Izvor: RTS, 11.Mar.2016, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva lica Ibrahimovića, ali samo jedno lice moćnog PSŽ-a
Ako osvoji titulu u Francuskoj (a hoće), biće mu to deveta titula u poslednjih deset godina. Ukoliko bude najbolji strelac šampionata (a hoće), biće mu to peto takvo dostignuće u poslednjih deset sezona. Da, sjajan je taj Zlatan Ibrahimović. A opet, nikada nije osvojio Ligu šampiona. Retko kada je i bio blizu. Baš kao što postoje dve strane njegove karijere, postoje i dve dihotomski suprotne strane njegove igre. Obe smo videli na Stamford Bridžu u meču sa Čelsijem. Ali videlo >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << smo štošta još – pozicionu strukturu PSŽ, toliko lepu da bi na sledećem meču irači ovog tima trebalo da igraju u lentama, loše odabran model odbrane Čelsija, onda i lošu primenu tog loše odabranog modela odbrane...
Loran Blan je utakmicu između Čelsija i Pari Sen Žermena u Londonu nazvao najvažnijom utakmicom sezone za njegov tim. Razumete zašto je to rekao i zašto, naposletku, tako i misli. Posle utakmice, koju je njegov tim dobio istim rezultatom (2:1) kao i prvi meč odigran u prestižnom pariskom distriktu - Park Prinčeva se nalazi u, po elitnosti, čuvenom 16. okrugu - rekao je da je njegov tim utakmicu dobio zbog taktike. Sada ćete razumeti zašto je to rekao...
Treći dvomeč zaredom dva tima u Ligi šampiona, koji su bili savršeno poravnati sa po dve pobede i tri remija, počeo je bez naglašenijih iznenađenja u smislu odabranog personela.
Gus Hidink je 700. utakmicu u eri Romana Abramoviča na Stamford Bridžu počeo sa jednom promenom u odnosu na prvi meč. Mladi Brazilac Kenedi, koji je u Čelsi stigao iz Fluminensea i svojim transferom iznenadio mnoge (u Brazilu, ne u Engleskoj), igrao je na levom beku umesto Babe Rahmana. Šesti meč zaredom Džon Teri nije bio u sastavu - Džon Teri koji nikada nije primio gol od Zlatana Ibrahimovića.
Čelsi je bio postrojen u standardnoj 4-2-3-1 formaciji, u kojoj su, ispred Tiba Kurtoe na golu, stajali, osim pomenutog Kenedija, Aspilikueta, Kejhil i Ivanović. Ovo je bio 58. meč Branislava Ivanovića u Ligi šampiona. Na listi srpskih igrača on je ispred Nemanje Vidića i Mateje Kežmana, a iza Predraga Đorđevića.
Njihova zaštita su bili (ovo je prejak izraz, uskoro ćemo videti i zašto) Džon Obi Mikel i Sesk Fabregas, dok su ofanzivniju trojku činili Azar, Vilijan i Pedro, ispred kojih je bio pozicioniran Dijego Kosta.
PSŽ je izašao u svom uobičajenom uskom 4-3-3 sistemu. Kevin Trap je bio na golu, dok su brazilsku četvorku pozadi činili Markinjos, Maksvel, Tijago Silva i David Luiz. Tijago Mota, Matuidi i Rabio su igrali u veznom redu, a ostatak tima su popunili Lukas Moura, Ibrahimović i Di Marija.
O Čelsi, da li ćeš ikada naučiti?
Postoji mnogo problema sa engleskim klupskim fudbalom. Vrlo egzaktna manifestacija svih njih jesu i igre njihovih timova u evrpskim takmičenjima poslednjih godina. Nećemo sada da se bavimo njima - pošto već jesmo - ali moramo spomenuti jedan problemčić, a to je naravno taktička nezrelost koju prezentuju. Ona je tim neshvatljivija kada se zna da u Premijer ligi rade neki od najboljih trenera sveta (i tek će, od naredne sezone), a igraju i neki od najboljih fudbalera planete. Međutim, fudbalska kultura te lige i kontekst u kojem se igraju utakmice, možda i posledica senzacionalističke potrebe da se povlađuje strastima navijača širom sveta, čiji novac napaja najbogatiju ligu, kao da usporavaju ili onemogućavaju napredak u ovom pogledu. Jedan je tim u Premijer ligi koji sa uspehom odstupa od ovoga (Junajted i Liverpul to samo pokušavaju za sada) i, iako ima najmlađu ekipu, izrazito je visoko na tabeli. Ako ste pomislili na bilo koji drugi tim osim Totenhema, pogrešili ste.
