Izvor: Politika, 25.Mar.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komešanja u ukrajinskoj vlasti
Borba za pozicije između predsednikovog starijeg sina i „gasnog kardinala“ pojačala dilemu: ili Moskva ili Vašington
Specijalno za „Politiku“
Kijev – Za razliku od čvrste vertikale vlasti u Rusiji, gde je vlada uprkos uličnim predizbornim protestima očuvala zavidno kadrovsko jedinstvo, u susednoj Ukrajini komešanja u vladajućoj garnituri ne prekidaju se ni na minut.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Vlast predsednika Viktora Janukoviča manevriše, omogućavajući čas jednoj čas drugoj interesnoj grupi da jača na račun druge.
Poslednjih meseci je u tom smislu vidljiv rast uticaja starijeg predsednikovog sina – Aleksandra Janukoviča. Rezultat: Nacionalna banka, Ministarstvo finansija, Poreska služba i Ministarstvo unutrašnjih poslova nalaze se pod kontrolom ljudi iz najužeg okruženja Janukoviča mlađeg.
Porodica napreduje – govore ukrajinski stručnjaci, ali ekspanzija bi mogla da se pokaže tek kao zaštitna reakcija, protivpotez na sve ozbiljnije pritiske oligarha Dmitrija Firtaša.
„Gasni kardinal”, koji se donedavno držao u senci a za koga se vezuje mafijaško delovanje kompanije „Rosukrenergo” – energetskog posrednika između Kijeva i Moskve – takođe pretenduje na lavovski deo kontrole u ukrajinskoj vladi.
Njegovim partnerima-protežeima smatraju se ministar energetike, šef predsedničke administracije, šef diplomatije i bivši šef Službe državne bezbednosti i prvi zamenik predsednika vlade.
Pošto na samitu Ukrajina–EU 19. decembra 2011. nije potpisan dogovor o asocijaciji i zoni slobodne trgovine sa Unijom, Kijev sada ne žuri ni sa potezima u susret Rusiji. Omiljena „mnogovektorska” politika predsednika Leonida Kučme, koja je u epohi devedesetih davala rezultate, više – ne funkcioniše.
I zaista, granice politike su iscrpljene – „i našima i vašima”. Ukrajina, jednako kao i Srbija, mora da odluči gde je – na istoku ili na zapadu, sa Moskvom ili sa Vašingtonom.
Ekonomski odnosi između Srbije i Rusije, u kvalitativnom smislu, postali su model i za Janukoviča, koji strahuje od priključenja jednako i Carinskoj i Evropskoj uniji. A sve u strahu od mogućeg gubitka suvereniteta i usled nespremnosti na podelu upravljanja nad ukrajinskim sistemom transporta gasa, koji ubrzano gubi privlačnost uvođenjem u funkciju „Severnog” i „Južnog toka”.
Interesantno je pitanje: zašto bi spremnost na podelu suvereniteta sa Briselom imala smisla, a sa Moskvom ne?
U tom svetlu tragična figura Julije Timošenko ponovo je, protivno volji bivše premijerke, postala faktor približavanja Ukrajine i Rusije. Tokom devedesetih, dok je bila na čelu Ujedinjenih energetskih sistema Ukrajine, Timošenkova je aktivno, ne bez ličnog interesa, integrisala energetiku dve države, kao tadašnja predsednica vlade 2010. potpisala je dogovor kojim se utvrđuje visoka cena gasa za Ukrajinu, računajući da će sledeće godine pobediti na predsedničkim izborima i onda taj dogovor ponovo razmotriti.
Ali, izbore je dobio Janukovič, Timošenkova se našla iza rešetaka, što je dalo povoda Evropi da zahladi odnose sa Kijevom i u pogledu evrointegracija. Pojedini stručnjaci, ne pozivajući se ni na šta konkretno, ipak Timošenkovu nazivaju sledećim predsednikom Ukrajine.
Da li će ona rusko Kosovo – Kijev, kao majku ruskih gradova – povratiti pod istorijsko okrilje, pokazaće vreme.
Oleg Bondarenko, politikolog
objavljeno: 26.03.2012.
