Izvor: KMnovine.com, 04.Jun.2019, 08:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubio je NATO u majčinom krilu
Bila je tako tiho, dobro i poslušno dete koje nije skidalo osmeh sa lica.
Nema utehe i nikada je neće biti, ali morala sam da izdržim, da se borim zbog svog sina Bojana i mlađe kćerke Tamare. Siniša je stopostotni invalid. Njima sam potrebna, a moj život nije toliko važan. Smrću mog deteta umro je i deo mene – tužnim glasom i suznim očima prošaptala je Slađana.
Imala bi danas 23 godine. Bila bi prelepa >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << crnooka devojka, širokog osmeha, možda na kraju studija, prava, matematike, ekonomije … I, ko zna kakve bi uspehe nizala da nije doleteo smrtonosni projektil sa krila „Milosrdnog anđela” i ubio malog anđela, preslatku devojčicu Draganu Dimić u majčinom zagrljaju. NATO joj nije dozvolio da oseti radost života, da nauči prva slova, da broji, da crta i boji po sveskama brata Bojana koji je tada bio đak prvak.
Agresor se obrušio se kasetnim bombama i projektilima na sićušnu, uplašenu devojčicu koja je, prestravljena od detonacije, sa bratom i sestrom drhtala u majčinom krilu.
Troipogodišnja Dragana kćerka Slađane i Siniše iz Topličana, bezbrižno se igrala sa svojim sedmogodišnjim bratom Bojanom i malom sestrom Tamarom od osamnaest meseci u prostranom dvorištu roditeljske kuće u Topličanima. Tu je prohodala, skakutala i naučila prve reči.
Došlo je proleće 1999. godine a sa njim i krvavi pohod NATO pakta. Strah za decu, u selu pretežno naseljenom Albancima, nateralo je Slađanu i Sinišu da potraže sigurnije mesto za svoje mališane u susednom srpskom selu Staro Gracko.
Boraveći već dva meseca u Starom Grackom, deca su se privikavala, vozila biciklo i igrala se sa decom iz susedstva. Slađana, požrtvovana i brižna majka, pazila je svoju decu kao zenicu oka, a otac Siniša posebno je bio vezan za svoju mezimicu Draganu – rekla nam je Draganina majka Slađana.
Tamara bi odmah zaspala, jer je bila i suviše mala, a Draganu i Bojana bi majka uspavljivala pričajući priče za laku noć o princezama, vilama, pticama, čarobnom svetu mašte, iako je oko njih besneo rat. Molila je Boga pre svakog odlaska na počinak da sačuva njenu decu.
Slađana teško izgovara reči, dok se priseća svoje devojčice i događaja od proleća 1999. godine. „Bila je tako tiho, dobro i poslušno dete koje nije skidalo osmeh sa lica. Poverila bih joj da pripazi na osamnaestomesečnu seku Tamaru dok obavljam neki posao u kući, a ona bi je mazila i nepomično sedila pored nje" – tužnim glasom i suznim očima seća se Slađana svog deteta.
Te kobne noći između 10. i 11. maja 1999. Slađana je kao i obično uspavala decu. Probudila ih je strašna eksplozija i prasak stakla.
„Smenjivale su se detonacije. Iako je bila noć sve je svetlelo, poput kakvog vatrometa a deca su se probudila i plakala od straha. Desnom rukom sam držala Tamaru i Bojana a levom moju Draganu dok je suprug Siniša izašao napolje da vidi odakle dolaze te strašne eksplozije. Nadala sam se da će nas zaobići" – kazala je Slađana.
Smrtonosni geler pao je kroz tavanicu Dragani na glavu a njenom bratu Bojanu na desno plućno krilo. Ugašen je jedan život, zatvorene krupne crne oči i nestao široki osmeh. Zločinac nije dozvolio Dragani da odraste”
Tako je Slađana čvrsto prigrlila svoju decu, kako bi u majčinom zagrljaju osetili sigurnost i toplinu i otklonila im strah od silne detonacije. Sevalo je bez prestanka nebo nad Starim Grackom više i strašnije od svih munja. Prekrile su ga svetleće rakete i sejale smrt. A, onda je nevidljivi neprijatelj zauvek prekinuo jedno detinjstvo, ugasio jedan mladi život koji je tek počeo, ubio je devojčicu Draganu.
