igrala nikad bolje i mnogi su slutili da Ratnici mogu mnogo čak i na prejakom Zapadu. Međutim, ponovo je sve palo u vodu početkom plej-ofa. Golden Stejt je u prvom kolu naišao na Kliperse predvođene sjajnim Krisom Polom koji je nadigrao Stefa u izuzetnoj seriji i, na razočarenje svih neutralnih, odveo tim iz Los Anđelesa u drugu rundu.

A ONDA JE STIV KER ZAPALIO BAKLJU…

Na leto je usledio šok! Izgledalo je da dobar posao Marka Džeksona garantuje mir i stabilnost mladoj ekipi, te da će ono najbolje tek uslediti... Ali usledilo je nešto potpuno suprotno. Bob Mejers uručuje otkaz mladom stručnjaku, a igrači ostaju u čudu. Kari je bio jedan od najglasnijih koji su podržavali simpatičnog Marka, ali sve je bilo uzalud. Mejers je već prelomio. Kada se činilo da će sva muka i sav napredak iz prethodnih nekoliko sezona pasti u vodu, generalni menadžer uspeo je da nagovori Stiva Kera da preuzme tim iz Ouklenda, iako je nekadašnji član šampionske generacije Čikago Bulsa imao još nekoliko primamljivih ponuda na stolu. Na sreću po sve nas, a najviše Kera samog, izabrao je Golden Stejt.

I još jednom, nakon što je tresnuo o zemlju, Stef dobija ono što mu je potrebno. Jedan od najboljih šutera svih vremena dobija u ruke najboljeg šutera današnjice. Obećava, zar ne? Još kako...

Sve se nekako poklopilo ovog leta i konačno u Golden Stejtu imamo ekipu koja može da se isprsi pred velikanima i izađe iz bitaka s glavom na ramenima. Roster je ojačan nekolicinom veterana poput Leandra Barbose i Šona Livingstona koji s klupe daju još veću sigurnost ekipi kojoj više ne klecaju kolena kada Karija i Tompsona nema na parketu. Drejmond Grin i Moris Spajts praktično igraju sezone života, Endrju Bogut drži odbranu „pod konac“.  Ker je nastavio praksu svog prethodnika, te Stef Kari ima ogromnu slobodu na terenu, a on mu vraća tako što iz večeri u veče gura ekipu ka samom vrhu Zapadne konferencije, uprkos mukama Dejvida Lija koji ne može da sastavi više od 10 utakmica bez povrede.

Na individualnom planu, deluje kao da je Stef Kari do kraja sazreo i jedan je od favorita za MVP nagradu. No, više od svih tih dosadnih brojki fascinira ono što svi mi sa ogromnim podočnjacima gledamo svake noći. Promena kroz noge, promena iza leđa, direktan čuvar sedi na parketu polomljenih zglobova, šut iz driblinga, pas bez gledanja... Izgleda kao da se igra. Nepredvidivost kojom i najbolje defanzivce u ligi natera da makar jednom tokom meča pomisle:

„Šta mi, kod đavola, sve ovo treba?“

Kari je verovatno poslednji vagabundo savremene košarke sa one strane bare koji sa svom slobodom ovog sveta svake noći izlazi na parket da bi se igrao i zabavio, baš kao onomad kada ga je otac učio osnovnim stvarima. I tako, igrajući se, možda je i nesvesno prešao put od „zakržljalog“ dečaka do najboljeg plejmejkera na svetu sa 26 godina.

Put od „Delovog sina“ do toga da mu više niko i ne spominje oca.

(FOTO: Action images)

Nastavak na MozzartSport.com...