Izvor: Politika, 07.Apr.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka bar naša deca budu srećna
Nikada nisam imao problem sa inspiracijom. Uvek sam se borio sa zdravljem. Deo te moje borbe je rad. Sad, od kada imam unuku, inspiracije ima na pretek, kaže sedamdesetdvogodišnji kantautor koji devetog maja priređuje solistički koncert u „Sava centru”
Slavni hrvatski muzičar, kantautor, interpretator i pesnik, 9. maja, u beogradskom „Sava centru” održaće solistički koncert. Biće to prilika da domaća publika ponovo uživa u nekim od njegovih pesama, među kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su „Loše vino”, „Ne daj se, Ines”, „O, mladosti”… Sedamdesetdvogodišnji autor ovih dana je prezaposlen. Piše muziku za dokumentarno-igrani serijal o Titu, objavljuje svoju 30. zbirku pesama a svaki slobodan trenutak nastoji da provede sa unukom.
Prošlo je pet godina od Vašeg poslednjeg koncerta u Beogradu. Da li se radujete ponovnom susretu sa publikom?
U beogradskom „Sava centru” bio sam više puta, ali nikada nisam imao pravi solistički koncert. I zato me Gabi pušta samog. Ona je nedavno bila na džez festivalu i bila je očarana. Dozvolila mi je da dođem, kako bi se moj identitet, koji je ipak onako usamljenički, na taj način prezentirao. Sa mnom će doći moj sin Matija i prijatelj Petar Grašo. Gabi ostaje kod kuće da čuva našu unuku Lu.
Trenutno radite muziku za dokumentarno-igrani serijal o Titu. U kakvom Vam je ostao sećanju?
Lično sam poznavao Tita, više puta sam ga sretao, čak smo i zajedno plovili „Galebom”. Imao je sklonost prema onome što pišem. Jedno veče smo sedeli u onoj pušioni, na vrhu „Galeba”, bio je tu i jedan pijanino. Tada sam ga čuo i kako svira. Kada je putovao u Aleksandriju, svaki put bi nekom od mornara poslao novce. Bio je vrlo galantan u tom pogledu. Čak sam ga video pri njegovom poslednjem dolasku u Zagreb. Bili smo Gabi i ja, Tereza i moj pijanista.
Antuna Vrdoljaka sam prihvatio jer sam sa njim toliko puta u životu radio. Tu su „Glembajevi”, „Prosjaci i sinovi”, „Zagrljaj”, „Meštrović”… Ovde ne može biti njegove velike lične intervencije. To je sve vrlo intenzivan, dramatičan dokumentarizam, koji nastojim muzički da ispratim. Zahtev je neverovatan. Juče sam radio dan i noć. Sad sam zvao tonskog montažera, koji kaže da je slomljen, da ne može dalje. A, ja moram nastaviti.
Do sada ste objavili 30 zbirki poezije, koje su doživele veliku popularnost i impresivne tiraže. Kritičari smatraju da je zbirka „Padova”, u kojoj govorite o teškim trenucima bolesti, kao najvećem životnom izazovu, Vaše najbolje literarno ostvarenje?
To je bila situacija biti ili ne biti. Na tuđem terenu, u drugoj državi, na drugom jeziku, koji na sreću znam, ali bez ikog svog kraj sebe. Tamo su me odveli kum i klavirista. Gabi je došla jednom posle operacije, kći je bila u Americi, Matija studirao u Austriji. Bio sam apsolutno ostavljen sudbini. Ja nisam tamo mogao ni pisati, već sam knjigu diktirao u kasetofon, pa posle prepisivao. Ima nekih kritičara koji drže da mi je to najbolja knjiga. Nisam je skoro čitao…
U Podgorici će uskoro biti objavljena Vaša 30. knjiga?
Imaće jednostavan naslov „Arsen”. To je zbir svega što sam radio – „lek i otrov”. Obuhvatiće 105 pesama, a biće tu i esej akademika Tonka Maroevića. Sve je već završeno i pojaviće se, možda, još do početka leta.