Smrtonosni geler pao je kroz tavanicu Dragani na glavu a njenom bratu Bojanu na desno plućno krilo. Ugašen je jedan život, zatvorene krupne crne oči i nestao široki osmeh. Zločinac nije dozvolio Dragani da odraste. U crnoj majskoj noći krici izbezumljene majke Slađane, krvave od krvi svoje dece razlegali su se Starim Grackom i lomili najtvrđa srca.
Sećaju se dobro žitelji Starog Grackog te kobne noći, kada je đavolska ruka tuđina navodila i ispustila smrtonosni teret na maleno, bezgrešno dete koje nije ni znalo šta je to rat i zašto odrasli biju bitke. Niko nije mogao da uteši nesrećne roditelje.
Videvši izmasakriranu svoju mezimicu, otac Siniša iako teško ranjen, jaukao je od bola i čvrsto držao svoje čedo ponavljajući, „Ne dam vam moju Draganu, ne dam vam moje dete”.
Odvezli su ih u Prištinu u bolnicu, a Siniša je u naručju grlio svoje mrtvu i izmasakriranu devojčicu. Od tela kćerke Dragane nisu ga mogli odvojiti ni lekari u bolnici u Prištini, sve dok nije iznemogao od sopstvenih rana.
Dragana Dimić
Majka Slađana je sa teško ranjenim sinom Bojanom ležala na intezivnoj nezi, od šoka i bola zaboravila je da ima još jedno dete. „Dva dana nisam znala da imam i treće dete Tamaru. Sa jedne strane bol za izgubljenim detetom a sa druge borba za život drugog deteta. Dok smo ja i suprug bili u bolnici, tri dana su moju osamnaestomesečnu Tamaru pazili naši vojnici. Hvala im na tome. Ne znam ni kako sam sve preživela – prošaptala je Slađana.
Draganu su sahranili u rodnom mestu Topličane. Otac je ležao ranjen u bolnici a majka pored sina Bojana kojem su se borili za život i nisu bili u stanju ni da se oproste od svoje devojčice. Proleće 1999. zauvek je zavilo u crno, ovu, nekada srećnu porodicu.
Otac Siniša ostade invalid kao i brat Bojan. Fizičke rane i zacele, ali one na duši su toliko duboke i teške da će ih poneti sa sobom sve dok se jednog dana ne sretne sa svojom mezimicom. On do danas ne može da nađe duševni mir. Slađana, ova hrabra majka, majka heroj bori se sa velikom tragedijom, nedaćama i bolom. Siniša i Slađana nisu izdržali da budu daleko od svoje devojčice. Sanjali su je, kako ih zove i traži. Godine 2011. posmrtne ostatke kćerkice Dragane prebacili su iz Topličana, sada etnički čistog albanskog sela, u Kragujevac gde žive kao prognanici.
„Nema utehe i nikada je neće biti, ali morala sam da izdržim, da se borim zbog svog sina Bojana i mlađe kćerke Tamare. Siniša je stopostotni invalid. Njima sam potrebna, a moj život nije toliko važan. Smrću mog deteta umro je i deo mene – prošaptala je Slađana.
Gorka i porazna činjenica je i dvadeset godina posle, da zlikovce NATO ne pokazuje kajanje. Ubijanje malene Dragane i ostale naše dece nazivaju kolateralnom štetom pokušavajući opravdati svoje zločine.
Lepa crnooka devojčica bezbrižno trčkara na nekom boljem i srećnijem mestu, tamo gde nema ubica i zla, na nebu sa anđelima.
R. Komazec
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: Jedinstvo :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
