Izvor: Politika, 10.Feb.2014, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusija i SAD lome koplja preko Ukrajine
Ukrajinska drama, kojoj se kraj još ne nazire, sve više se pretvara u opasnu igru između Rusije i SAD. I dok demonstracije na Trgu nezavisnosti u Kijevu daju nadu njihovim učesnicima da se sami bore za sopstvenu bolju budućnost, pravi potezi vuku se u Moskvi i Vašingtonu. Kako piše list „Ameriken interest”, u ovoj priči ne radi se samo o sudbini Ukrajine, već o mnogo dubljim pitanjima.
„Tokom nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proteklih godina Rusija se vratila na strateški horizont NATO-a. U Moskvi su odlučni da povrate odlučujući glas na postsovjetskom prostoru. Kriza u Ukrajini odlučujući je momenat za budućnost istočne Evrope, a time i za budućnost skandinavske, pribaltičke i centralnoevropske periferije NATO”, tvrdi list uz zaključak da „šablon obojene revolucije” (poput gruzijske, 2003, ukrajinske, 2004. ili kirgiske, 2006), i sve što ide uz njega, ne može da obezbedi opstanak ukrajinske demokratije.
Na samitu u Minhenu 2007. Rusija je istakla da ima „privilegovane interese” na severnom Kavkazu kao i pravo da utiče na dešavanja u svom postsovjetskom komšiluku. Kako je tada istakao predsednik Vladimir Putin, njegova zemlja je spremna da se suprotstavi svakom pokušaju širenja NATO i približavanja zapadne vojne alijanse ruskim granicama. To je i pokazala ratom u Gruziji 2008.
Rusija spada u tri države sa najvećim vojnim rashodima u ovom trenutku. U plejadu mogućih jakih protivnika u tom smislu, osim SAD, sada je ušla i Kina. Zato i ne čude uporna nastojanja Moskve da sa Pekingom, sa kojim ima izuzetno aktivnu trgovinsku razmenu, političke odnose pretvori u stratešku saradnju.
Pri tome, Rusiji u prilog ide činjenica da ni SAD ni Evropa nemaju pravi odgovor na ukrajinska dešavanja. Naravno, u pitanju su ogromne sume para koje bi trebalo uložiti u oporavak bivše sovjetske republike, ali nije samo to u pitanju. Ma koliko Evropska unija, kroz program Istočno partnerstvo, nastojala da Ukrajinu ubedi da su upravo evropske vrednosti ono što bi moglo da joj osigura budućnost, ta priča bledi pred vestima da je i činovništvo u EU podložno korupciji, da se i tamo dešavaju incidenti sa primesama nacionalnih ili etničkih netrpeljivosti...
Iza tih „evropskih vrednosti” u velikoj meri stoji uticaj sa druge strane Atlantika. Amerika, koja ima svoje brige, na Stari kontinent gleda sopstvenim strateškim očima, nekada javno, ali češće tajno. Afera višegodišnjeg prisluškivanja evropskih lidera, strateških partnera, od strane američkih tajnih službi, to je potvrdila na najružniji način.
Sa svoje strane, Rusija se sve užurbanije vraća svojoj velikodržavnoj politici. Mada je Putin tokom godišnje konferencije u Kremlju istakao da Rusija ne želi status „naddržave”, nema sumnje da i dalje računa da je njen strateški teren ono što je bilo u okvirima nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.
U celoj toj igri našla se Ukrajina, i to u najnezgodnijem trenutku i pred finansijskim kolapsom. Na površinu su isplivale mnoge ružne stvari koje su se ukorenile tokom godina: od potpuno pocepane opozicije do činjenica da u Vrhovnoj radi sede i otvoreno ekstremističke i antisemitske partije poput Slobode Olega Tjagniboka. Već i sama činjenica da evropski pregovarači koji u Kijev stižu svakodnevno moraju da pregovaraju sa takvom vrstom ljudi, celu stvar izvodi iz priče o objektivnim mogućnostima izlaska zemlje iz krize.
Amerikanci su daleko aktivniji. Prema tvrdnjama ruskih obaveštajnih službi, SAD troše 20 miliona dolara nedeljno za finansiranje ukrajinske opozicije, uključujući i kupovinu naoružanja. Ova informacija iz Vašingtona nikada nije demantovana.
U celoj priči EU kao da je prepušteno da, tek s vremena na vreme, izrekne poneko obećanje i barem na taj način pokaže da je Ukrajina interesuje. O ulozi EU, uostalom, najbolje govori presretnuti razgovor dvoje činovnika američke administracije, Džefrija Pajete i zamenika državnog sekretara Viktorije Nuland, koja je u više navrata dolazila na razgovore u Kijev. U razgovoru dvoje američkih zvaničnika, koji se slučajno ili namerno našao i na „Jutjubu”, funkcija EU u smirivanju situacije u Kijevu i budućnosti Ukrajine uopšte iskazana je na prilično neprimeren, pa čak i vulgaran način, što bi moglo da se protumači i da o administraciji u Briselu i njenom uticaju nema smisla ni razgovarati.
Sve to nas vraća na „dvoboj Rusije i SAD”. Sudeći prema izuzetno uspešnoj prošloj godini na međunarodnoj sceni (spasavanje Sirije od bombardovanja od strane međunarodnih snaga, do unosnih ugovora sa Iranom...), u Moskvi imaju dobre adute.
A u Ukrajini i dalje traje napetost.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 10.02.2014.
.jpg)