Da li će se neka od Vaših knjiga, među kojima i poslednje dve „Zidne novine” i „Kino sloboda”, naći u beogradskim knjižarama? Do sada ih nije bilo?
Da budem iskren, ne vodim veliku brigu oko svog rada. Moje je samo da stvaram, a sve drugo što se tiče novca, cena i ostalih stvari, tu mi pomažu Gabi i sin, koji su trezveniji od mene.
Do sada ste objavili 23 ploče, 40 CD-ova, muziku za 140 pozorišnih predstava, 30 igranih filmova, 21 TV dramu i seriju, 11 dokumentarnih filmova, 10 crtanih, 30 zbirki poezije. Čini se da ste svaki trenutak života posvetili radu. Da li ste se ikada bojali da će presahnuti inspiracija?
Nikada nisam imao problem sa inspiracijom. Uvek sam se borio sa zdravljem. Deo te moje borbe je rad. Sad, od kada imam unuku, inspiracije ima na pretek. Prethodnu noć oka nisam sklopio od brige kako ću napraviti treću epizodu Tita u Rusiji. Ali kad sam video nju kako spava, već mi je bilo mnogo lakše.
Vaše pesme ušle su u legendu. „O, mladosti”, „Sve što znaš o meni”, „Loše vino”, „Ne daj se, Ines”, „Balada o prolaznosti”… Slušaju ih sve generacije. Šta smatrate tajnim „začinom” dugog trajanja?
Nikada ništa nisam programirao. Neki dan sam rekao, neka zvuči prepotentno, ali darovit sam, obrazovan i radan. Završio sam pravo, diplomirao muzičku akademiju i dve srednje muzičke škole, obišao sam celi svet, imao koncerte od Rio de Žaneira do Novosibirska i Rima. U Sanremu sam dobio nagradu „Premio Tenco”, u čast Luiđija Tenca, koja me je svrstala u prvih devet kantautora sveta, među kojima su Leonard Koen i Bob Dilan. Ja tu ništa posebno nisam preduzimao. To se jednostavno dešavalo. Ni Gabi ni ja nikada nismo imali ni menadžera ni sponzora. Moj jedini menadžer je telefon. Kad me pozovu i pitaju, mogu samo da kažem hoću ili neću, a najčešće kažem neću.
Dobitnik ste velikog broja nagrada i priznanja, od Goranovog vijenca, „Vjesnikove” nagrade „Slavenski”, nagrade „Ivo Tijardović”, do dve Zlatne arene… Postoji li profesionalni izazov za Vas?
Čim me vide, odmah me odlikuju. Mnogo šta još želim da uradim. Dobio sam poziv da idem na Pag, pa u Sarajevo, na neke književne susrete, ali sam sa ovom serijom o Titu živ zakopan. To mi je poslednja serija jer rad na njoj podrazumeva davanje jednog dela života. Zato se opraštam sa Titom i sa serijama.
Da li mislite da se kroz koncerte umetnika približavaju Hrvatska i Srbija?
Ne mogu kao politički diletant davati ocene o približavanju i udaljavanju. Ovo sve zajedno nije baš prostor sreće, ako baš hoćete. Ima približavanja, dođe ovde dosta srpskih pevača, pune najveće prostore u Splitu. Tu su Miroslav Ilić i Lepa Brena, bosanski pevači, kao što je Čola. Sve to tako ide, ali totalni ukus mi nije jasan. Ovo ne znam da li će ikad biti prostor potpunog zadovoljstva i tolerancije. Neka bog da našoj deci da svuda putuju i budu srećna.
Širom gradova Srbije vlada veliko interesovanje za Vaše koncerte. Publika u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Vršcu, Čačku očekuje Vas s nestrpljenjem. Da li planirate da ih obradujete koncertima?
Slabi su izgledi, mada znam da me očekuju. Videćemo. Od transplantacije jetre je prošlo šest godina i moram živeti asketski.
Zorica Karanović
[objavljeno: 08/04/2010]
