Izvor: Story, 27.Feb.2016, 21:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bobi Marjanović: Uz suprugu sve sam lako prebrodio
U teksaski dom srpskog košarkaša Bobana Bobija Marjanovića, koji postaje sve popularniji u američkoj NBA ligi, pre nekoliko nedelja, nakon uspešno završene papirologije, pridružili su se njegovi najdraži, voljena Milica i sinovi Vuk i Petar
Foto: Story press, Privatna arhiva
Najbolji košarkaš današnjice, nezaustavljivi Amerikanac Stef Kari, prethodne nedelje gostovao je u jednoj emisiji na Sports Illustrated kanalu, gde mu je, između ostalog, postavljeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << pitanje kog igrača se plaši kada krene ka košu.
- Bobana. Definitivno njega. Jeste li mu videli šake? Nerealne su – rekao je on i tako samo podebljao popularnost koju srpski košarkaš Boban Bobi Marjanović (27) uživa otkako je u NBA ligi, u crno-sivom dresu San Antonio Sparsa, sa brojem 40. Gorostasni Srbin, nežni div ili Bobinator, kako ga najčešće zovu u Teksasu, zahvaljujući svojoj upečatljivoj pojavi, kao i trudu koji ulaže da svakodnevno napreduje u košarci, postao je miljenik navijača. Kao što neustrašivi bik Ferdinand u istoimenom crtanom filmu, svoju snagu ne koristi da naudi drugima, već je srećan kada u hladu omiljenog drveta miriše cveće, tako i korpulentni Bobi svakim danom sve više pokazuje kako je njegov košarkaški talenat mnogo veći od samih šaka koje je spominjao Kari. O biku Ferdinandu, jednom od njegovih omiljenih crtaća, Bobi sada priča svom sinu Vuku (4), koji na velikom LCD ekranu gleda neke znatno modernije filmove za decu. Za to vreme, njegov jednogodišnji sin Petar izgovara svoje prve reči. Bobijevi naslednici, zajedno sa suprugom Milicom (28), tek su se nedavno preselili u Ameriku, nakon što su obezbedili neophodnu papirologiju.
Verovatno svaki dečak koji se latio košarkaške lopte, zamislio je sebe u NBA ligi, a o ostvarenju tog sna i svom porodičnom životu, Bobi Marjanović govori u ekskluzivnom intervjuu za naš magazin.
Story: Kako je to živeti američki san?
- Zaista nisam očekivao da će sve biti ovako dobro i mogu slobodno reći da živim svoj san. Svi su me izuzetno lepo prihvatili, imam veliku podršku saigrača, trenera, ljudi u klubu i navijača. Mislim da sam se dobro uklopio i potrudiću se da na najbolji mogući način iskoristim svaku sekundu na terenu.
Story: Šta nam možete reći o životu u Teksasu?
- Mnogo je lep, pre svega zbog zaista divnih ljudi koji ovde žive. Veoma su srdačni, druželjubivi, ljubazni i to je ono što mi se sviđa. Od momenta kada sam došao u San Antonio, svi su se trudili da mi pomognu i olakšaju period adaptacije na novu sredinu. Ne samo ljudi iz kluba, nego i običan svet koji sam sretao na ulici. To mi je u znatnoj meri omogućilo da se osećam kao kod kuće i da brzo zavolim ovaj grad. Najjači utisak na mene ostavlja pozitivna energija ljudi koji me okružuju. Primetno je da umeju da budu iskreno srećni zbog tuđeg uspeha i znaju da uživaju u tome.
Story: Jeste li se osećali usamljeno?
- Kao što sam već rekao, taj period privikavanja prošao je mnogo lakše, jer sam zaista imao veliku podršku i pomoć ljudi iz kluba. Takođe, u San Antoniju igra veliki broj internacionalaca, ima dosta Evropljana koji su pre mene sve to prošli i njihovi saveti bili su mi dragoceni.
Story: Ipak, nije lako biti odvojen od porodice.
- Naravno da mi je nedostajala porodica, ali kad imaš pravu osobu pored sebe, kao što ja imam Milicu, mnoge stvari lakše se prebrode. I pored naše razdvojenost u početku, upravo iz tog razloga uspeo sam da zadržim svoj fokus na košarci i maksimalno budem skoncentrisan na trening. Na svemu tome jako sam joj zahvalan.
Story: Mislite li da će se ona brzo adaptirati na tamošnji život?
- S obzirom na to da se veoma lepo osećam u Americi, siguran sam da će se i mojoj porodici dopasti život u San Antoniju.
Story: Opišite nam kako izgleda jedan vaš dan?
- Kada imam utakmicu, budim se rano ujutro, budući da kao ruki u ekipi imam termin u sali od osam časova i 30 minuta. To je individualni trening, gde sa trenerom radim na uvežbavanju određenih tehničkih elemenata, na primer šuta, odbrane i ispravljanju nekih grešaka. Posle toga imam doručak, kratku puzu i u 10 sati sledi timski trening koji traje oko sat vremena. Po njegovom završetku, ukoliko nam je potreban oporavak, na raspolaganju su fizioterapeuti. Za sve igrače priprema se ručak, koji iz hale nosimo kući. Sledi kratak predah i potom povratak u dvoranu na pripremu za utakmicu. Kao i kod prepodnevnog treninga, ja kao novajlija u ligi imam prvi termin za pripremu. Ako meč, recimo, počinje u pola osam, na terenu moram da budem u pet sati. Svaki igrač ima svoj termin za individualno zagrevanje, posle se čita skauting, sledi bandažiranje, sastanak i utakmica, posle koje idemo kući.
Story: Ispričajte nam neku od anegdota koju ste doživeli od kada boravite u SAD?
- Jedna od najzanimljivijih stvari dogodila mi se kada sam prvi put pozvan na druženje sa navijačima, što je podrazumevalo zajedničko fotografisanje i potpisivanje autograma. To se dešavalo u jednom restoranu brze hrane, koji je sponzor našeg kluba. Pre nego što sam krenuo, očekivao sam da će doći oko pedesetak navijača San Antonija. Međutim, veoma sam se iznenadio kada sam video da je došlo više od 400 ljudi. Bio je ogroman red na ulazu u restoran, a neki su čekali više od četiri sata da se pojavimo. Bio sam iznenađen gestom navijača koji su dolazili sa mojim specijalno dizajniranim slikama, srpskom zastavom, kreacijama mog lika u telu Terminatora ili elegantno uramljenim fotografijama želeći autogram.
Story: Košarkaši koji iz Evrope odu u NBA, ubrzo uskoče u svoje novo telo i dobiju mišićnu masu. Kako to komentarišete?
- Mislim da su to samo predrasude i neistine, sve zavisi od tipa igrača. U svakoj ekipi postoji veliki tim stručnjaka koji procenjuju šta je najbolje za tebe i daju program rada kog treba da se pridržavaš kako bi napredovao.
Story: Šta vas najčešće pitaju o Srbiji i Beogradu?
- O Novaku Đokoviću, kao i o zanimljivim turističkim mestima koje bi mogli da posete.
Story: Osim prijatelja, šta vam nedostaje?
- Kuvana jela iz Srbije. Pošto moja baka to najbolje sprema, mogu reći da mi ona najviše nedostaje. Nije isključeno da mi dođe malo u posetu.
Story: Čime kompenzujete bakine specijalitete?
- Teksas je poznat po svojim čuvenim biftecima i to najviše volim da jedem, a već godinama jedino i najbolje piće za mene je voda.
Piše: Stefan Tošović
Izvor: Story.rs