Zbog ovoga nije čudno što je Čelsi bio potpuno nepripremljen da se nosi sa ekipom kakva je Pari Sen Žermen. Loran Blan je sjajan trener, koji je razvio principe igre u Parizu dosta drugačije od onih Karla Ančelotija. On je odličan pokazatelj da su najbolji treneri, svakako i najzastupljeniji, nekadašnji centralni bekovi ili centralni vezisti. Naprosto, oni razmišljaju drugačije (i više) o igri od svih svojih saigrača.
Od jednog reaktivnog tima Blan je napravio tim koji se bazira na posedu lopte, u izrazito centralno orijentisanom sistemu. Čelsi je imao loptu 24 minuta i 19 sekundi, Pari Sen Žermen 35 minuta i 26 sekundi. PSŽ je kompletirao 721 dodavanje, Čelsi 397.
Kroz sve faze poseda, dakle od prve do četvrte, Pariz pokušava da igra kroz centar i dva poluprostora. Toliko da krila, Anhel Di Marija i Lukas Moura, sve vreme ulaze unutra.
Argentinac je posebno maštovit u svom kretanju...
PSŽ uvek ima odličnu napadačku strukturu, koja donosi više veza među igračima i podršku lopte i njenog kretanja (opcije za pas). Ovo napad, iako je po pravilu dosta uzak, čini vrlo raznovrsnim.
Takođe ga čini i otpornim na presing. Igrači čeda Nasera el Helaifija zbog svog kvaliteta imaju ono što se zove individualna otpornost na presing, ali izgrađenom svešću o timskoj igri razvili su i kolektivnu otpornost na presing. PSŽ je jako teško uzeti loptu.
Kombinacije u manjim grupicama su sredstvo kojim francuski tim pokušava da pređe iz jedne u drugu fazu poseda, odnosno da probije linije rivala i stvori priliku. To rade čak i kada odu (zalutaju?) na bok, gde se po pravilu individualnije akcije odobravaju baš zbog prirode prostora u kome je aut-linijom polje igre smanjeno za 180 stepeni.
Sve ovo je znao Čelsi. Da uzmemo čak i apsurdan slučaj kao moguć, a u kome to nisu znali, video je u prvoj utakmici dva tima. I opet ništa nije uradio kako bi to neutralisao.
Jedan od velikih defekata engleskih timova je odsustvo kompaktnosti, koja je osnov kvalitetne odbrane, bilo one koja igra sa mnogo presinga ili ne. Postoje tri osnovne vrste kompaktnosti (tri i po, ako ubacimo i lokalnu kompaktnost). To su horizontalna, vertikalna i prostorna. Prva se tiče razmaka najdaljih igrača na levoj i desnoj strani terena, druga najviše i najniže postavljenih igrača (napadača i štopera), dok treća govori o kompaktnosti unutar samog bloka.Čelsi bi iza lopte omanuo svaki put najmanje u jednoj, i to uglavnom u ovoj poslednjoj, najvažnijoj.
Za to je, osim indivudalnih grešaka, odgovorna i pogrešno selektirana vrsta odbrane. Čelsi je igrao orijentisan na čoveka u defanzivnoj organizaciji (mislimo na referentne tačke na osnovu kojih igrači baziraju svoja kretanja). Domaći tim je bio toliko agresivan u primeni ovog modela da su igrači često, prativši rivala u belim dresovima, odlazili podalje van granica odgovornosti svog mesta u timu. Previše neželjenog prostora otvarano je na ovaj način.
Uz to, zanemareni su osnovni principi funkcionisanja tima u fazi odbrane, kao što su korekcija, poziciona podrška saigračima, komunikacija i međusobno korigovanje kretanja. Odbrana Čelsija je neshvatljivo individualistička.
Dobro parče svega toga moglo je da se vidi kod prvog gola Pari Sen Žermena. Posebno je primetno jako loše stajanje Seska Fabregasa. On je nekako uspeo u svom kretanju da izbegne da uradi bilo šta korisno za svoj tim. Mogao je da preuzme Di Mariju koji je, naravno, ušao unutra. Mogao je da ga ostavi u senci (da ga pokrije sa strane lopte, ne gola), a čime bi ostvario pristup i Moti, koji je na kraju i primio loptu. Mogao je da stane u blagu dijagonalu naspram Džona Obija Mikela ili Vilijana, čime bi bi neka vrsta korekcije iza njih, a čime bi i bolje branio prostor ispred svojih centralnih bekova. Ne. Fabregas (briljantan fudbaler, da ne bude nikakve dileme) je odabrao onih 50 kvadratnih centimetara terena u kojem je bio savršeno neupotrebljiv.
