Izvor: Danas, 07.Avg.2014, 22:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isključenje igrača kao paradigma lošeg rada
Beograd - Ako ništa u životu nije slučajno, a uglavnom nije, onda se ni dva Partizanova remija s Ludogorecom nisu tek tako desila. Sve i da Branislav Trajković nije, ničim izazvan, lupio Slovenca Bezjaka po licu i ostavio svoj tim dugih 50 minuta s igračem manje na terenu, a crno-beli nekom prečicom otišli u predvorje Lige šampiona, umesto što se sada češkaju po glavi zbog još jednog debakla u dvomečima s ekipom iz grada s 50.000 stanovnika i strepe za mesto u manje popularnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i daleko manje isplativijoj Ligi Evrope, problemi u Humskoj 1 ostali bi isti.
Krenimo redom. Od Marka Nikolića, po definiciji posla najodgovornijeg za rezultate. U pravu je trener kada kaže da - nema tolerancije - za ispad štopera, ali jako greši kada zatvara oči pred očiglednim slabostima i beži od lične krivice. A, ima je i te kako. Za to što mu je ekipa u prvih 20 minuta revanša statirala pa tek posle dva komada u mreži počela da trči i nešto kombinuje, a i to je radila magarećom brzinom i na silu, bez vidljive koncepcije i jasnog plana kako da „ukrade“ loptu i teren od protivnika. Za to što mu se ekipa u defanzivi povija kao mladica breze na olujnom vetru. Za to što je nije smirivao nego činio još nervoznijim ionako napete igrače, a tragičar Trajković, poznat po odsustvu samokontrole i kavgadžijskoj naravi, dobio prednost pre iskusnijeg i boljeg Branka Ilića, velikog pojačanja koje utakmice i dalje počinje s klupe. Za to što se Partizan u Bugarskoj „branio kao mali tim“ (reči dvostrukog strelca Brazilca Marselinja), a pre dve noći su mu izabranici već u 70. minutu obesili jezike kao da su pretrčali maraton i nemaju tek tri takmičarska meča u nogama ovog leta. Za to što se više bavi sudijama, kolegama, navijačima i medijima nego svojim poslom, čime je poprilično kumovao gubitku titule, mada je u proleće ušao s bodom više od Crvene zvezde i kudikamo jačim timom od onog iz vremena prethodnika mu Vuka Rašovića.
Čast izuzecima, ali i fudbaleri bi morali da se zapitaju koliko zaista vrede. Ako ne mogu da se trkaju,“tuku“ i nadigravaju sa strancima druge i treće evropske klase. Stariji i mlađi, večiti talenti i povratnici iz inostranstva, sadašnji i bivši reprezentativci i oni koji u svojim karijerama mogu da dobace jedino do statusa standardnog prvotimca, manje ili više su odgovorni za to što „parni valjak“ ni treću sezonu uzastopno nije polovinu avgusta dočekao na koloseku za LŠ. Ne može im opravdanje biti samo loše vođenje s klupe. Očajna finansijska situacija u klubu, konstantna lažna obećanja isplate nagomilanih ugovornih rata, plata i premija (ove poslednje pojedinci čekaju godinama) i loša atmosfera u klubu jesu jak alibi, ali ne mogu uvek biti pokriće za neznanje i(li) nezalaganje.
Kao što beda srpske ekonomije ne može biti paravan upravi za nedomaćinsko poslovanje. Partizan jedini u zemlji još štancuje talentovane klince iz klupske škole i permanentno ih prodaje u velike klubove za lepe pare - najbolje posle najviše dve godine u prvom timu - a, suprotno logici, ima sve veću rupu u kasi. Polakomljeni posle senzacionalnog ulaska u Ligu šampiona 2011, za 30.000 evra troška za ugovor golmana Radiše Ilića, čelnici crno-belih od tada u svakom prelaznom roku troše sve manje novca na pojačanja, kupujući u duhu narodne izreke „što je džabe i bogu je drago“. Dok trenere menjaju kao na traci.
Zato, kada se podvuče crta ispod minulih 180 minuta duela s Ludogorecom neuspeh Partizana dođe kao logična posledica. Pitanje je, međutim, da li će biti i jedina, jer dva remija teška koliko jedan poraz lako mogu da se reflektuju na učinak u domaćim takmičenjima, kadrovsko i finansijsko ustrojstvo kluba.
Pogledaj vesti o: Liga Šampiona