Di Marija je primio loptu potpuno sam, načinio jedno od svojih karakterističnih dodavanja, a Ibrahimović nastavio put lopte koju je Rabio na kraju ubacio u gol. Bio je to pogodak koji je pokazao razvoj ovog tima. Do ovog susreta, Pariz nije uspeo da postigne gol u pet od šest mečeva na strani protiv protivnika iz Engleske u evropskim takmičenjima. Bio je to gol koji je, takođe, pokazao odsustvo razvoja Čelsija. Ovo je osma utakmica zaredom u kojoj su primili gol.
Kada smo već kod defanzivnih senki, PSŽ je jedan od timova koji ih najbolje koristi (druga dva su, jasno, Barselona i Bajern, što samo na jedan mali način govori o jednoj velikoj istini, a to je na kom nivou se sada nalazi francuski šampion). Senke su način da jedan igrač čuva dva protivnička igrača, i to tako što jednog pritiska krećući se putanjom kojom drugog direktno ostavlja iza sebe. Drugi način je da čuva prostor između dva igrača koji su potencijalni primaoci dodavanja, što je metod draži srcu Pepa Gvardiole.
Marko Verati je posebno dobar u ovom segmentu, ali je povređenog Italijana sjajno odmenio još mlađi Rabio, u ovom kao i ostalim elementima igre. To dosta ima veze i sa iskustvom. Ovo je osmi start za njega u Ligi šampiona (bolji su samo Antoni Marsijal sa deset ili, recimo, Ektor Belerin sa devet).
Odbrana Čelsija, dakle, protiv tima kakav je PSŽ, bila je naprosto pogrešna. Prva šestorka ovog tima (dve trojke iz bazične formacije) je ekstremno fluidna. Menjaju mesta konstantno, prave viškove u važnim delovima terena, traže loptu na mestima na kojima to ne biste očekivali. Jako je teško pratiti ih. Stoga je poziciono orijentisana zonska odbrana bila bolje rešenje. Malo je pasivnija, ali je kontrola prostora izvanredna, a smanjuju se i mogućnosti iskorišćavanja određenih defanzivnih mana pojedinih igrača (da, Sesk, o tebi govorimo).
Uz sve to - da, da ne poverujete, ima još - Čelsi je igrao sa krilima koja su igrala odbranu čovek-čoveka (nešto između situacione i rigidne varijante) na bekovima Pari Sen Žermena (slično kao i PSV protiv Atletika). To je u niskoj, kao i na prelasku iz srednje u nisku zonu, dovodilo do toga da tim Gusa Hidinka stoji u 5-3-1-1, pa čak i 6-2-1-1. Čak i uz neverovatnu požrtvovanost Vilijana, to je naprosto nedovoljno. PSŽ je uvek imao numeričku superiornost u zonama 11 i 14 (centralni deo terena ispred kaznenog prostora), a sa njom i savršenu stabilnost poseda.
Ono što Čelsi jeste radio dobro bio je presing. U pitanju je bio visoki srednji presing u 4-4-2 obliku, u kome je Vilijan bio u prvoj liniji pored Dijega Koste. Tijago Mota, sjajni i retko kada dovoljno hvaljeni Tijago Mota, imao je retku slabu utakmicu (pogrešio je i kod gola), baš zbog toga što je oko njega stvaran pravilan pritisak. Uz to, centralni bekovi Pariza, uz one u Bajernu i Barseloni najbolji sa loptom, ovim su izbačeni iz tokova utakmice.
Tijago Silva, a posebno često divlji (ali i beskrajno dopadljivi) David Luiz, su fudbaleri sa sjajnim osećajem i Loran Blan ih često koristi ne samo u prvoj i drugoj fazi poseda, već i u trećoj. Često izlaze sa loptom visoko u svom poluprostoru i odatle šalju vrlo inteligentna dodavanja.
Poluprostorima se u taktičkoj teoriji naziva deo terena između centra i krila, koji je posebno zanimljiv zbog mogućnosti koje pruža. Oni su interesantni jer su direktno povezani sa centrom i krilom (centar je direktno povezan samo sa poluprostrima sa obe strane, krilo sa poluprostorom i autom, tačnije apsolutno ničim). Centar i krilo pružaju potpuno drugačije strateške pogodnosti, odnosno od tima koji se brani zahtevaju potpuno drugačija kretanja kako bi amortizovali napad protivnika. Zbog toga im je jako teško da se prilagode, odnosno da se usude da predvide naredni potez protivnika koji se sa loptom nalazi u poluprostoru.
Gus Hidink, između ostalog vrlo uspešan sa reprezentacijama Rusije (polufinale EP) i Južne Koreje (polufinale SP), kao i sa PSV-om (šampion Evrope 1988. godine, izgubio finale Interkontinentalnog Kupa od urugvajskog Nasionala), zna da ne može previše da menja. Stoga to i ne čini. Zadržao je, recimo, konvenciju Žozea Morinja da tokom ofanzivne organizacije uvek ima pet igrača iza lopte, što mu daje optimalnu dozu sigurnosti u defanzivnoj tranziciji i brži prelazak u defanzivnu organizaciju. Do ovog meča izgubio je samo jednom u 17 mečeva i jasno je da radi dobar posao u Londonu.
Naravno, ako izuzmemo mečeve sa Pari Sen Žermenom, ali oni su svakako primetno bolji protivnik od bilo kog koji se može naći u Engleskoj.
Čelsi, kao i sve reaktivne ekipe, odnosno ekipe koje većinski posed prepušaju protivniku, trudio se da bude ekspeditivan i direktan sa loptom. Bekovi PSŽ-a, kao jedini koji su obezbeđivali napadačku širinu, igrali su jako visoko, što je ostavljalo prostora, ali koji opet nije imao ko da koristi jer su Azar i Pedro stajali u poslednjoj liniji svoje odbrane. Ovo pokazuje kako se faze igre (u ovom slučaju defanzivna organizacija, ofanzivna tranzicija i ofanzivna organizacija) preklapaju i pretapaju jedna u drugu, kao i da se napad priprema pre nego što lopta uopšte dođe pod kontrolu.
Velika većina kontranapada Čelsija - a bilo ih je skoro duplo više nego rivalovih, 29 naspram 15 - propala je zbog načina na koji se ovaj tim branio.
Međutim, kada bi pokušali sa staloženijim i složenijim napadom, Čelsi bi vrlo često uspevao da prenese loptu u važnija područja napadačke trećine terena. To je delimice bilo zbog slabije igre Tijaga Mote, ali i Matuidija, koji je jako kvalitetan igrač bez lopte, ali koji takođe nije dobacio do svog uobičajenog nivoa igre na ovom meču. Povreda butine, zbog koje je propustio neke mečeve uoči ovog, svakako je obrazloženje toga. Kako god, odigrao je svoj 35. meč u Ligi šampiona za PSŽ, po čemu je najbolji u istoriji kluba. Drugi je Maksvel, sa 34.
Treća faza poseda Čelsija u situacijama kada bi probio prvih par linija gostiju je često bila dosta slaba, sa ili premalo kretanja ili previše haotičnog kretanja, kojim bi igrači u plavom često negirali jedan drugog. Ovo je problem koji ova ekipa ponekad ima kada Fabregas ne igra iza napadača.
Gol Čelsija je konglomeracija ispod idealnog dodavanja Rabioa, tehničke greške Tijaga Mote, uz naravno odlične reakcije Vilijana, Pedra i posebno Dijega Koste. Čelsi je tako uspeo da postigne gol i na 23. uzastopnoj utakmici na svom Bridžu u Ligi šampiona.
Što se tiče Koste, on je postigao gol na petoj utakmici u nizu na stadionu svog kluba, što mu je najduži niz za „plavce". U poslednjih 15 utakmica, štaviše, kreirao je 17 golova (11 golova, šest asistencija). Ove sezone, kod Morinja, postigao je četiri gola u svim takmičenjima. Kod Hidinka je dao 11.
Pari Sen Žermen, vidimo, nije bio idealan na ovoj utakmici. Nijedan tim nikada i nije. Poseban problem timova ovoliko fluidnih jeste što im je posebno teško da održe strukture neophodne da bi se dobro branili, posebno odmah nakon gubitka lopte. Ako ne krenu odmah u kontrapresing, vrlo su ranjivi. Čelsi to nije iskoristio na pravi način iz opisanih razloga.
I u drugoj vrsti tranzicije, ofanzivnoj, PSŽ ima određenih manjkavosti. Igraju i sami odbranu orijentisanu na čovek. Nekada, u posebnim situacijama, kao protiv Reala u Madridu u pojedinim fazama utakmice, na sredini terena igraju pravu pravcatu odbranu čovek-čoveka. To nije toliko retko, odnosno jedna je od prisutnijih inkarnacija odbrane čovek-čoveka, koja je skoro pa nestala iz ozbiljnog fudbala. Štaviše, to su i u Premijer ligi znali da rade Stouk (pre par sezona), Sautempton (ove sezone), u Nemačkoj to radi Diter Heking, a u Italiji je to sredstvo Đan Pjera Gasperinija. Na Mundijalu pre dve godine, Luj van Gal je ovaj pristup vrlo uspešno sprovodio sa Holandijom - vrlo limitiranom ekipom koja je osvojila treće mesto.
Zbog ovoga, Pari Sen Žermen u trenutku osvajanja lopte ima vrlo slab oblik, a često je i dosta trom u ispravljanju toga. To, valjda, ide sa prevelikim samopouzdanjem igrača. Čelsi ni ovo nije koristio, kao što, istini za volju, nije ni mnogo drugih ekipa ove sezone. Ali jasno je da će Pariz ovo morati da ispravi ako želi da osvoji Ligu šampiona.
Presing PSŽ-a je donekle specifičan. Obično ekipe čija je bazična formacija 4-3-3 vrše napadačke presinge, kao i visoki srednji presing, u 4-1-4-1 ili 4-1-3-2 obliku, sa jednim veznim fudbalerom pored napadača u prvoj liniji. Međutim, Parižani kada kreiraju pritisak sa namerom da uzmu loptu ili izazovu nepripremljen pas to rade u 4-4-2 obliku. Manje je slojeva, ali je širina veća, a i bolje se koriste prirodne sposobnosti Mote i Matuidija. Kao da je odsustvo Veratija odvratilo Blana od ovoga (Italijan staje uz Ibrahimovića u tim situacijama), pa je PSŽ pritiskao samo sa Ibrahimovićem u prvoj liniji. Bilo je problema sa ovim modifikovanim presing mehanizmom, vidljivih na samom početku.
Ovaj tim ponekad ima problema i sa loptom, opet zbog svoje fluidnosti. Previše pozicione slobode igrača ponekad dovode do besmislenih napada, oličenih nekada i u takozvanim U dodavanjima (kada lopta ide horizontalno sa jedne strane na drugu, praveći oblik latiničnog slova „u"). A dešavaju se, u posebnim prilikama, i ovakve situacije...
Kada smo kod Ibrahimovića... Njegova poziciona i svaka druga sloboda su daleko najveći. On ide gde hoće, a onda tamo radi šta želi. Što je i razumljivo, imajući u vidu njegove sposobnosti. Ipak, to ume da bude i kontraproduktivno. Njegova sporadična lenjost učinila ga je igračem koji je najviše puta u Ligi šampiona bio u ofsajd poziciji.
Uz to, imati toliko dominantnog igrača je mač sa dve oštrice ili blagoslov i prokletstvo (ubacite ovde još neku floskulu, po želji ______). Ume da se spušta previše, da zakrči napad, da zapuši linije dodavanja, da poremeti harmoniju i unutrašnji ritam ekipe. Takođe, saigrači osećaju obavezu da mu uvek odigraju loptu, čak i kada je tek treće ili četvrto najbolje rešenje. On sam, uz sve to, ume da bude previše bahat sa loptom.
Ali to je pelin koji se lako proguta kada znate za šta je sve sposoban. Drugi gol Pari Sen Žermena, koji je došao u najboljem periodu igre Čelsija, opet je najvećim delom zasluga Anhela Di Marije, ali je činjenica da je posle asistencije (od jula 2012. godine ubeležio je deset asistencija u Ligi šampiona, a samo Kristijano Ronaldo sa 12 je bolji od njega u ovom periodu) Ibrahimović stigao i da postigne pogodak. To je prvi put da je bio strelac u prvoj, a zatim i u uzvratnoj utakmici u nekom evropskom takmičenju. Ovo mu je i 50. gol u nekom evropskom takmičenju, čime je prestigao Alfreda Di Stefana (49). Ovo je i deseti gol koji je PSŽ postigao protiv Čelsija (samo je Barselona sa 18 bolja). Ovo je, kad smo već krenuli sa anaforom, i 100. gol koji je postigao Pariz ove sezone.
Nakon primljenog gola, Čelsi je potonuo. Zapravo, izgledao je kao tim koji igra sa loptom koja je bila potonula, pa je sada otežala zbog nakupljene vode. Sve što je bilo dobro u igri tima - nestalo je. Dijego Kosta je izašao zbog povrede, a potom i Azar iz istog razloga. Utakmica, dvomeč, sve je bilo gotovo. Tim koji je bolje igrao je prošao dalje. Tim koji je bolji je prošao dalje.
Pari Sen Žermen je postao prvi francuski tim koji je stigao među osam najboljih timova Evrope četiri sezone zaredom.
Pogledaj vesti o: Liga Šampiona
.jpg)
